100 од почетка великог рата

Лоботомија без лоботомије

(Релативизација појмова и историјских чињеница, као померање граница у одобравању лажи)

Како је ова година значајна, посебно Видовдан, јер се навршава стогодишњица од почетка Великог рата, то морамо указати на поједине ревизионистичке тежње које постојеће историјске чињенице желе да прикажу у сасвим другачијем „светлу“. То није наивно по Србију пошто је у том рату народ изашао као победник, подносећи огромне жртве за слободу. Нека од поменутих гледишта су веома погубна, јер намерним искривљењима бацају сенку на приложену цену у одбрани отачаства. Тако рецимо чин убиства престолонаследника Аустроугарске монархије,  принца Фердинанда од стране Гаврила Принципа у Сарајеву, не оцењују чином искрене жртве за слободу једног народа над којим се већ годинама пре тога вршио стравичан злочин, већ актом опасних размера. Ново историјско тумачење је управо подржано од Германске школе која је у то време подривајући читав свет управо најодговорнија што је до Великог рата и дошло, те сада осуђује Гаврила Принципа, а пошто је он Србин посредно и читаву Србију као одговорну за све потоње жртве Првог Светског рата. Заправо то се може тумачити и покушајем Немачке да опере руке од злочна које је починила у том рату, али и у каснијим ратовима за које сноси пуну одговорност.  Ревизионарско „умеће“ овај чин треба да нам покаже у новом „светлу“, према коме су потупци организације „Млада Босна“ дрски, а Приципов чин убиства престолонаследника историјски осуђен као терористички. Да је ово неко поменуо пре двадесетак година вероватно би доживео невероватне осуде, међутим ово је данас изгледа сасвим одобравајући став, што доказује да је померена граница у нас Срба када је реч о новим идеолошким сагледавањима историјских чињеница. То би значило да икако већина Срба у дубини осећа и зна да је млади Гаврило Принцип починио убиство зарад ослобођења од тешке тираније Аустроугарске монархије, то подједнако не реагује када се подметне иторијско искривљење по коме је Принцип бескурпулозни злочинац и терориста одговоран за избијање рата светских размера. Управо сада хоћемо мало боље да сагледамо феномен одобравања фалсификата, и то не само историјских, већ уопштено. Уз то ћемо приказати један од медота који се илостративно може назвати „лоботомијом без лоботомије.“

Ако погледате шта је лоботомија можете пронаћи да је она „процедура којом се пацијенту на крајње инвазиван начин (специјалним иглама) уклања предњи део мозга, који је задужен за понашање и који дефинише личност код човека. Лоботомија се најчешће  примењивала раније, када није било лекова за душевне болести“[1]. Волт Стрит журнал недавно је објавио, а пренео „Блиц“ да је лоботомији било подвргнуто 2.000  америчких ветерана другог сдветског рата,  четрдесетих и педесетих година прошлог века.[2] Некада је ово био незаобилазни начин да се претерано агресивни психијатријски болесници „смире“ тако што им се одстрањивањем дела мозга одстране и одрећени рефлекси, то јест поједине функције. Притом неки од лоботомизованих могу бити сведени до нивоа биљке, губећи могућност одрећених функција. На овај начин не само да губе пређашњу аресивност, већ и попут биљке са њима можете радити шта год хоћете.

Откриће да се процес одстрањења одређених рефлекса, потреба и функција једног човека може учинити и без уклањања дела предњег мозга изазвао је прави стратешки заокрет у политичком деловању према појединим народима. Пре свега желим да истакнем „модерне“ покушаје деловања на Србски народ, коме се тежило да се одстранити неприхватљив став према новонасталим погрдним идеологијама, и новим историјским тумачењима. Није потребно даље улазити у развој и осавремењивање процеса лоботомизације, то јест потребе напуштања хирушких инструимената, али је више него потребно да се осврнемо иза паравана оваквог деловања које се већ неколико деценија, а можда и знатно дуже примењује над Србским народом, како би се померила граница прихватљивости у одобравању лажи. Како би што боље сагледали поменути метод, потражићемо неке од последица које се откривају у нашем народу. Стога је итекако важно да погледамо примећујемо ли губитак нормалних, очекиваних и примерених реакција у извесним ситуацијама, то јест да видимо јесу ли те реакције и даље присутне. И заиста ако вас неко оклевета нормално је да се браните, мада можете и да ћутите, што зависи од вашег темперамента, међутим опасно је ако стално клеветање прихватите као нормално друштвено понашање, то јест ако изгубите потребу да на неки начин реагујете на ову врсту изазова. Стога ако уочимо неочекиване реакције на једну врсту догађаја, например, када неко напада ваш дом, покућство и укућане, а ви при томе немате потребу да реагујете на било који начин, онда сасвим сигурно можемо тврдити да нешто није уреду, и да је успешно учињен процес који смо назвали модерном лоботомијом, јер вам је одстрањена потреба нормалне реакције, просто као да сте изгубили рефлекс реаговања. Овај пример је можда специфичан, и тешко је очекивати да заиста реално прође без било какве реакције, сем ако не постоји физичка одузетост или хипнотисаност. Међутим има и других примера у којима један народ губи осећај и потребу да реагује, и то пре свега када се њему и ближњима наносе увреде и чини зло. Например у ратним условима када је ваша земља, ваш град нападнут, а ви немате потребу да делате, већ сте потпуно изгубљени. Међутим и ово је је један пример непосредне и видљиве опасности, али шта је са одобравањем осталих случајева, као например осудама читавог народа да је злочиначки или тежњама да се кривотворе историјске чињенице?

