"Нови Момчиловац" - број 2!

Сви новинарски и уреднички хонорари у Новом Мочиловцу збирно износе 0 (нула) динара. Толико нас кошта и техничка припрема. Ђилас, Вучић и сви остали које помињу као наше финасијере, сваког месеца уплаћују овај исти износ на рачун наше редакције. И хвала Богу да је тако. Наша независност заиста нема цену. Просто, нема пара, па нема ни цене, нема ни утицаја.

Пред вама је други број „Новог Момчиловца“ листа слободних грађана Пирота које уређују чланови Повереништва Двери Српских у Пироту. При стварању овог броја једино што смо трошили јесте непотрошна љубав ка свом граду и својој отаџбини. Истина, чека нас и трошак од 3.000 динара за штампа (2.500 +20% порез) који смо већ прикупили из својих поштених примања. (Момчиловац објављујемо као грађани а не као Покрет)

Дан и време у коме ћемо делити овај лист објавићемо накнадно. Тираж је мали па свако ко жели један или више примерака за своје ближње може да их резервише на време.

"Нови Момчиловац" бр.2 - ПРОЧИТАЈ! 

"Нови Момчиловац" бр.2 - ПРЕУЗМИ!

Ослобађајућа пресуда "гњиланској групи"

Да је Србија земља чуда, парадокса и необјашњивог, то смо већ сви одавно схватили. Такође смо поодавно схватили, што увек и у свакој прилици понављамо, да разлог за ово не лежи у неумењу нашег народа да направи организован систем у коме ће се знати ред, већ у простој чињеници да је Србија окупирана. Туђинске идеологије, ваннародне мисли, свенационално и народно  богоотпадништво, а на крају и физичка окупација делова наше земље, узрок су овоме. Имајући у виду да ова окупација Србије траје деценијама, и да су њени корени дубоки, можемо сведочити о дубини нашег народног пада. Последица овог пада јесте криза човека, система, државе и свих њених представника. Када народ постане слаб услед овог пада, онда он не може да управља државом. Пошто њоме не управља народ, управљање преузимају партије, клике, капиталистички монополи и разне интересне групе. У таквој држави све је могуће – издајица земље да добије орден за своју издају, онај који краде државу да буде награђен још бољим положајем и приликом за још крађе, браниоц земље утамничен, а онај који напада на земљу ослобођен. 

Јавност у Србији протеклих дана била је затечена пуштањем на слободу шиптарских терориста из тзв. „гњиланске групе“ терориста ОВК. Но, као што то обично бива, бура око овог дешавања се полако стишава, а шта је узрок овој срамоти, не објашњава се, нити неко грађанима Србије даје било какву индицију о томе због чега је ово учињено. Због чега је група убица првобитно осуђених за најтежа злодела, у другостепеном процесу ослобођена? Да ли је могуће да организована скупина људи побије, мучи, касапи на стотине људи, и да за то нико не одговара кривично? Ако имамо сва права овог света да се жалимо на Хаг, због чега онда наше домаће судство животе наших људи не цени нимало?

Ова скупина бандита одоговрна је за смрт око две стотине Срба, али како се види из приложеног, за њих српски суд није могао да потврди изречену казну, и пре неколико дана, тројица припадника ове групе пуштени су на слободу. Чињенице су поражавајуће – од свих терориста, припадника ове групе, ухапшених 2008 године, више нико није у затвору. Групу од пет терориста, одељење за ратне злочине у Београду пустило је на слободу крајем 2010. године[1], а преосталу тројицу, суд је ослободио ових дана. 

На овај начин, штета коју је овај суд и поједини тужиоци и судије нанео Србији, историјска је и непоправљива. Од силних афера са Насером Орићем, Дивјаком, до Хашима Тачија (да не набрајамо остале, много их је), постало је јасно да све што овај суд ради представља пуку фарсу, и непотребно трошење народног новца. Јер како другачије објаснити да овај суд није у стању да осуди групу најобичнијих бедника који су се на најбестијалјнији начин иживљавали над својим жртвама? Шта ли је потребно да ова група неспособњаковића коначно почне да ради свој посао онако како треба?

