Ко су Двери, а ко су Звери

Данас, 20-ог октобра 2011, тачно је двадесет дана протекло како су „Н.Н.“ починиоци у Нишу мучки и под окриљем ноћи насрнули на нишко повереништво „Двери“, којом приликом је скинута и однешена државна застава Србије, а на зиду поред улаза у повереништво написани графити увредљиве садржине. До сада, нити једно саопштење поводом овог догађаја није дато, нити је јавност обавештена о томе докле се стигло са истрагом, и да ли је уопште покренута. Пошто ми из пиротског повереништва „Двери“ држимо да је напад на државну заставу кривично дело за које мора постојати нулта толеранција пред законом Србије (онај напад упућен нама ћемо прогутати, као и многе до сада), осећамо да смо дужни указати на неке ствари.

У јеку медијске хистерије везане за (не)одржавање срамне маскараде коју неки називају „парадом поноса“ у Београду, десило се пар догађаја који нису били медијски пропраћени ни изблиза у оној мери у којој би требали бити. Очито да је бљутава политичка коректност пустила своје корење и у медијима, и да се врло свесно оне вести које су „шкакљиве“ не пуштају превише у етар. Такође је очито и да су „Двери“, као најжешћи противници одржавања параде срама били често на мети оних који на себе воле да каче етикету „бораца за људкса права“, као и то да ти напади по правилу не добијају онолико медијског простора колико би то требало. Постављамо питање – зашто се у овим случајевима не говори о насиљу? Где су они чија су уста пуна „толеранције“, и „права на слободу окупљања и говора“? Да ли ћемо погрешити ако изустимо да је разлог томе, проста чињеница да је та и таква демократија о којој нам непрестано говоре са тв-а, само за одабране (у чије редове „Двери“, али и већина нормалних, здравомислећих Срба, не спадају)?

И сам поглед на реторику која је искоришћена за ово недело, пажљивом посматрачу социо-политичких догађаја у Србији довољан је да закључи о чему се овде ради. Зна се врло добро који су ти који данас у Србији на себе каче етикете „бораца против фашизма“. Зна се такође да ти „борци“ налазе да је најлакше блатити политичке противнике простом методом упирања прста, и викањем „фашиста!“. Без обзира што је став „Двери“ по питању фашизма више него јасан, ове „борце за људска права“ очигледно то не занима. За њих је фашиста сваки онај који не иде у линију њихових теорија о Карлу Марксу као врхунцу светске мисли, сваки онај који није спреман да у име некакве „светске револуције“ пристати да погази све своје, сваки онај који и даље слави славу, и обрађује своју њиву. Овом накарадном логиком, највероватније је творац ових натписа мислио да ће, у духу `45-те, бити у стању да народни покрет „Двери“ скрене са свог пута.

Такође, тон у коме је ова порука написана, јасно говори о психолошком склопу личности аутора. Недвосмислено, поручено је да они који се са њима не слажу, имају да се покупе и да оду. И то зашто? Јер су „секта“, „фашисти“, „мрзитељи“, и за њих у њиховој визији идеалног друштва места нема. Они су ти који су исправни, који ће „класним ратом“ прочистити свет, и ширити своје „братство, једнакост и љубав“. Питање је само које ће методе користити у ову сврху, но имајући у виду константне нападе на активисте „Двери“ у последњих пар месеци, и овакве поруке мржње, можемо само да претпоставимо. Свакако, овим идеолошким наследницима комунистичких агитатора, који су после Другог светског рата побили и побацали у јаме на стотине хиљада Срба без суђења, и на основу клевета, ништа није страно.

Међутим, треба нагласити да ово није ни изблиза једини „напад“ на „клерофашистички сектор“ града Ниша. Интересантно је подсетити се једног од транспарената окачених за Богојављање на нишком кеју, и еуфорије у „НВО“ медијима поводом ове вести, пример врло добро знаних е-новина[1]. 

Наравно, не ради се овде ни о питању пореза, нити су особе са ове фотографије неки вајни економисти које интересује имовинско стање појединих свештеника цркве, нити пак филозофи које интересује питање односа верских установа према држави, а тиме и питање пореза. Ради се о једном свеобухватном погледу на улогу религије у животу, о ниподоштовању верских традиција, о директном удару на традиционално васпитање и духовност народа. Другим речима, у питању је једна нихилистичка струја коју Империја већ дуго времена користи за растапање старих система вредности, и прављење новог сиво-масног конгломерата безличног, бездушног и безбожног човечанства, отргнутог од породице, племена, нације и Бога. Експоненти Империје не бирају речник, нити методе које ће користити у борби против непријатеља („фашиста!“).                                                                                                                             

До које мере безобзирност оваквих гласноговорника „људских права“ иде, илустроваћемо са још пар примера. На жалост, један такав случај десио се уочи Божића у нашем мирном Пироту. Наиме, опет ти исти „Н.Н.“ починиоци, бесрамно су ишарали зидове градских цркава у Пироту. Порукама „бандо црквена“ исписаним на улазима двеју пиротских цркава, јасно су ставили до знања ко су и за шта се боре. Утисак су додатно појачале и ове стиховите пароле, од којих су неке још одмах прекречене, а неке остале да ваљда овом народу објасне да, у очима аутора, и није баш вредан нити интелигентан.