Догађаји који су везани за атентат принца Фердинанда у Сарајеву посебно се морају помињати, јер се под „светлом“ новог тумачења историјских чињеница на србски народ баца ужасна сенка. Поред тога ово може послужити као добар модел који показује како историјска искривљења треба да утичу на један народ, сугеришући на промену друштвено - политичких дешавања у садашњости. То јест како се утиче да се промене границе у прихватању лажи, ма оне биле историјске, научне, или идеолошке. Треба међутим бити довљно искрен и признати да се на чин атентата није увек гледало истим очима у светској јавности, посебно код Француза и Енглеза који су нам тада били савезници, међутим изгледа да су скорашњи политички догађаји у којима се Србија терети за многа злочинства и то најчешће без доказа утицали да се и историјско светско наслеђе преломи преко наметнуте одговорности Срба, и да се то укалупи у већ постојећи стереотип, захваљујући коме ће се од нашег народа тражити скупа цена у будућности. Прецизније говорећи ово накарадно ревизионистичко ђубре које се као подметак поставља под нас Србе, има двоструки карактер. Прво, да младе поучи „правој“ историји која се при томе лажно оцењује признатом од стране целокупне научне јавности. Друго, да сталним и отвореним иступима ревизионистичких тумачења навикава народ да полако одустаје од било каквих реакција на ова монтирана кривотворства под убеђењем да један мали народ не може мењати постављена светска схватања исоторијских прилика. Ако се погледају обе наведене црте уочава се да то ништа није тачно, и да је и једна и друга тежња плод наметања нове идеологије, која не жели само промену историје, већ да том променом утиче и на понашање људи, односно да један народ „образује“ потребним знањем а да све оно што смо добили у нследство одстрани. Огледи у којима се стављају нова искривљена тумачења Сарајевског атентата, управо требају да скерну пажњу да је наша прошлост проблематична, и да је стога неопходно паралисати сваку везу са опасним вредностима које су наводно читав свет довеле до ратних разарања. На делу је управо покушај да се читавом народу дстрани нормално реаговање када су у питању историјска кривотворства. А једна од нормалних реакција јесте да то као народ не дозволимо, и не прихватимо.