Пре пар недеља, тужилац суда Владимир Вукчевић, изјавио је да Србијом слободно шета око 300 лица осумњичених за ратне злочине. Ако је и било неког ко би се у својој наивности понадао да Вукчевић говори о терористима с југа Србије, овом пресудом више нема дилеме на кога је мислио. Не сумњамо нимало да ће Вукчевић успети да по принципу 100 Срба за једног терористу успети да намири свој дуг. 

Још једна поражавајућа ставка у неславног каријери овог суда јесте случај „браће Битићи“. За неупућене, ради се о терористима атланског крила ОВК(ма шта то значило), иначе држављанима САД, који су се након бомбардовања обрели у Србији, након чега су ликвидирани. И уместо да бар осуђивањем доказаних терориста (пример гњиланске групе), суд за ратне злочине у Београду барем створи некакав привид да ради у интересу наше државе, и себи да покриће за откривање евентуалних злочина које је починила српска страна у рату, поједине судије овог суда критикују медије због коментарисања ове скарадне пресуде, а у исто време најављују процесуирање одговорних за ликвидирање браће Битићи – опет понављамо, терориста, који, претпостављамо, у рату на Косову нису гађали српске војнике и полицајце цвећем и бомбонама, већ мецима и бомбама. Да ствар буде гора, овај случај показује потпуну непрофесионалност овог суда, из разлога што се по овом поступку поступа под политичким притиском Америке, чији су Битићи били држављани. То што су они припадали непријатељској терористичкој формацији која је убијала Србе и све остале нелојалне идеји "велике Албаније", наравно за САД, а како видимо и за ово "домаће" судство, није битно. Правда је и у овом случају, намењена само победницима.

Ми једино можемо закучити следеће -  сва хапшења политичара, тајкуна, терориста, лопова, у Србији последњих година, имају за циљ само обично замајавање народа и представљају само представу за масе, а кад циркус оде из града, ти исти људи бивају без икаквог објашњења, пресуде, нити било чега пуштени на слободу, или осуђени уз смешне казне. Сав политичко судски апарат у Србији усмерен је против обичног човека, а очевидно фаворизује оне који би по свим мерилима здравог разума требали да проведу живот иза решетака. Оваква политика је срачуната и пажљиво испланирана, и усмерена на то да српском народу сломи вољу за борбом, слободном државом и нормалним животом. А овој подмуклој тактици, очигледно служе и поједине судије и институције окупиране и сервилне Србије. 

Јасно је да су дошла времена када, како је велики Андрић изрекао, „паметни ћуте, будале говоре а фукаре се богате“[2]. На народу наше земље је да сам одлучи до када ће ово трајати. 

Повереништво Двери Српских, Пирот

„СТАТУСНО НЕУТРАЛНИ“ ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ НА КОСМЕТУ – фото-ретроспектива

1. Гласачки листић за локалне изборе које расписује „Република Косово“. Од ћирилице, због које су медијима пуна уста у случају вуковарских табли, на овим, „статусно неутралним“ гласачким листићима, ни трага ни гласа. Као ни од српске државе.

2. Срби из Митровице, у колонама, одлазе на гласање.

3. Александар Вулин, са шиптарским специјалцима, који обезбеђују изборе:

4. Ни овај дан није прошао без насиља – претучени радник ЈКП Стандард

5. За два кандидата за градоначелнике, гласало је нешто више по 5000 бирача. Довољно да се изабере градоначелник, и заузме фотеља, али бројка недовољна, да би се због ње жртвовала Србија, како каже премијер Дачић.

6. Огледало катастрофе српског суда за ратне злочине. Припадници „гњиланске групе“, првобитно осуђени за најтежа кривична дела тероризма на југу Србије, пуштени на слободу.

Припремило

Повереништво Двери Српских у Пироту

Бошко Обрадовић: Дачићу, не прети!

Покрет Двери осуђује претње Србима на северу Косова и Метохије које је данас изрекао премијер Ивица Дачић и поручује му да ко се мача лати од мача ће и погинути.

