...зима 1996-те године. Доба инфлације, ратова од којих су неки тада прошли, а неки се тек наслућивали. У вртлогу великих геополитичких потреса, Србија и Српски народ покушавају да пронађу свој идентитет, и да што безболније изврше некакав прелаз са комунизма на нешто другачије. Србија подељена на две фракције, једну предвођену Слободаном Милошевићем, и другу, њему тада опонентску. Време удбашких сплетки, студентских протеста, пребијања, новог динара, све безвреднијег, и сјајне домаће андерграунд рок сцене које данас више нема. А у нашем Пироту, прва победа „демократских“ снага на локалним изборима, над комунистичким и нео-комунистичким снагама, након Другог светског рата. Аутор ових редова, заједно са својим пријатељима и многим другим Пироћанцима, обија пиротске улице, пружајући подршку коалицији „Заједно“ у борби за свој глас, и свету максиму да је „1+1=2“.
На улицама Пирота тих месеци било је неубичајено весело и занимљиво. Пиштаљке, шерпе, политички некоректни беџеви и песме. У знак солидарности, станари оближњих зграда пале и гасе светла када протестна поворка пролази. Бити на улици, била је ствар елементарне културе и пристојности. Чак и ако су нам старији говорили да се манемо политике јер су сви они исти, ми смо тврдоглаво одбијали да поверујемо у то, и врло често се искрадали из куће, да бисмо могли чути новости са трга. Понекад су ствари бивале напете поготово када би се преносиле вести о пребијању студената у Београду и Нишу. На срећу, ми Пироћанци смо имали довољно мудрости да то не радимо једни другима. Било је тешких момената када су нас кордони полиције терали да као затвореници ходамо пиротским централним тргом. Било је и пробијања кордона, али опет се мора поновити, Божијом милошћу, инциденти су избегавани, и у Пироту их није било. Људи су у оно време имали једну ствар коју већина Пироћанаца данас нема – веру да ће сутра, када се промене догоде бити боље.
Пре неких десетак дана, пиротски медији пренели су вест да је у нашем граду обележено 15 година од ових збивања, и да је тим поводом приређен пригодан пријем. Писац ових редова се искрено нада да су се господа са пријема лепо најела, утоплила и веселила, али ће управо због тога, ове редове користити да се обрати управо вама, који сте можда и гладни, и неугрејани, и бесни и разочарани. Након 15 година, дошло је време да се погледамо, и приупитамо оне пироћанске медиокритете које смо ми, шетачи, уздигли да нам буду вође и учитељи демократије – шта сте ви то урадили за овај народ, и шта сте ви то суштински у Пироту променили?
Господа политичари једну ствар као да су заборавили – ми се на улицама нисмо борили за њих. Већ смо се борили да они пре њих са власти оду. А поштено говорећи, мислили смо да од Слобиних нео-комуниста горих нема. Да ли смо се преварили, драги наши Пироћанци?
Сећам се какав је колорит преовладавао на пиротским улицама тога времена. Националне заставе Србије. Знамења четничког покрета, и момци који певају патриотске песме. Да ли је ико у то време причао да ће неко од тих политичких превртљиваца данас, 2011-те, да потписује некакве „Преокрете“ и признаје насилну окупацију Космета? Да ли је ико могао да посумња да ће тадашње највеће „патриоте“ међу политичарима, испасти ништа друго до обични лажови и манипулатори народном националном свешћу? Који би Србин у то време стао иза политичара који су имали отворене везе са мафијом? Да ли би ико пристао да шета улицама градова зарад оних који су касније испали ништа друго до доказани амерички шпијуни?
Како су нас само преварили, и поиграли се са нама!
А шта се то у Пироту променило суштински набоље? Раније је човек зарад запослења морао имати црвену партијску књижицу. Данас је она подједнако важна, једино је њена боја постала небитна. Зар није тако Пироћанци? Зар ове наше слобо-ослободилачке партије данас, не деле, баш као негда Јуловци, власништво над државним добрима? Зар они нису засели у истим оним управним одборима и медијима, сада још силнији и бахатији од својих црвених предака? И на крају зар се нису они сви, и црвени и жути, и победиоци и победитељи лепо и фино међу собом измирили око богате трпезе сумњивог профита, остављајући нама изиграним шетачима само бедне мрвице само бедне мрвице испод њиховог стола?
Како Пироћанци данас долазе до посла? Драги моји, да ли од вас траже да будете „члан партије“? Да ли вам можда траже одређене суме новца за ову услугу? Да ли сте ви мајка која је остала без посла јер је у другом стању? Да ли сте и ви од оних који размишљају да оду одавде, јер нећете да се понижавате зарад цркавице коју појединци зараде за само један дан? Да ли ваш глас ико у овом граду уопште слуша?
Дакле, ништа ново и још горе!
Претпостављам да пазе на вас. Али само кад дођу избори. Јуре вас по улицама туткајући вам у руке разне шарене папириће са својим порукама. Зивкају вас телефоном из разних изборних штабова и нуде куле и градове за ваш глас. А за то време, вама је кнедла у грлу јер знате да они које сте 96-те довели на власт уживају и ваше бриге не брину. Можда ће неко од вас свој бес и револт исказати тако што ће остати кући на дан избора, но то је још горе: штеточински демонократски систем ће дати "елити" сву власт овога града и ове државе, ако само 50% бирача изаће на изборе, а они од ове половине добију бар трећину! Очас посла ће наћи они себи сличне, да се повежу и збратиме у дељењу провизија, профита, и фотеља. Што се нас тиче, ту је ствар проста. Они ће рачунати и даље на нашу пироћанску повученост, жељу да не „таласамо“ премного и да живимо мирно своје животе, не глумећи арогантне бунџије.
Драги Пироћанци, шетали смо, звиждали смо, мрзнули смо, а добили - срамотно партијашење! И још срамотнију позицију и опозицију! Партијашење у политици запошљавања, партијашење у медијима, партијашење у просвети, здравству, администрацији, партијашења и партијских чиновника никад више! А сада, да иронија буде још већа, и срамотна политичка превртљивост која од престоничких политиканата ствара лажне децентралисте, која од заклетих слободоговорника ствара инквизиторе у обличју антифашиста, која чак удружује и заклете републиканце и монархисте, која све ради и све мења само да би се власти и наших судбина дочепала!
Знамо већ, политичари ће наћи одговора, уосталом, то је једино што они знају. Рећи ће они да то није тако, да смо ми који вапимо за помоћи, злонамерни, да смо само обични „фашисти“ па тако наше мишљење није ни битно. Ви, драги наши Пироћанци, по себи најбоље знате где сте. А ми ћемо само питати – преварили су нас тада, да ли ћемо им то дозволити опет?
Пиротско повереништво Двери