Другачије речено када се код једног човека или народа одрећени појмови, историјски догађаји, као и све што спада у домен науке и људског стваралаштва почне релативизовати, и „одстрани“ потреба за истином, онда већ на делу почињемо да  увиђамо покушаје лоботомизације једног друштва. То је савременији облик мењања једног народа у погледу онога што је за њега прихватљиво. Становништво Србије је подвргнуто овом процесу као потреби народног „смиривања“, и смањивања „агресивности“ према исоријским кривотворствима, али и према свим лажним идеологијама. За ту врсту „дела“ припремљен је богат телевизијски програм који треба да нас релаксира и припреми за ослобођење заблуда. Све је додатно подгрејано великим концертним фестивалима и спортским такмичењима, која треба да нам скрену пажњу док несметано пролазе тешки фалсификати, почев од историје па све до науке.  И то управо по принципу који је једино прихватљив за лоботомизовано друштво, то јест путем надгласавања. Наравно да је у начном смислу прихватљиво само оно чињеничко, доказано, и више пута проверено, али изгледа да за најновија историјска и научна гледишта ово не важи, јер о томе одлучује сумњива већина која себе назива научницима које финасијски подржаву разне подржнице попут Билдерберг групе или Трилатерарне комисије. И да уз то поменемо да се за поступак лоботомизације произведе обилан „културни“ материјал који поставља нове стандарде који треба да нам паралишу потребу за сазнањем истине. Само  једна од последица при томе  је немогућност разлучивања добра од зла. Неки ово популарно називају стварањем зомбиране масе, која не зна своје порекло, не препознаје особеност и потребе личности, нити признаје било какву везу са историјским наслеђем свога народа. То је појачано посебно у тренутцима када историјска кривотворства ово наслеђено треба да окриве извором тешких последица. Тако је управо нови ревизионизам Сарајевског атентата одигран по методу који смо назвали „лоботомијем без лоботомије“ јер треба да уколни и збрише потребу једног народа да чува своју историју. Другачије речено да одстрани потребу искрене тежње за упознавањем истинске историје, а да онада најбоље не реагује када му се подметне неко друго тумачење, јер наводно то ће бити узалудна потрошња енергије, те је боље,трошити снаге на зараду новца, без освратања на тако „велике и крупне ствари“ о којима само „велики“ народи одлучују.  Дакле, стварње једног себичног друштва које не познаје вредније интересе сем принципа „хлеба и игара, и дајте само пара“ Све ово треба да за последицу успостави друштво у коме је граница одобравања лажи дубоко померена до прихватљивости, а сваки чин демонтирања оваквих методолошких деловања неприкладним понашањем у транспарентом и толерантном друштву. Ма хајде молим вас, да ли и сами актери ових парола верују у оно што говоре? И да се вратимо на историјско наслеђе убиства принца Фердинанда у Сарајеву и то баш за Видовдан, а о томе је толико потребно говорити како би се знало да је то наставак слободарске борбе угњетаваног народа да се скине тежак јарам са својих плећа. И није за оправдање убиство једног човека, посебно ако вам он лично није начинио зло, али шта је неко могао да очекује од једног народа коме је идеологија коју је тада представљао тај човек починила толико зла. Атентат је био само вапај и рефлекс да се стане са тиранијом. Требамо имати у виду и занесењаштво у тим омладинцима међу којима је било и Муслимана и Хрвата, али са друге стране да истакнемо како је Гарврило Принцип, заиста остао ПРНЦИП слободарског духа, не само Србског народа, већ свих угњетених. И сада изгледа разумљиво зашто је потребно да оваква истицања буду збрисана методом лоботомије. И коначно шта чинити пред наступима кривотворства које претставља само још начин којим се испољава експанзионистичко деловање једног народа над другим. Треба рећи достојно, Гаврило Принцип није терориста, и уопште не треба полемисати са криво - тровачима, и непријатељима који и данас нашем народу покушавају да нанесу зло. То што смо овде написали да гласно поменемо и убележимо у наше срце и када то учинимо, неће им успети лоботомија, јер она је намењена само за ум, али не и за срце.

Душан Ранчић

---

[1]  http://sr.wikipedia.org/sr/Lobotomija

[2]  http://www.blic.rs/Vesti/Svet/427158/Lobotomija-za-2000-americkih-veterana-sa-psihickim-problemima

Деловање НВ сектора кроз позоришне игре

(Од игара до идеологија и анархије)

У Србији се данас играју многе игре, како на политичкој, интелектуалној, културној, тако и на позоришној сцени. Многе од игара управо подупире невладин сектор, или читај сектор страних влада који поставља нове моделе васпитања, образовања, морала. Те тако служећи се новим моделима, читај идеологијама покушава да нас научи и одређеним појмовима, то јест прихватљивим типовима понашања: толерантости, транспарентности, мултикултуралности,..и тако даље. Можда смо већ огуглали на јавни сервис па нам тамошње просипање лажних идеологија и није толико занимљиво, мада не можемо потценити утицај телевизије, која се у пракси показала моћним средством манипулације. Ипак изгледа не и довољним, а зашто? Вероватно да примећујемо ограничење монитора и људских фигура које се на њему појављују, јер некао смо свесни да је то слика, снимак, или нешто што нисмо доживели у непосредном искуству. Али шта се дешава када игре које се не могу одиграти на телевизији припремите у виду позоришних представа? Управо тада добијете живи контакт са људима, и непосреднији утицај на људске реакције, јер игра коју поставите пред публику може бити настављена и у њиховом реланом животу.

Изгледа да је сектор страних влада, (невладин сектор) то добро схватио те део својих „игара“ уместо у филмовима и са телевизије пренео у позоришта. Узмимо за пример организацију „Центар Е8“, чији назив не говори превише, али оно што ова подружница сеје Србијом открива много, и то не само о тој организацији, већ о једном моделу деловања такозваног невладиног сектора. Наиме, ова организација је у сарадњи са Битеф театром у Београду сачинила једну представу „Мушкарчине“ која се негде око годину ипо дана игра у овом позоришту и то на редовном репертоару, али такође наступају и као повремени гости у дргугим позориштима. Ако погледамо ко подржава, то јест финасира „игре“ подружнице „Центар Е8“, видимо следеће: Министарство иностраних послова Краљевине Норвешке,  DKC Majdan, Alma Quatro.[1] Молим вас зар је потребно да нешто додамо када видимо директан утицај једног министарства стране владе, и то Министарства спољних послова. Да ли да размислимо, шта може бити интерес једне државе у потпомагању ове групе људи? Или је можда боље рећи да нам та информација даје потпуно право да ову невладину групацију окарактеришемо интересном једне стране државе, другачије речено да кажемо да је то организација стране владе.