Покрет Двери изражава згражавање над данашњом изјавом уцењеног премијера Србије Ивице Дачића који се усудио да прети грађанима Србије на Косову и Метохији. Онај који још увек није објаснио шта је било у коферу и зашто се састајао са мафијашким шефовима, онај ко је прекршио Устав Србије потписивањем Бриселског споразума, апсолутно нема право да било коме држи придике нити прети. Он је тај који треба да буде забринут, јер премијерско време му убрзано цури, а полиција, тужилаштво, судови и робија све су му ближа политичка перспектива.
Одмах да се разумемо г. Дачићу: Шиптар или Тачијев Србин никад неће бити градоначелник у северној Косовској Митровици - док је српског народа на северу Косова и Метохије. Да се Ви питате можда би и био, али се не питате, као што је показао апсолутан успех бојкота шиптарских избора 3. новембра.
Како се усуђујете да уопште изговорите као нешто што је спорно неболузу да „Срби са севера КиМ не слушају ни Београд, ни Приштину ни међународну заједницу”? Зашто би слушали Приштину? Зашто би слушали лажну међународну заједницу која признаје тзв. независно Косово? Зашто би слушали Вас који им у томе помажете?
Грађани Србије на Косову и Метохији (који су можда за Вас грађани неке друге државе) нису прихватили Ваше савете, нису подлегли Вашим уценама, одбили су Ваш Споразум, не подржавају Вашу политику, и то је Ваш проблем. Ваш проблем је такође и што исти ти грађани већински подржавају политику ДСС, СРС, ДВЕРИ и других патриотских организација, па то може бити опасан вирус за остатак Србије, у којој се Ви одржавате на власти искључиво захваљујући изборној крађи, страним менторима који Вас држе уцењеног и медијском мраку.
Питам Вас: кад се то и где цела Србија изјаснила да подржава издају Косова и Метохије зарад уласка у ЕУ по сваку националну цену? На основу чега Ви тврдите да Вас грађани подржавају по том питању, кад грађани - управо супротно – подржавају став Срба са севера КиМ да су Косово и Метохија изнад ЕУ.
Откуда Вам право да говорите у име свих нас и да се са таквим понижавајућим тоном односите према грађанима Србије на северу КиМ, па још на крају и да им претите?
Ви нисте будућност Србије, Ви сте прошлост Србије и немате право да говорите о будућности. Србија ништа не жртвује због Срба на КиМ, Србија брани своју државност на КиМ, опстанак свога народа и институција, бори се против окупације, али - нажалост- није окупирана само споља већ и изнутра. Нама је битан сваки Србин на свету, а посебно на Косову и Метохији, а камоли 10.000 Срба из Косовске Митровице које Ви бришете из бројног стања и одбацујете јер се не слажу са Вашом издајничком политиком.
Све је управо супротно од онога што кажете претећи: ништа Србија не жртвује због Срба са севера КиМ, већ Ви жртвујете Србију, Косово и Метохију и Србе са КиМ зарад уласка Србије у ЕУ и зарад Вашег опстанка на власти.
Ми разумемо да Вам је тешко јер Вас Срби са КиМ не слушају а слушају ДСС, СРС, ДВЕРИ и друге патриотске организације. Јасно је да сте преузели одређене обавезе које треба да испуните да бисте добили још који дан, месец или годину на власти, као и заштиту од кривичног гоњења.
Али, ко каже да више не може да се уради од овога што Ви радите? Можда Ви више не можете да урадите јер сте уцењени и под страном контролом. Али има ко може и очито је у томе Ваш страх: Срби са КиМ су у опозиционом народном фронту и патриотском блоку препознали политичку снагу која може да их заштити и настави борбу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Први услов за то је: пад Ваше владе и Ваше издајничке политике - зато сте нервозни, зато претите. Време Вам неповратно истиче.
У име Покрета Двери још једном Вас упозоравам да престанете са полицијском репресијом, упадима у просторије опозиционих политичких покрета и затварањем опозиционих медија, а посебно да престанете са претњама Србима на КиМ. То добра донети не може и зато је боље да се зауставите на време. Пошто у последње време интензивно цитирате Свето Писмо, онда да Вас подсетимо на јеванђељску поруку која каже: „Ко се мача лати, од мача ће и погинути”.
Бошко Обрадовић
Информативна служба Покрета Двери

ВЕЧИТИ ДЕРБИ

Једно од прилично реалних показатеља стања у коме се налази наше друштво, јесте и питање домаћег фудбала. „Вечити дерби“ као деценијска традиција, „празник“ српског фудбала, можда је најбоље огледало стања овог најпопуларнијег спорта код нас. Ако је судити по свему што је пратило и овај, 145. дерби по реду, ствари нису нимало ружичасте, напротив. 

