Рад са младим људима је прелеп. Гледати младог
човека како одраста, одговарати на његова питања, говорити му о животу и о
свему што чини живот, а коначно и бити тај који ће у многоме утицати на његове
изборе и одредити путању његовог бића, диван је, али у исто време и страховито
одговоран посао. Ми који радимо у просвети то врло добро знамо. Пуно пута сам се
лично уверио како наше речи имају одјека у умовима тих младих људи, и како –
без обзира што некад изгледа другачије, оно што ми кажемо остаје заувек
записано у њиховим мислима. И ту неко „фолирање“ није могуће, јер деца јако
брзо схвате са ким имају посла. Вашу искреност ће наградити још већом
искреношћу, а вашу неискреност знати да окарактеришу на прави начин. Личност самог
предавача у овом смислу има непроцењиву улогу, а ученици се према њему и
оријентишу.
Васпитавати децу данас, усадити им праве
вредности и извести их на прави пут, јако је тешко, а и најмањи успех у овом
послу раван је малом подвигу. У време „великог брата“, „фарме“, опште ружичасте
некултуре, патетичних емоција оличеним у нискобуџетним сапуницама, шунда и
кича, дроге на улицама у слободној продаји, корумпираних институција система,
говорити младим људима о части, поштењу, учењу, послу, понекада изгледа
бесмислено. Реалност је сурова – напољу влада мрак, а млади људи се морају у
том мраку изборити за место које им припада. Ако у том мраку успете да као
васпитач, упалите једну ма колико малу свећу, ви сте одрадили колосални посао,
а деца ће вам то памтити. Мени лично, управо ово је главни мотив посла којим се
бавим, а о томе да ли и колико сам успешан, моји ђаци и колеге ће дати коначан
суд.
На жалост, оно што је део нашег посла, јесте
управо суочавање са болном реалношћу и суровошћу спољног света у коме наша
деца, ђаци, обитавају. Реалност је таква да су деца све суровија једни према
другима, окрутнија и безобзирнија, и да институција просвете као таква, не може
сама да изађе на крај са овим проблемом. Чињеница да је овај викенд у Пироту
имао трагичне последице по двојицу ђака моје школе, који сада леже у болницама
опорављајући се од убодних рана које су им током викенда ножевима нанели њихови
вршњаци, по све нас претешка је и болна.
Неко би у овом тренутку окривио несрећне
деведесете и сву кривицу сваљивао на режим Слободана Милошевића, и његову
политику. Без обзира што ни у ком случају не спадам у поштоваоце његовог лика и
дела, морам рећи да се са оваквом констатацијом дубоко не слажем. Пре свега, да
јасно поставимо ствари – шта је и колико је Србија од 2000 године урадила да
ово стање ствари промени? Да ли се у овој држави уопште и нешто урадило како би
се млади људи извели на прави пут? Да ли им се говорило преко медија о култури,
врлинама, праведности и поштењу, или се пак комплетан медијски простор своди на
подвлађивање патетичним емоцијама из филмских сапуница, у којима преовладава
кукњава и лелек? Зашто Србија није једном за свагда раскрстила са шундом са
Пинка која је све наше девојчице васпитала да изгледају више као кол герле него
као жене које у себи требају носити будућност нашег народа? Да ли та Европска
Унија толико „нема алтернативе“ да је то морало заменити и предавање о народној
традицији, језику и свести? Да ли је Србија морала по сваку цену преписивати
накарадне законе о просвети од западних земаља који су нашу децу дебилизовали,
а професоре поставили у положај у коме ђаку не смеју ни реч да кажу, јер би то
било окарактерисано као „малтретирање“? Ко је и када је неко у последњих 13
година у Србији једну једину реч рекао на тему породице и породичних вредности,
осим током предизборних кампања?
На крају, да будем јасан – 90-тих су се
обрачунавали мафијаши једни са другима. Данас, 20 година након тога, овако се
обрачунавају обични клинци. Групне туче у „херојском маниру“ двадесет на
једнога, палице и ножеви, полако доводе до тога да наша младеж полако почиње да
наликује на модел понашања својствен Турцима током 70-тих година – а чак ни они
више нису овакви.
На овом месту морам напоменути једну ствар која
је битан катализатор овог стања, а то је присуство дроге, и њена доступност и
ниска цена. А деца су свега овога врло свесна. Они својим очима виде шта се у
граду дешава, и без обзира што надлежнима треба дуго времена да би реаговали и
склонили проблематичне барабе са улица, деца све то виде и осећају. Када млад
човек види да криминалац из његовог комшилука ради шта хоће без икакве казне
или страха, да тај човек вози скупоцен аутомобил а увек уз себе има гомилу
накинђурених девојчица које је управо она вашарска некултура научила да се диве
таквима и буду уз њих, онда ће сасвим с правом то дете вас у чуду гледати док
му ви говорите о неким стварима, и питати вас – „човече, о чему ти причаш, зар ти
не видиш свет око себе“?
Увек ми је мило када у оваквим тренуцима читам
лицемерна саопштења водећих медија у Србији, и њихове жалопојке о изгубљеној
младости у нашој земљи. А тим хипокритима заправо јасно треба рећи да су управо
они криви, и највише од свих одговорни за овакво стање свести младих људи. Јер
данас медији имају немерљиву улогу на свест људи. Епа, нека управо ти медији
престану постављати којекакве „старлете“ и певаљке у први план и да од њих
праве хероје, нека престану да пустају у етар емисије попут „прељубника“ или „фарме“
које имају за улогу управо заглупљивање народа, нека „велики брат“ не приказује
зомбиране ликове како се свађају, и нека сви они уместо тога почну говорити о
неким другим стварима, и тек онда ће имати моралног права да кажу нешто на тему
вршњачког насиља и васпитавања младих људи. Нека никада више у Србији не буде
да билоштагод „нема алтернативу“, већ
нека алтернативу немају поштење, част, традиција, култура, образовање, е тек
тада ће Србија моћи да се нада нечему у смислу васпитања младих.
Срби морају у Европу, како каже један познати
српски политичар, мени само није јасно да ли ћемо у ту Европу ми као народ
понети нешто своје, нешто од својих племенитих предака који су знали за јунаштво
али знали и за чојство, знали да се бране али знали и да одбране слабијег од
себе, знали да се зауставе пред нејаким и беспомоћним,
или ћемо то као стару крпу одбацити. Ако је већ тако, нека
се не питају ти лицемери зашто нам се дешава то што нам се дешава. И нека већ
једном заћуте.
Дејан Алексовски
Двери Српске - Пирот