Пазите добро, узимамо ову невладину организацију „Центар Е8“ и семе које сеје Србијом као модел по коме ћемо приказати могуће начине деловање невладиног сектора. А семе које је посејала треба да постави нове мере човековог живота, односа између људи, једноставно речено да нам покаже модерне Европске и светске стандарде.  То је потпуно видљиво у представи коју подржава ова организација, под називом „Мушкарчине“. И ваљало би да одмах пренесемо изјаву господина Војислава Арсића која је дата телевизији Пи канал приликом гостовања у Народном позоришту у Пироту. Господин Арсић пре свега тврди да по професији није редитељ, али да се опробава и у тој професији, и то пре свега у ангажованим представама, а са друге стране верује у моћ позоришта сматрајући да оно може променити свест људи. И господин који се појавио у лептир машни је потпуно у праву, позориште може снажно деловати на људе, поготово на младе који могу бити занесени изведеним приказима. Због тога и не чуди да у наведеној представи играју аматери глумци узраста негде до 25 година. Поменимо и чињеницу да ова путујућа дружина игра у позориштима под слоганом „Иницијатива младића за спречавање родно заснованог насиља на северозападном Балкану“ и како сами истичу раде на едукацији о превенцији насиља међу младима,[2] међутим право је питање да ли се заиста баве превенцијом насиља или можда својим „играма“ могу да нанесу огромне увреде,  пре свега српском народу, али и нечијем личном достојанству? Деловање ове организације обухвата и петогодишњи рад на пољу родне равноправности. Нећемо се бавити питањима родне равноправности, сем да позовемо озбиљне и одговорне људе да размотре ову фразу. Мада морамо да будемо врло сумњиви и опрезни према њиховим наводима поготово ако знамо да је „модерну“ Европу преплавила идеја трансексуалности. И морамо се плашити пред овом и сличним организацијама, да нам случајно кроз едукацију родне равноправности не посеје семе трансексуализма. А за „модерне“ вредности Европе и света изгледа да је идеологија хомосексуализма веома брзо замењена још грђом идеологијом бесполног друштва, то јест изједначавања полова до поптуног потирања полних разлика и увођења стандарда транссексуалности којима се полност оглашава тековином прошлих времена. Укратко едукација деце од најранијих дана која не би требало да истичу своје полне карактеристике, а у неким земљама су и лутке за играње те деце направљена без полних обележја. Из таквог друштва као последица треба да се избрише потреба жене да буде мајка, јер бесполно друштво омогућава да децу усвојају и хомесксуални парови, па и трансвестити. Јасно је из приложеног да трансексулизам у себи сажима и идеологију хомосексуализма.

А сада да се вратимо на представу „Мушкарчине“.

На почетку представе благи иронични подсмех неким сасвим обичним људским слабостима које доживи сваки човек, посебно према стереотипима о мушкости. Признајем вешт почетак, али нећу признати нити поруку, нити идеологију која се у позадини крије.  Грешимо сви зар не? И није спорно ако се понекада насмејемо онако безазлено нечијем поступку и то са циљем да на безболнији начин укажемо на проблем који видимо. Међутим група младих глумаца не жели само опомену када су у питању стереотипи за које морамо признати да и нису увек поуздани, јер свака стереотипизација покушава да нас сведе на поље одрећених образаца. А ипак живот није само образац, већ открива много веће потребе. Убрзо видимо да представа не иде само у превазилажење заблуда такозване „мачо мушкости“ већ и да нам представи једног сасвим другачијег мушкарца који надилази поменуте стереотипне обрасце. Да се представа заиста задржала на томе могла би да буде веома занимљива. Но даље извођење открива саму позадину и циљеве ове позоришне „игре“. Наиме, глумци нам врло брзо приказују „новог“ мушкарца који не жели строги и препознатљиви друштвени изглед. То је један мушкарац који открива толерантност према хомосексуалцима, попустљив је према новим трендовима, другим мишљењима, па и оним људима који га нападају. Једноставно онај који своју мушкост не доказује прикључујући се навијачким групама. „Новоприказани“ мушкарац је заиста другачији, и он је оличење једне нове идеолошке форме, једног новог обрасца који у ствари треба као нови стереотип да замени онај стари који је до тада исмејан. Али крајњу позадину још нисмо видели, а она почиње да се открива када се у тексту наводе негативне критике које би могле да увреде један народ.