 

Вреди ипак за тренутак се замислити над терминолошком играријом везаном за дуеле Звезде и Партизана. Пре свега, треба се запитати шта је то у овој утакмици „вечитог“ карактера, када су се ови дуели почели одигравати тек после другог светског рата, а оба клуба пре рата нису ни постојала. „Вечити“, то јест њихови идеолошки креатори, су старе перјанице српског фудбала гурнули у запећак, а целу државу поделили на црвене и црне, оба под знаком петокраке комунизма. И као да српски фудбал пре Звезде и Партизана није ни постојао, и као да све што се у српском фудбалу надаље дешава, треба да обиграва искључиво око овог „вечитог“ београдског, а послератног ривалства. Старе институције српског фудбала потпуно бивају занемарене, а још један, врло моћан коридор свеопште централизације и београдизације Србије (којој су иначе Срби веома склони), постављен је и трасиран, овог пута кроз фудбал. 

Уопштено говорећи, све што је пратило овај последњи дерби, од увертира које су се дешавале на другим стадионима у Србији, преко инцидената и сукоба навијача обе групе током протеклих дана, само је жалостан показатељ правог карактера овог над-фудбалског дуела. Не могу пре свега да се отмем утиску да „дерби“ јако лепо служи за скретање пажње, барем за тренутак, са неких других питања. За жаљење је да, уместо медијских прилога о задушницама и оскрнављеним српским гробовима у Косовској Митровици, гледамо маратонске извештаје о тучњавама и сукобима хулигана. Уместо да народ промисли о минулим Тачи-Дачић изборима на Космету, цео дан дербија протекао је у пребројавању повређених са разних локацијама у Србији. Вреди запитати – коме је и због чега уопште потребан сав овај циркус?

Све ово имало би можда неког оправдања када би бар сам фудбалски меч између ова два ривала био на задовољавајућем нивоу, и када би својим квалитетом надоместио горак укус међусобног црно-црвеног требљења младих навијача у Србији. Ту су ипак ствари најгоре, а могу одговорно тврдити да су се на стадионима осталих прволигаша, и клубова друге лиге, играле врло често квалитетније утакмице уодносу на „дерби“. Можемо такође да се присетимо дуела које је и наш пиротски Раднички играо са имењаком из Ниша, Напредком из Крушевца, Доњим Сремом, или куп утакмице са Војводином. Али, може се само претпоставити да се око свих ових утакмица заједно не врти толики новац као око једног дербија, те ови деули засигурно нису интересантни оним структурама који би из свега били кадри да цеде новац. Исто тако, запањујућ је медијски мук по питању осталих прволигаша, друголигаша, а о осталима да не говоримо. Старије генерације сигурно се присећају недељног „спортског прегледа“ где су сви тимови бивше Југославије добијали исти простор и равномерно заступљени. Упоредити само ово, са данашњом ситуацијом где државна телевизија уопште и не откупљује права за пренос фудбалских утакмица, а наметљиво форсира црвено-црне у својим извештајима, у исто време срамно запостављајући друге фудбалске клубове, илузорно је. 

Хулиганизам и варварство при извесном делу навијачког кора оба табора, такође су неодвојиви део ове фудбалске представе. Све бруталнији обрачуни у којима се сви служе хладним оружјем, и реквизитима којима се треба неко озбиљно повредити, постали су свакодневица. „Јуначке“ туче у маниру десет на једнога, постављање ножа под грло како би се преотео противнички транспарент (случај пиротских навијача „Партизана“ којима је овако у Нишу отето навијачко обележје), напади моткама и штанглама – уз истовремено патетично позивање на спортко навијање из оба табора – прави су показатељ ствари. Оволика употреба ножева и хладног оружја била је својевремено својствена турским навијачима осамедесетих година, а како сада ствари стоје, ми смо управо ту негде. А и поред свега тога, медији и даље усхићено говоре о овом дуелу, данима нас обасипају репортажама и најавама везаним за дерби – а о осталим утакмицама на српским стадионима говори се врло мало, или се не говори уопште. 

