И овај Божић, ко зна који по реду, Срби ће памтити по злу које им је нанешено. Овога пута виновници овог зла су припадници окупационих снага на Космету: жртвама,
групи младих Срба, ставља се на терет то што су „изгледали сумњиво“, и били
обучени у гардеробу исте боје. Њихову сумњивост је, претпостављам појачавала
чињеница да су присуствовали Божићној литургији у Грачаници. Само ово било је
довољно да се подигне оптужница против ових људи, а успут и да се дивљачки
претуку и да им се нанесу озбиљне повреде.
Бљутаво је и писати о свему томе, управо из разлога
што нормалном човеку овакве ствари нису схватљиве нити се могу на било који
начин оправдати. На делу је чиста мржња, злочин из најгаднијих етничких побуда.
Објашњење које су албански портпароли давали медијима, о тобожњој „сумњивости“
групе Срба толико је излишно, да имам утисак да и нису морали ништа да
објашњавају. Боље је било просто рећи – ухапшени су и пребијени због тога што
су Срби. Боље и поштеније. Немамо ми шта више да се правимо невешти и да
кријемо своје намере. Срби се на овај третман окупатора имају спремити, и не
требају очекивати ништа боље, већ само горе и још горе.
Посебну ноту овом догађају дало је бестијално
иживљавање РОСУ „специјалаца“ над Дарком Власајем. Чињеница да је Дарков отац
Албанац а мајка Српкиња, посебно је разгневила „јуначине“ у униформи косовских „специјалаца“,
који су несрећног човека ударали у мошнице, говорећи му да му то раде да не био
могао да има деце. „Јунаштво“ ових битанги у униформама познато је врло добро
још из времена рата за Космет 98-99, када су за своје подле циљеве користили и
жене и децу као живи штит. Ова пракса се, како видимо, наставља и данас, што
само говори о правом карактеру Тачијеве квази државе и њених службеника.
Како год ово Божићно насиље било обскурно, оно није ни
прво, а бојим се ни последње које ће српски народ морати да истрпи. У протеклим
деценијама српски народ је остављен без заштите државе у сваком смислу. Лудачка
политика југословенске илузије у протеклом веку, и потоња илузија без-алтернативне
Европе, резултирала је потпуном пропашћу српске националне идеје, а као
последицу тога, оставила српски народ на милост и немилост својим душманима.
Ситуација слична овој божићној, десила се, такође на
Космету прошлог јуна, на Видовдан. Тада су (углавном младим) Србима скидане
мајице са српским обележјима, кидани ланци с крстовима, бројанице с руку, све
што је било исписано ћириличним писмом било је отимано од стране „косовских
полицијских служби“, и бацано у страну. Тада је, да подсетимо наше суграђане,
од групе младих Пироћанаца отета и застава на којој је писало „Пирот“. На групу
навијача из Београда чак је и пуцано. Но, на ово насиље корумпиране политичке
елите из Београда нису нити једном речју одговориле. Нити једног саопштења,
ничега није било, што би макар створило илузију да држава Србија брине о својим
људима. Политичарима су, претпостављам, важнији били избори, и преговори о
формирању владе који су се тада водили, па нису имали петље да погледају шта се
са њиховим грађанима дешава. Медији којима су обично пуна уста када се говори о
непостојећем насиљу у Србији, по овом питању остали су неми, очигледно стављајући до знања
да млади родољубиви Срби не спадају у њихов домен интереса, и тиме још једном
по ко зна који пут, потврдили своју нечасну анти-државну улогу. Када је већ
Видовдан прошао тако како је прошао, без икакве реакције званичног Београда,
наравно да би окупатори могли помислити да имају права урадити са Србима шта
хоће. С тим у вези, ово најновије пребијање „сумњивих“ Срба може бити чудно
само наивнима.
Прави лакмус тест о томе да ли је Србија решила да
коначно стане на пут идиотској пасивној политици нечињења ничега јесте питање
споменика терористима у центру Прешева. Лично не дајем ни један
промил вере у Ивицу Дачића и његову странку као заштитника српских националних
интереса. Треба се подсетити да је та партија под Милошевићем предала Крајину
Туђману, да је уводила санкције Србима у Босни, и да је својом безидејном
политиком и неспособношћу коначно довела до окупације Космета; с тим у вези
веровати у СПС и њене људе као оне који су у стању изборити се за националне циљеве, по мом мишљењу илузорно је. Премијер Дачић био је врло
децидиран по питању прешевског споменика – с тим у вези вреди сачекати наредних
недељу дана и видети шта ће урадити по том питању. С друге стране, пример
новопазарске табле посвећене Аћиф ефендији не улива пуно поверења. Такође,
чињеница је, о којој се додуше мало говори, да на југу Србије не постоји само
тај један споменик терористима из „ОВПБМ“, већ је таквих споменика по разним извештајима
са терена пуно више! Дакле, ако пар десетина терориста са југа Србије може ову
државу да држи у шаци и уцењује, па чак и прети оружјем, онда нам нема друге
него закључити да нешто свакако не ваља у самој држави.
Пре пар недеља, у близини нишке наплатне рампе, на
ауто-путу, група Срба из једне националне организације спречена је од стране
полиције у својој намери да оде у Прешево и самоиницијативно уклони овај
споменик. Лично се слажем с тиме да нису самоорганизовани појединци, већ да је држава та која треба да решава такве ствари. Но
уколико она то не може, или не уме да учини, онда она нема права спречавати оне
који то могу да се организују и узму ствар у своје руке. Премијер Дачић мора
бити свестан да ће изгубити сав ауторитет уколико би његово јогуњење по овом
питању остало без резултата. Живи били па видели.
На крају, радује чињеница да се из еврофанатичног
блата у које је Демократска Странка последњих 15 година уводила Србију, полако
издиже једна нова нада, оличена у личној иницијативи многих, угланом незнаних
људи који воле ову земљу. Данас сваки појединачни гест родољубља злата је
вредан. Све батине, сва шиканирања, малтретирања и вређања које наш народ трпи, попут претходно наведених примера,
само нас могу учврстити у нашој борби која је праведна. Србима је доста пораза.
Нама требају победе, победе личне, свакодневне, чисте и јуначке. Немамо нити
једног разлога да чекамо политикантске елите које владају нама да нас упуте у
то шта треба чинити. Косовски завет мора се испуњавати свакодневно. Нека речи
цара Лазара о бирању Царства Небескога поново пламте у нама, јер то је једина и
непромењива мисао којом се ми као народ можемо водити. Све друго је
странпутица, ништавило и пропаст.
Дејан Алексовски
Повереништво Двери Српских - Пирот
No comments:
Post a Comment