Ово постаје јасније када група младића која „игра“ покушава да на један исценирано „весео“ начин објасни да служење војске није доказ мушкости. И признајемо да није никакав доказ, али ипак ћемо приметити у представи неблагонаклони став према војсци, јер се она оптужује да регрута учи убијању и само убијању. А зар је то баш истина? Одлучно тврдим да није тако! Додуше ова група младића и није имала прилику да служи војску пошто је редовни војни рок у међувремену укинут, те само на основу стереотипних приповедања може доживети служење војске. Када сам ја служио војску научио сам како да се понашам у условима рата, када неко напада моју земљу, угрожава породицу, дом. Првенствено како да се заштитим и сачувам како мој живот, тако и осталих који су на бранику отачаства. И напокон зашто не, хајде да запитамо Краљевину Норвешку која је финасијски подржала ову представу, то јест њихово Министарство спољних послова, Зашто снаже своју војску? Зашто је не укину?  Војска само учи убијању, зар не? 

Неблагонаклони тон према војниковању је могло повредити људска осећања, јер катастрофалне поплаве које су опустошиле део Србије су показале да нам је војниковање итекако потребно у условима одбране од елементарних непогода. Но ако хоћете да уништите једну земљу, али и читав народ, осим традиције, вере, и друштвених модела понашања, ваља уништити и добро организовану војску. И онда почињемо да видимо позадину и правац ове позоришне „игре“ јер видимо да се критика стереотипа мушкости наставља на критктику стереотипа државе и устројства целокупног друштва. А даља критика ставља себи за циљ успостављање потпуно нових друштвених вредности. Другачије речено новопечени идеолошки образац мушкости јесте само параван за даље обрасце друштвеног понашања које треба да обележи „ново“ доба. Дакле, на делу је играње једне идеологије. И одједном у тексту глумаца који нас подсећају на минула времена чујемо како је извшено етничко чишћење у Вуковару. Господо глумци, редитељи, финасијери ове представе, и сви остали можда се сте погрешили у извођењу текста, али молим вас немојте користити правно –  моралне изразе само да би бацали љагу на један народ! И треба заиста видети и размотрити где су почињена етчничка чишћена и сви остали злочини, али немојте то олако чинити и приписивати једном народу, а за узврат сакривати друге злочине почињене према том истом народу, јер то не доприноси миру. У рату се гине, људи нажалост страдају, и све то нормалном човеку не прија, изазива страх, панику, пометњу, ништа није спорно! Међутим ви сте глумачки прозвали Србију и србски народ. Ово се често по вашим стандардима оцењује говором мржње. Зар господа из сектора страних влада може да се послужи говором мржње?  У овом случају очигледно да, јер они само „играју“ глуме, „просвећују“ и „просветљују“ и све то на начин који се игра у позоришту, дакле, кроз представу.

И где смо сада?  Негде на средини представе која почиње „игру“ са публиком, показујући један страшно досадан живот породичног живота у коме мама и тата врше своју улогу која им је и намењена и која им приличи. Нова идеологија треба да исмеје и породичне вредности, а потом да постави нове моделе породичног живота. Можемо само да питамо: није ли то модел по коме и мушко може играти улогу мајке, и обрнуто, мајка улогу оца? У позоришној представи можда и да, али у стварном животу ово ће се увек показати лажном идеологијом! А онда нас глумци ретроспективно враћају у време од када су рођени па до актуелног тренутка одигравања дате представе, подсећајући нас одређених историјских детаља, вероватно не да би потсетили старије, већ да би оне млађе који се не сећају одрећених историјских тренутака кроз које је пролазио наш народ поучили у „истини“. Тако например се помиње прогон албанаца са Косова 1998. године у време дејствовања Војске Југославије. И заиста глумци не оптужују директно, али када поменете једно, а оно друго сакријете, то вам је исто као да сте ово прво и подржали. Јер ови исти млади глумци могли су да помену и терористе, вехабисте, и прогоне нашег живља са Косова деценијама уназад.  Могли су поменути и страдања под покровитељством међународне заједнице, укључујући и рушење светиња. Могли су, али нису! А зашто драги редитељи, глумци, финасијери, „елито“ друге Србије како вас називају отворено поједини писци, и критичари? Зашто?

А онда у једном делу глумци подижу руке у вис са стегнутим песницама у сав глас узвикујући: „отпор!“, подсећајући нас на смутна времена која и данас трају, а плод су петооктобарског преврата. Не треба ли ова високо уздигнута стиснута песница да узвелича организацију „Отпор“ која и даље делује као подружница Америчког злостављања различитих народа и њиховог брисања? Јер присуство и деловање ове организације увек је било праћено немирима, а у Украјини обележено и смрћу цивила.

И као што „ново“ не може лако да сруши оно старо, то се у представи ово старо изврће руглу, иронично. Међутим питање је: сме ли уметност да постане оправдање за изошење свакојаких тврдњи? Сме ли покровитељство културе да наруши личност? То је само  једно од питања уплашене душе која се срами пред текстом глумаца и копрца у публици.