Закон о спорту у Србији је јасан и јасно одређује шта се сме а шта се не сме. И поред тога, деценијска је пракса да се „вечитима“ увек дозвољава паљење бакљи, и да се на редовне бакљаде на њиховим стадионима жмури на једно око. Ово је ситуација једино на стадионима ова два тима. Да ли је ово „контролисано лудило“ можда неком симпатично то не знам, али је врло очит пример како се поједине ствари дозвољавају када из њих произилази одговарајући профит. Када се лудилу дозволи да клија, онда се не треба чудити што пушта корење. 

Коначно, крајњи исход овакве политике је поражавајуће стање српског фудбала који више није у стању да буде релевантан противник ни нижерангираним тимовима Европе. Звезда и Партизан од негдашњих великих тимова имају само име. Последњих година постало је очито да оваква централистичка политика по питању фудбала не даје резултате. Да поменемо само овогодишњи пример из квалификација за лигу Европе, када је новосадска Војводина играла за три копља боље у односу на београдске тимове, али смо зато сви од стране „јавног сервиса“ били ускраћени за директан пренос мечева новосађана, и гледали их у снимку. Дакле, овде се више не ради о квалитету тимова, већ о очевидном фаворизовању појединих тимова. Питам се шта би неки клуб (не рачунајући „вечите“) требало да уради, па да заслужи своје место у медијима са националном фреквенцом? Где су у медијима српски фудбалски центри – Ниш, Крагујевац, Нови Сад, Чачак, Крушевац? Напослетку, шта са, такође Београђанима, Радом, или ОФК Београдом? О другој, квалитетној лиги Србије и да не говоримо?

Кад се све сабере, утисак је поражавајући. Свеопшта кланица међу навијачима, мизерни фудбалски учинак саме утакмице, гомила повређених на све стране, материјална штета, и даље срозавање фудбала на концу. Што уживо, што преко телевизора, пола Србије сручило се на север, пола на југ, да би видели једно велико – ништа. Како ствари стоје, нисмо далеко од дана када ће почети главе да падају због „дербија“ а када се то буде десило, биће касно. 

Дејан Алексовски

Двери Српске - Пирот

Рушење централног сајта Двери!

Обрачун са Покретом Двери као једином истинском опозицијом владајућем режиму у Србији одвија се у последње време паралелно у више праваца. У последњих пет дана непрекидно је у току до сада највећи напад на званичну централну интернет презентацију Покрета Двери www.dverisrpske.com. Много пута до сада када су Двери организовале велике антирежимске демонстрације и друге значајне активности покушавано је рушење сајта, али смо успевали да се одбранимо. Екипа стручњака која се бави одбраном нашег сајта тврди да је садашњи напад дело професионалаца иза којих мора стајати озбиљна логистика коју могу да обезбеде искључиво обавештајне службе и државне институције.

Имајући у виду да је поред Путиновог закона о забрани промоције хомосексуализма малолетним лицима отказивање педербала у Београду друга највећа победа Светског конгреса породица против светског геј лобија, да смо отворили случај мита и корупције у Влади Србије тражећи испитивање порекла имовине министра Велимира Илића, да се за викенд одржавају веома битни избори у Врбасу, да је паралелно у току напад на једног од водећих људи нашег Покрета Бошка Обрадовића и чачанско повереништво које је на прошлим изборима освојило 15% гласова, и рушење централног сајта је само део овог мозаика политичког обрачуна са опозицијом коју Двери представљају и окупљање ширег народног фронта око Двери које је у току.

Треба поменути да су Двери једине у Србији реаговале на срамну доделу признања почасног грађанина Лесковца Александру Вучићу и нови титоизам који се развија, са саркастичним предлогом да Лесковац понесе име Вучићевац, и да то нико није смео да пренесе. Такође смо једини у Србији устали против изградње највеће џамије у Европи у Сјеници, што такође нико од великих медија није смео да пренесе. Када се узме у обзир да су Двери истовремено објавиле манифест евроазијских интеграција као јасне алтернативе за погубан пут Србије у ЕУ, као и да смо изнели податке о дугогодишњим блиским везама између Александра Вучића и Драгана Ђиласа - све постаје још јасније зашто Двери толико сметају.

До успешног завршетка ове борбе за одбрану сајта, главне информације преносићемо на обласном сајту Покрета за Рашку област http://www.dveriraskaoblast.com/

Позивамо Вас да нас пратите преко ове алтернативне интернет презентације и званичне Фејсбук странице Покрета.

Хвала на разумевању.