Овде на ум пада врло добро позната сцена из једног од Булајићевих партизанских филмова када четници, заједно са Немцима, затварају народ у цркву коју потом пале. Ако се некадашња удбашка пропаганда служила таквим манипулативним методама, ми можемо само закључити да данашњи нео-комунисти и њихови медијски и финансијски спонзори, нису много одмакли.

Томе у прилог, подсетићемо и на случај из Јагодине, када су, како је „Б92“ пренео с нескривеним ликовањем, „лезбејке Јагодине узвратиле ударац“[2]. А како су „оне“ то „узвратиле“, види се врло јасно. Поигравањем са основном максимом Хришћанства, преправљеном у „љуби ближњу своју“, са две чврсто загрљене женске особе, на улазу у Православну цркву Јагодине. Аутор овог текста не може а да не запита, због чега извесни медији у Србији овако нескривено подржавају скрнављење верских објеката и извргавање руглу верских осећања Православног народа у Србији, и овакав говор мржње, ако се на другој страни, како то воле да кажу, против таквих ствари боре?

Неко би могао поставити питање – шта је то што повезује догађаје у Пироту и Нишу, са овим из Јагодине? Одговор је врло очит, само ли се присетимо прошлогодиње „параде поноса“, одржане између осталог, уз подршку Франка Ван Далена, оптуженог у Холандији за злостављање деце.

Јасно је дакле, да за „директну акцију“, активисти „ЛГБТ“ покрета имају директну подршку активиста анархо-синдикалистичке иницијативе. И то је ствар врло добро знана, и овде на југу Србије. Само је проблем то што је ово политички „некоректна“ истина, коју медији по правилу игноришу, а када то не могу учинити, као што је случај с нападом на нишке „Двери“, саопштења су штура и на њих се врло брзо заборавља. Због чега држава толерише овакве ствари, то је већ питање за њене носиоце. Министар Србије који стоји испод натписа „смрт држави“, то је заиста призор над којом се треба замислити. Прећутани напади на активисте „Двери“ по Српској Војводини током потписивања петиције против одржавања геј-параде, такође јесу ствар над којом заиста треба поставити питање – због чега се на једној страни насиље осуђује, а на другој преко њега ћутке прелази, па чак и одобрава? Због чега је вест о избоденој девојци у Београду[3] повод за реаговање свих политичких чинилаца, а вест о нападнутим активистима ДСС-а[4] скоро и да не налази простора у медијима, ако знамо да су оба ова догађаја ствар која се не сме дешавати у Србији? Или можда то неко жели да нам поручи нешто другачије?

Да закључимо ствари, и бацимо карте на сто. За сва ова дешавања одговоран је „НВО“ сектор, оличен у „ЛГБТ“ и „анархо-синдикалним“ експозитурама, подржаним и финансијски и логистички од стране разних иностраних фондација, и медијски пропраћеним од стране тзв. „независних“ медија. Управо оних чија су уста пуна слободе и толеранције, али када се ради само о другима, који нису Срби Православне вере.

Оно што ми као пиротско повереништво „Двери“ можемо рећи јесте, да нас овакви напади, под окриљем мрака, ма како били безобзирни, неће поколебати у намери да вратимо веру у срца опљачканих, понижених и прегажених Срба. Напротив, бићемо још гласнији, јаснији и решенији да унесемо топлине у срца свих српских домаћина.

Такође, позваћемо органе реда, да не затварају очи, и да не попуштају под политичким притисцима, већ да свој посао, у овим случајевима одраде до краја, ма како се извесни кругови бунили. Знамо да сте под пресијом, али као експоненте државе, ми верујемо у вас.

И на крају, уколико је то могуће, позваћемо пре свега оне медије, промотере „слобода и једнакости“, да још једном размисле шта раде, и да се при свом извештавању руководе искључиво принципима новинарске и људске етике. Јер за све што се буде догађало, кривицу ће, као промотери оваквог начина мишљења и деловања, несумњиво сносити и они.  

С вером у Бога,

Повереништво - Двери Пирота

---

[1] http://www.e-novine.com/drustvo/44025-Svi-plaamo-porez-zato-crkva.html

[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?dd=19&mm=09&nav_category=12&nav_id=543159&yyyy=2011

[3] http://www.021.rs/Info/Hronika/Izbodena-devojka-zbog-LGBT-majice.html

[4] http://www.mondo.rs/s220833/Info/Hronika_i_Drustvo/Napadnuti_aktivisti_DSS-a_na_Dorcolu.html