А онда представа иде даље афирмишући догађаје који су вреднији глумачке пажње, те позоришно указује на једне злочине, при томе не помињући оне друге који су више пута и на више начина аргументовано доказани. Стереотип изгледа овако: помиње се НАТО бомбардовање СР Југославије. Па молим вас господо сви знамо да је СР Југославија била бомбардована од поменуте злочиначке удружбе, и то је чињеница која се не може спорити, те и ви сами је не можете оспорити, али можете покушати да спорите злочине који су се тада, али и после тога догодили а оспорили сте их самим тим што их нисте поменули у глумачком тексту. Јер колико је бомбардовање СР Југославије 1999. године јасно, ипак не знају сви подједнако, или не желе да прихвате, да су Срби на Косову на живо комадани док су им вађени органи од стране косовских Албанаца и њихових ментора, и то под покровитељством НАТО - а. А уме ли да заболи кривотворство и неистина? Верујем да уме, јер ако ставите и трачак неистине у своја уста то ће значити потпуно искривљење, то јест неистину.

Куда је водио даљи ток представе? Игроказ се управо поставио на место које треба да нам покаже новог мушкарца ослобођеног свих заблуда родољубља, породичне топлине који благонаклоно прима у своје срце разне идеологије, а међу њима можда и хомосексуализам. Нови мушкарац мора одбацити све досадашње облике мушкости да би се увео у „нови свет“, и сада питамо: какав је то свет?  Да  није свет трансексуалне заједнице? Тај исти мушкарац морао би да се влада толеранцијом, као и свим осталим појмовима „новог“ човека. Погледамо ли мало боље шта је толеранција видећемо да је она НИШТА у поређењу са оним што је била вредност и врлина нашега народа, а то је ДУГОТРПЕЉИВОСТ. То је оно што је сачувало наш народ и што га даље може чувати, а покровитељсто сличних „игара“ кроз представе и перформансе ово знамење и карактерну вредност треба да оскрнави и збрише постављајући идеологију нове мушкости. А дуготрпељивост учи да на зло злим неузвраћамо, али исто тако да се и боримо за наше животе и да смерно кажемо када нам је зло почињено. За разлику од тога, толеранција нас учи да ћутимо и то без борбе. А када дуго ћутимо, можемо себе испунити горчином, мржњом. Па зар нам је господо потребна толеранција ако имамо врлину дуготрпељивости? У тексту представе није споменута реч толеранција, али се из игре намеће управо један такав став толерантне културе која треба да припреми мушкарца за „ново“ доба. И да питамо: шта је то ново доба? Није ли то постављање нових међуљудских односа у новом поредку света?

И сада да пронађемо оштрицу идеолошке позадине ове „игре“ која открива стереотипе деловања НВ сектора који је сличног или истог кова као и организација „Центар Е8“. Наиме, као што смо већ и поменули у једном делу  представе „Мушкарчине“, износе се наводни злочини које је починио србски народ, док се истовремено не помињу поједини злочини почињени према Србском народу. Износе се злочини према Србима које је признала и светска јавност, док се готово сви остали а добро документовани докази прећуткују. Ситуација је следећа: наслеђено се на почетку повезује са стереотипима мушкости, затим се иронично исмејава и повезује са традиционалним наслеђем целокупног народа, као делом културне баштине. Даље, прави се нова веза где се наслеђе приказује извором многих заблуда које су зарад мушкости народ могле одвести у злочинства, и на крају се даје порука да се због тога култура једнога народа и целокупно наслеђе мора заменити „новим и бољим“. Као једну од порука можемо извући следеће:  све што смо наследили као старо може бити „опасно“ и мора се заменити „новим“. Ако погледамо ову поставку у логичком смилу видимо да се игроказ представе поиграо мало и са логиком и да то није баш коректно, али неко би опет могао рећи: али знате ово је само представа, или сте је ви погрешно разумели! Постаје сасвим разумљиво зашто НВ сектор, сектор страних влада хоће да влада и „игра“ баш у позориштима? Јер ако придобије велику позоришну поблику придобиће добар део народа мењајући му свест! Али ја могу рећи и следеће: ово је само још један покушај стереотипизације, јер ко има право да читаво наслеће међу које спада и Православна вера оцени потенцијално опасним, али и застарелим? И уопште, зашто је потребно мењати наслеђе једнога народа, ако је оно вековима чувало исти народ од свих зала? Наравно у представи ништа није експлицитно постављено, али недвосмислено видљиво из начина „играња“. Ово хоћу да поставим као типичну мартицу којом се служе готово све невладине организације сличног кова у Србији. Представа нам је само послужила као добар пример за показивање матрице деловања. Зато је итекако важно, данас можда и више него раније због овакивих „играња“ која руже позориште да знамо: ко смо? Одакле смо? Ко су нам преци? Које смо вере? Шта је оно врлинско у духу нашег народа што нас је сачувало? А личности нема без знања одакле смо, које врлинске вредности смо наследили, јер то нас једино може водити сигурније кроз живот. Ова представа то врлинско искривљује критиком мушкости и приказује га порочним, у томе лежи идеолошка замка којом се ова представа служи потирући и сводећи један читав народ на ништавност. Вредности чврсте личности пак наслеђујемо у породичној заједници која је за „ново“ друштво изгубила смисао, и појмовно је превазиђена. Искрене личности такође не може бити без очувања вредности људске части, поштења и свега онога што човека може сачувати од зла. Од утемељеног човека зато се данас посебно захтева мудрост, да у модерном свету разабере шта ваља а шта не ваља прихватити.