Информативна служба Покрета Двери

Сексуално образовање у Србији у очима детета шестог разреда

Поштовани грађани Пирота и целе Србије!

Писмо забринутог родитеља које смо недавно објавили на нашем блогу а тиче се злоупотребе положаја, деце и родитељског поверења од стране наставникабиологије у ОШ „Вук Караџић“ у Пироту, изгледа да је нагнало и друге родитеље да нам се обрате са својим бригама и (школским) проблемима.

Овога пута јавила нам се мајка која није из нашег града (живи са породицом у једном граду близу Београда). Она нам је проследила писмо које је њена ћерка, ученица шестог разреда, упутила свом надлежном епископу, тражећи да се он заузме и спречи безаконо наметање сексуалног васпитања у школама, „васпитања“ које има за циљ да протера из дечијих душа и православље, и стид, и част, и достојанство, и родитељско васпитање, и саме родитеље, и да брутално саспе у чисте душе савремену (риалити) бестидност и савремени разврат.

Ово писмо је важно јер указује и на то колико су нормалне, традиционалне породице усамљене и остављене на милост и немилост разних бестидника којима је дозвољено да чине то што чине. Зато је и реакција високих црквених јерарха насушно важна и по питању сексуалног образовања, и по питању хомосексуалних бракова, и језивог сакаћења деце коју би такви "брачници", недао Бог, усвојили. Сви ми добро знамо, како је некад причао патријарх Павле, да нам од породице све зависи, и какво ћемо сутра друштво бити, и какве ћемо у њему имати људе или нељуде, добре или лоше научнике, докторе, свештенике, владике...

У искреној нади да ће се Српска Православна Црква огласити и понети крст страдања савремене породице па тако и истрпети све медијске шибе и линчовања, објављујемо ово писмо из којег смо изузели пуна имена наставника, деце и родитеља.

Повереништво Двери Пирота

+ + +

Ваше Преосвештенство,

Знам да је данашњица пуна искушења и саблазни,иако имам само дванаест година. Ипак мислим да морамо да се боримо. Не против зла, већ за добро. Заправо, већ дуже време, моје одељење се бори за своја права. Не за право да тужимо родитеље суду или уклањамо ''досадне'' наставнике, већ за своје право на чисту душу.

Молим вас да добро размотрите наш проблем и одреагујете што пре!

У школи нас, осим српског и математике, уче нечему што је противно Божијем закону и што квари децу, спуштајући их на ниво животиња које воде нагони,а ми смо (мали) људи са бесмртном душом.

Средом најчешће, а понекад и другим данима, изненада и ненајављено нам на часове долази Г, главна библиотекарка у нашем граду, која нам прича да је природно оно што за наш узраст није природно и да није срамотно оно што јесте срамотно.

Једном је, на пример, упала на час физичког и рекла да ћемо да причамо лепим и ружним речима. Тражила је да деца кажу и напишу све лепе и ружне речи које знају (неки су написали само лепе), па их је после написала на табли ( тридесет ружних и шест лепих речи) и позвала једну девојчицу да све то наглас прочита и каже оне које зна. Мени је било мука, нешто ме је стезало у грудима, а приметила сам да је и другој деци било непријатно и одвратно. Ипак је једно да то чујемо на улици и склонимо се,а друго да нам се то говори на часу.Стешњени међу зидове,нисмо имали куда него да чекамо звоно (Узгред да напоменем, прозори у учионици су закуцани још пре него што смо је ''населили'',а и постављене су непровидне завесе).

Долазила је и у четврти разред (у који иде моја млађа сестра) и питала их: ,,- Да ли се радујете када добијете љубавно писмо?'' Цео разред је рекао: ,,-Нееее!'' (Они који пишу ''Школарац'' нису чули то ''нееее'' па су на насловној страни фебруарског броја за четврти разред крупним словима написали: Срећан вам дан заљубљених! ) У шестом разреду, иначе, исто питање гласи: - ,,Када сте последњи пут добили љубавно писмо?'' И шта да јој одговоримо?!

Касније сам у канцеларији (у коју иначе не улазимо,али смо тада ту имали час веронауке) видела папир закачен на зид, на коме је писало ''задужени за израду школских пројеката са децом'' и на њему име те жене, моје бивше учитељице (која нас је учила нечему што је на изглед добро, али увек противно Божјем закону) и имена још неких.

