Медији у Србији, данас

Медијски удар на покрет Двери је морао да се догоди пре или касније. Питање је са којим циљем су медији попут дневног листа „Блиц“ или гласила „Слободна Европа“ решили да ступе у отворену медијску хајку на наш покрет?

По већ устаљеном клишеу, када се напада организација која заговара очување и унапређење српске духовности, традиције и културе, следи етикетирање епитетима „фашисти“ и „нацисти“. Нисам баш сигуран да новинари, политичари и представници про-европских НВО, склони таквом етикетирању, имају јасну представу о самим идеологијама нацизма и фашизма, али дефинитивно имају увид у то какву „тежину“ ти појмови имају у нашем народу и какав ће учинак имати такав вид јавног медијског блаћења нашег покрета. Додуше, тек сам на пар места прочитао да је покрет Двери назван клеро-фашистичком организацијом, али очекујем да ће у наредном периоду бити још сличних „описних придева“ на рачун покрета. За сада смо „само“ екстремни десничари, али опет се нико од твораца тих новинских чланака није усудио да објасни просечном читаоцу дневне штампе појам деснице или пренесе шта је то екстремно у начелима и програму покрета Двери. Опет, сваки вид екстремизма наилази на осуду просечних грађана, тако да ни ово није мала увреда.

Моје мишљење је да су свесни да је „Покрет За Живот Србије“ снага чије време тек долази, иако нас наводно доживљавају као маргиналну политичку скупину, а имајући у виду да влада Републике Србије, тј. та симбиоза партија са тотално различитим политичким ставовима, неће опстати дуго на сцени (иако нас опет медији уверавају да влада беспрекорно функционише) и да нам се ускоро спремају нови парламентарни избори, сви, почев од медија па до владајуће коалиције страхују да ће проценат бирача који ће свој глас дати управо нашем покрету бити многоструко већи него на предходним изборима. Двери су и поред медијских санкција и изборне крађе направиле изненађење, а неверне Томе су схватиле да покрет није још једна квази националистичка творевина или још једна у низу филијала жутих јер не праве компромисе ни око чега, већ се боре за истину и правду и светлију будућност Србије. Како се не уклапамо у причу „Европа нема алтернативу“ већ смо ближи констатацији „Србија нема алтернативу“, како смо нова политичка опција а не део игре у систему бирања између два зла, власти и самопрозване „опозиције“, како смо противници европских интеграција и чланства у НАТО-у, јасно је да се кад-тад морало кренути у разрачунавање са нашим покретом, јер сметамо плановима вазалних властодржаца да нас по сваку цену увале у што веће дужничко ропство и у окове нео-колонијализма који нуди Европска Унија. Зато се и кренуло са провереним рецептом у циљу срозавања угледа неког покрета или одређење друштвене појаве – МЕДИЈСКИМ РАТОМ!

У свој овој медиској кампањи против Двери се јасно види континуитет борбе против свега што је српско, а која је започета доласком демократа на власт. При томе, улога медија у креирању јавног мњења није нимало занемарљива. Формирати јавно мњење које ће осуђивати сваки вид „србовања“ је у ствари искорак ка ЕУ, где нема места за српско национално биће. Управо с циљем уништења националне свести се сваљује на Србе колективна кривица за ратове и разарања у бившој СФРЈ, вербално (у неким случајевима и физички) се напада Српска Православна Црква и црквени великодостојници, води се кампања против ћирилице, омладини се натурају неки нови светски трендови која су сушта контрадикторност српској култури и традицији, чини се све да би се у друштву изазвао срам од „националног“.

С друге стране, исти ти медији и одређене политичке марионете, пуштају у етар приче о благостању у Европи, о лагодном животу, о поштовању људских права, грађанских слобода и слободе говора и мишљења. У ту причу се никако не уклапају Двери, и други народни покрети око којих се окупљају људи који су свесни националних квалитета. Зато се и приступа поистовећивању таквих покрета са Хитлеровом и Мусолинијевом идеологијом или се описују као екстремни и регресивни.

Кад сам већ код медија и ектремизма, волео бих да упитам неке новинаре о томе да ли и Чеду, Чанка и Зукорлића сматрају екстремистима, јер ипак они јавно заговарају сепаратизам, оправдавају сецесију Косова и испољавају непријатељство према Србији, или јесу ли анархо-комунистички покрети исто тако екстремистички, јер испољавају нетрпељивост према Српској Православној Цркви и свештенству, позивају на линч неистомишљеника а имају у својим редовима и припаднике који се не устручавају да скрнаве православне верске објекте и нападају амбасаде молотовљевим коктелима?! Наравно, о овоме се ћути јер су то те њихове слободе говора и „перформанси“ који иду у прилог грађанским правима.

А како се „наши цењени пријатељи западњаци“ поштују слободе и права свих људи и како спроводе демократију на делу имали смо прилику да видимо за време бомбардовања СР Југославије, или када су линчовали Хусеина и Гадафија, када су окупирали Ирак и Афганистан, а да не помињем свесно тровање Срба  осиромашеним уранијумом (који ће лебдети над Србијом наредних милион година), наше војне и цивилне жртве широм света током војних операција. Да ли је било неопходно убити толико људи у циљу демократизације и спровођења слобода и права?!

Видите, о овоме нећемо ништа чути у медијима (што је већина грађана већ и увидела), нема помена о злоделима запада, нема ниједне јавне расправе о интеграцијама у Европску Унију, нема ниједног приговора о приступању Србије  НАТО алијанси, нећемо чути ни прочитати ниједну реч о распродаји наших природних ресурса странцима, о капиталу које стране фирме и банке износе из наше земље... С друге стране нема у новинама фељтона о великанима српске историје, о нашим светитељима, владарима, писцима, нема емисија о томе, немамо адекватан дечији програм кроз који ће наша деца научити понешто о Светосављу и српској историји... Уместо тога нам нуде јефтине и неморалне карикатуре цртача Коракса, трач рубрике, лако штиво типа „Српски Џет Сет“ или „Грабљивица“ и гомилу чланака којима се осуђује сваки покушај „Србовања“.

Све ово наводи на помисао да су водећи српски медији у канџама странаца или су пак слуге овог или прошлог режима (а већ сам рекао да не правим разлику између оних што одоше и ових што су дошли), а успех у свету новинарства се изгледа своди на избегавање објективног извештавања већ на слепо слушање заповести „пиши оно што ти је наређено“. А наша лична ствар је да ли ћемо веровати медијима или ћемо отворити очи и мислити својом главом.

Славиша Поповић
Повереништво Двери Пирота