Да ли овакве представе управо треба да нас натерају на заборав онога што јесмо као личности и као припадници једнога народа? Да ли треба да потру осећајност и вредност чврсте духовне везе са прецима? Ово питање постављам целокупној јавности али и „еминентним стручњацима“ који су наградили поменуту игру у представи.

А када се иза целог позоришног играња осврнемо можемо уочити идеолошку позадину, али и  извесну безидејност постављену пред младог мушкарца. Јер представа критикује али не помиње одговорност коју мора да поседује свака критика, као и сваки човек. Ко нема одговорности он ће и посустати, бити спреман и на издајство ближњих, и ко зна на какве све ствари. И можемо се само запитати:  Да ли за „нопостављеног“ мушкарца „новога доба“ постоји било какав ауторитет? Ако не постоји, не уводимо ли онда мушкарца на простор анархичности?

 Овакве представе идеолошким позадинама могу одвести младог човека до слабљења осећаја одговорности према себи, сопственом народу и отачаству, а самим тим и до анархије, јер ако оголите потребу самопознања, везе са наслеђем, и при томе га кривотворењем прогласите могућим извором зла, онда коначо губите из вида ко сте, и  шта сте, односно губите везу са сигурним и чврстим ауторитетима, што вас коначно може довести до анархије.  Али ово је представа зар не? А представе спадају у домен културних слобода! Одлично и то нам се „продаје“ као би се направио простор за „игре“ са народом, а да се никоме не одговара, сем можда финасијерима. Зато и не чуди што је сектор страних влада почео да изводи позоришне игре у виду представа, да културно образује „необразоване“. И да питамо опет: где је граница уметности и могућности увреде личности и целокупног народа? Да ли такву границу уопште и имамо у „модерном“ друштву? И старо питање: ко уопште поставља критеријуме?

И опет када погледамо НВ сектор видимо да је почео да делује кроз перформансе, кроз уметност, зато и не чуди када су хомесексуалне удружбе скрнавиле светиње приказујући на својим сликама баханалије. Зар нису и они хтели само да нам поставе нову идеологију и стандарде „модерног друштва“, али су при томе ипак некога увредили, оскрнавили нечију част, људскост, приказујући живот безличним, а да на конту уметниче слободе никоме нису приложили рачуне?

На самом крају морамо подвући да оваква и слична настојања било у „играма“ или отвореним утицајима НВ сектора на једну културу и народ ипак неће да убију сво знамење које тај народ носи, јер оно не припада само овдашњем тренутку, већ је тековина вишегенерацијске пожртвованости. А наш многострадални народ је увек морао да прилаже болне жртве како би сачувао оно што му је завештано. Тако и сада морамо сачувати своју веру, и живо предање за сва будућа покољења. У томе се морамо водити оним светлим примерима које смо у народу имали, а који су уписани у књигу Светих. То ће бити светиљка која ће отерати мрак, сваку смутњу, и лажи, јер ће нам помоћи да у „модерном“ свету боље видимо и на што јаснији начин разобличимо оно што може наудити души. Док се том светлошћу будемо водили овакве „игре“ нам никада неће наудити, јер ћемо их прозрети!

Душан Ранчић

---

[1]  Извор, http://www.e8.org.rs/muskarcine/

[2]  Извор http://www.e8.org.rs/o-nama/

„Први Мај“ из Пирота у канџама стечајног поступка „АХА Муре“

Када ти отимају земљу, кућу и покућство разумљиво је да се браниш од лопова и насртљиваца. Ипак неразумљиво је када пораз прослављаш, и предају без борбе величаш. Чин предаје би можда био величанствен да је реч о искреној жртви једног човека или групе људи да себе, ближње, и будућа покољења спаси од најезде туђинаца, заштити и учврсти своју земљу и дом. Ако пак предаја постане издајство онда нема оправдања за такав чин, а последице могу постати веома болне.
 