Нама увек говоре о нашим правима. Приметила сам да се њима вешто манипулише. Г. нас је наговорила да сменимо нашу разредну, преко које не би могла да нас учи свему и свачему, а деца, која тада нису схватила о чему се ради, брзо су је послушала.

Говорећи о законски дозвољеним стварима, често је убацивала оно чега је неку децу једноставно срамота. На пример, дан-два после Светског дана за борбу против АIDS, пред девојчицама и дечацима шестог разреда је на сва звона рекрамирала кондоме, називајући их ,,јединим средством против нежељене трудноће''! Деца су правила плакате, а један дечак, иначе немиран и непристојан (у чему има и Г. кривице) је нацртао кондоме,а поред је написао (срамота ме и да напишем):,,DUREX – ZA SEX BEZ BRIGE'' (!!!). По Галушкиној реакцији,видео је да јој се рад допао, па га је закачио у учионици.

Наставници који су га видели су били запрепашћени и запањени,поготово наставница С.,тако да је ускоро морао да га скине. Скоро је донео кондом у школу и играо се с њим. Рачунао је – ако нас томе уче у школи онда је то у школи и дозвољено. И због тога што је одлично памтио и упијао све што га је Г. учила,умало га нису избацили из школе.
Убрзо се ситуација погоршала. Г. нам је доносила књиге сумњивог садржаја, а онда нам је показала како да се информишемо о оним стварима преко интернета. Час информатике,уписан као час на коме се учи коришћење интернета, проведен у кабинету с рачунарима, је био гори од најгорег што бисмо могли да очекујемо. Интернет смо користили, али смо, по наређењу Г.,окупљени око два рачунара, морали да листамо дигиталну књигу ,,Секс за почетнике''!!! Некима (врло ретким) је то било занимљиво,а остали су се згрозили. И нека деца су то морала да читају,пред наставником информатике, Г. и целим разредом!!! Негде их је Г. прекидала,објашњавајући прочитано. Било је одвратно и страшно слушати је како прича о ''лажном'' стиду (то хришћани зову целомудреност), а заправо су она (која прича о томе) и наставник техничког и информатике (који је то дозволио на свом часу) без имало стида и срама, чим су изложили децу толикој саблазни (један дечак је, касније, код куће, нашао на интернету ту књигу и прочитао целу, као што се и хвалио у школи).Чак је и рекла да ми нисмо довољно ,,информисани'' на ту ''тему'' и да би наставници (!) требали да нас то ''науче''. Али, за многе ученике, који је ни раније нису волели, то је била кап која је прелила чашу. Деца су се узнемирила и забринула. Питали су се: - Шта ли ће бити следеће!?
Мени се није ни ишло у школу. Стрепела сам од истог од чега су и моји другови. Ни они ни ја нисмо хтели да се развраћујемо, па макар и као ''почетници''. Ја хоћу да се о ''љубави'' информишем када будем довољно велика и зрела за то, а и из пристојнијих извора, а не из оних које нам намеће тај тајни школски пројекат.
И тако, спонтано али и изненада креће побуна.

Када су јавили да Г. опет долази, сва деца су дубоко уздахнула, али неко је смогао снаге и викнуо: - Нећемо Г. ! Нећемооо! Цео разред се побунио, бранили смо своје право на чисту душу и било је немогуће ућуткати нас. Али – успели смо! Г. тога пута није дошла. Један дечак је уздахнуо: - О, хвалим те, Боже! Касније је Г. опет покушала да дође, али смо се опет побунили и она је поручила по наставнику да неће доћи јер је заузета.

Понадали смо се да више неће долазити. Она, збиља, подуже време није долазила, зато што су ученици очајно узвикивали ,,- о,нееее!'' чим би је неко угледао у ходнику. Моја мајка је на родитељском састанку испричала све што се дешавало, тако да су многи родитељи сазнали оно што су се деца стидела да им кажу. Наставница српског је чула за то, па је ускоро питала децу да им је Г. заиста нешто показивала у кабинету, на шта је добила потврдан одговор.

