Одавно ми је
јасно да је свет у коме живимо суров, да њиме управљају моћници и да они
уређују сву хијерархију односа, и малих и великих, и локалних и глобалних. Разумљиво
ми је такође да је било каква идеја о некој равноправности свих са сваким
илузија, али ипак жалим за временом када су људи имали бар веру да је тако
нешто могуће. Међутим, будући свестан свега овога, и даље неке ствари не могу
да разумем, нити могу схватити начин на који људи који доносе одлуке важне на
светском нивоу, размишљају. Војна операција бомбардовања Србије и Црне Горе
коју је НАТО пакт предвођен САД-ом предузео пре петнаест година са циљем
стварања још једне албанске државе на Балкану, носи управо ово име. Мене бар,
помен милосрдног анђела асоцира на фреску Белог Анђела из Милешеве, а Његово
благородно лице и осмех вероватно су један од призора које човек носи са собом
целог живота и увек их може призвати у сећање које је исто онако живо као и
после првог гледања. Гледано кроз призму јенкијевско мафијашког империјализма и
средстава којим остварује своје науме, мора бити да сам ја са својим анђеоским уобразиљама
у заблуди.
Интересантно
је, међутим, видети како је „милосрдни анђео“ помало незгодна тема, у
пост-Милошевићевској Србији. Као да је некако тешко објаснити грађанима Србије
како су то сад та Европа и Америка у једном тренутку дошле, и окупирале један
део наше територије. Баш та Европа, коју сада називамо „партнером“, иста та
Европа у коју се сада Србија куне, којој стреми и која нам је узор
цивилизованог и уређеног друштва. Управо она Европа, за коју је Србија ратовала
у два светска рата, и више него што је требала и смела. Управо та Европа нам је
дала „милосрдног анђела“, који је на својим крилима донео радиоактивни
уранијум, а уместо свог осмеха томахавк пројектиле, и касетне бомбе. Све то,
као да се жели гурнути под тепих, јер је Србија сада вођена „реал-политиком“ и
која „не живи од митова и легенди“, већ од стварности – јер се, како кажу, мит и легенде не мажу на кришку хлеба.
Србија данас
је метафора ауто-пута, којему је он сам по себи сврха, и који милоилази и
далеко за собом оставља све, чак и столетне храстове. Но, обзиром да је мени
столетни храст милији од таквог ауто пута и да и даље не могу замислити анђела
који доноси радиоактивне пројектиле са собом, допустићу себи да посветим овај
тренутак да се присетим свих оних који су тада ратовали за Србију, и за њу дали
и своје животе. Сетићу се свих војника који су грчевито држали своје борбене
линије, не дајући непријатељу да ступи ногом на наше тло. Сетићу се свих људи у
Србији погођених том тугом и несрећом коју нам је западна „цивилизација“
наметнула. Сетићу се и браће у Републици Српској који су исто то доживели
четири године раније.
А они који су
нас у име демократије, слободе и људских права бомбардовали, убијали, и
окупирали, иза својих скупих одела, кравата, аутомобила, луксузних вила и
резиденција, су ништа друго него обичне хладнокрвне убице.
Нека је вечна
слава и хвала свим страдалима у одбрани отаџбине од НАТО злочинаца. Нека њихове
жртве не буду узалудне.
Дејан
Алексовски
No comments:
Post a Comment