Међутим, наставница ликовне културе (и она је на листи задужених за пројекте) je наговарала ученике мог одељења да за Дан библиотекара цртамо Г. и нас у библиотеци (тј. она нам препоручује неку књигу, ми је прочитамо и кажемо, отприлике:-,,Како занимљива књига,вредело ју је прочитати...'' итд.) или како разговарамо са њом и да прикажемо нешто што смо радили с њом. Једна девојчица се усудила да пита:,,- А како да нацртамо оно што смо радили у кабинету(...)?'' Наставница је рекла ,,-Знате,децо...то је нормално и није срамота'' (Можда је и нормално, али јесте срамота, а и они нас томе уче у погрешно време, на погрешном месту и на погрешан, развратан начин, а можда и не само нас,него и ђаке из других школа). Онда ме је да наставница послала по столицу на спрат (која ми је требала од почетка часа) уз пратњу једне девојчице (зна се зашто), тако да незнам о чему им је причала за то време.

Моја мајка, која ми помаже у борби за дечје право на чисту душу, дала ми занимљиву идеју. Наставница ликовног се поприлично збунила када је, на цртежу, угледала мачку у фармеркама на чијој мајици пише ,,G'' која љутититом белом (!) мишу окруженом оградом од многобројних,,НЕ!'' (поред миша пише шесто два), нуди ,,СИР ЗА ПОЧЕТНИКЕ'', а около је писало ,,Иде маца око тебе, пази да те не огребе!''

Следећег часа, уместо наставнице ликовног, дошла је, ни мање ни више,него главом Г.!!! Када су моји вршњаци приметили да иде ка нашој учионици, покушали су да се успротиве, али су, одједанпут, схватили да не могу. Кроз цртање ње и себе, они су се, неприметно, поново зближили са њом. Ипак, бранили смо се, иако смо сматрали да нам нико не може помоћи, а неки су се, мада врло ретки, и обрадовали. Један дечак се наљутио, други су уздисали,а и сама атмосфера је била врло тешка. Г. је видела да није прилика да нас учи све и свашта, па је рекла да цртамо нешто за Дан књиге. Неки су се изговарали да немају идеју, неки су цртали и уздисали, онај дечак кога је учила о кондомима због којих га умало нису истерали из школе се на све начине трудио да омете час, а ја сам сломљено посматрала празан лист. Изненада,наставник техничког (и информатике) се појавио на вратима. Моја другарица из клупе је повикала ,,- СПАСИТЕ НАС!'' Бело ју је погледао и хладнокрвно изашао.

Чим смо је примили једанпут, могли смо да очекујемо да ће доћи поново, али не и кад и како. 10/23. априла, ни сама не знам зашто, од часова смо имали само други (историја) и пети (музичко). Први, трећи, четврти и шести час смо имали физичко ( напољу), док је Г. стално обилазила око нас. Неколико ученица и ја смо се буниле, једна је чак и плакала, један дечак је покушао да је силом отера, али је она ипак, на четвртом часу,окупила на терену седмаке, петаке и шестаке, да им прича о Дану планете Земље ( осмацима је досадила, па беже од ње или јој се ругају). Ипак, ми знамо да са тим само почиње, а знамо и са чим завршава. На пример: ,,Причаћемо о здравој храни...еј,ти, јер си заљубљен? А ти, јел' имаш девојку?''

И после тога, врло често, Г. обилази око нас, покушавајући да нас привуче на врло лукав начин. Нека деца су већ почела да сарађују!
Од неких људи сам сазнала да се планира увођење тзв. сексуалног васпитања (!) у редован школски програм, а ако родитељи не дозволе да се њихова деца уче разноразним бљувотињама (од литературе па до, (не дај,Боже) и ''праксе'') отићи ће на робију због ,,нарушавања дечјих права''. Зато:

ОБРАЋАВАМ ВАМ СЕ У ИМЕ СВЕ ДЕЦЕ ИЗ ОВЕ И ДРУГИХ ШКОЛА КОЈА СЕ БОРЕ, ОНЕ КОЈА ПОСУСТАЈУ ПА И ОНЕ КОЈА СУ ПРЕВАРЕНА УСЛЕД НЕСПОСОБНОСТИ ДА РАЗЛИКУЈУ ДОБРО ОД ЛОШЕГ И КОЈИМА ЈЕ УСКРАЋЕНО ПРАВО НА ЧИСТУ ДУШУ РЕЧИМА МОЈЕ ДРУГАРИЦЕ:
- Спасите нас !!!

Унапред захвална,
ученица шестог разреда .......