И док Србија страда у јеку поплава које односе куће и покућства, пустоше имања и земљу, и чује се вапај сељака, радника и сваког пострадалог, дотле „поплаве“ друге врсте пустоше остатак Србије. „Економска поплава“ преплавила је нашу земљу, разорила и оно што НАТО бомбе нису успеле. У јеку сталних приватизација, дошао је на ред и некадашњи светски гигант „Први Мај“ из Пирота, фирма која је 2012. године продата компанији  „АХА Мура“ из Словеније. Говорише тада они који су потписали уговор о продаји, да су склопили брак ради родна плода, чиме је „Први Мај“ је постао део структуре „АХА Муре“, компаније која је најављивана као значајни стратешки партнер наше фабрике, али, како се ових месеци испоставило, о којој нико поуздано утврдио на какав начин послује. Убрзо су се светла телевизијских камера угасила, а радост оних који су отуђили наш „Први Мај“ се претворила у огорчење радника када су плате и надокнаде почеле да касне и смањују се, а обећања да нестају. И као у циркуској представи у којој велики магови опијају занесену масу, тако су и овде актери споразума најавили препород Пирота али и Србије. Маске су пале, и то врло брзо. Но, погледамо ли мало пажљивије, маски уопште није ни било, одиграла се само једна представа у коју су људи поверовали да је стварна. Додуше није се играо Шекспир, Достојевски, нити Његош. Свега у три чина, и са драмским завршетком - тако је барем изгледало за неупућеног, или онога који није желео да гледа. 

Покрет Двери указивао је да нешто није уреду, још када је најављена приватизација. Сумњали смо, а имали смо и разлога, јер је „одличан план“ ове срамне приватизације био унапред познат и предочен јавности. Наиме, све дотадашње ранике који су радили руководство фабрике је огласило нерадницима, то јест отпуштенима, те је убрзо запослило „нове“ а заправо највећи број старих, при чему је од свега тога од државе за сваког „ново запошљеног“ добила 5000е, 10 000е, или можда и 15 000 евра, то тачно и не можемо да знамо, јер тешко је веровати онима који те издају, па чак и када говоре о статистичким подацима. Међутим није изгледа ни то било довољно да „АХА Мура“ покрпи огроман минус који је направила у свом пословању, те је словеначка држава ову компанију поставила под стечајни поступак, а сада са њом и „Први Мај“ као део њене власничке структуре. Дакле, шта рећи, можда би пустошење била блага реч, и можда је овај тон претерано приповедачки, но верујемо да ће бити мање болније да управо тако читаоц прими приповедање о пропадању своје државе. Можда се неко уз сузе и саосећање насмеје, ако је још остало суза у скамењеном срцу, а имамо разлога да верујемо да јесте, јер то су доказали дани несрећног страдања у поплавама, када је народ одједном опет заблистао сјајем пожртвовања.

Шта сада: комедија се претвара у драму! А где су актери?  „Кумове“ овог споразума више изгледа да нико и не зове. Један је решио да се не бави политиком, и отишао је у поље економских циклона. Име му је познато, јер је кумовао многим приватизацијама, и био министар уназад у свакој влади од 2000. Године, и замислите имао је код себе увек довољно новца, јер су му ресори најчешће били финансије. Нема потребе да га помињемо, јер смо га стално виђали на свадбама и промоцијама. Можемо само да га приупитамо: Чији је то био новац са којим је плаћао, и чије је било оно са чиме је трговао? Виспреман трговац, рекли би многи и одличан менаџер, но све то није могао сам да учини, јер је пронашао доброг јатака у локалној управи, те и у „првом човеку“ општине Пирот. Ни њега нема потребе да именујемо посебно, јер понекада описи добро замене имена, али ће и сасвим бити довољно из онога што је речено. Да смо само такве „кумове“ имали и раније, сада сигурно не би имали ни ово мало власништва, ако га уопште и имамо више, јер видимо да и није наше, одједном постаје опасност да постане део туђих држава. 

И сада треба смислити крај приповедања а има још толико да се говори, јер не знамо шта сада са главним глумцима, јер народ ће остати без посла, фирма у тућем власништву, а тужилаштво и судови ће се бавити прекршајним казнама за паркирање. Е па станите мало, неко би приговорио приповедачу, па није ово стрип Алана Форда! И није, ово је приповетка о управљању државном имовином, народом, ресурсима, самим кадровима. А при њеном крају, можда је најбоље да чујемо глас смерног и храброг радника који је проговорио. Представљамо део писма радника „Првог Маја“ послатог нашој редакцији:

 „Као што знате део Првог Маја је продат августа или септембра 2012. Године „АХА Мури“  по цени од 2,1 милиона евра уз обавезу да инвестирају у наредне три године 11 милиона евра, а заузврат су добили фирму очишћену од дуговања и 6,5 милиона евра субвенције за запошљавање 1300 радника. Међутим, нити је инвестиран 1 евро а уз то су задужили новонасталу фирму „Акса Први Мај“ а такође и матични део Првог Маја јер су се преко њих вршиле набавке мазута и потрошног материјала, и наравно, ни то нису платили. Е сада настаје много већи проблем када је „АХА Мура“ у Словенији отишла у стечај, и сада се појављују информације да је „Акса Мура Први Мај“ део стечајне масе и да овом фирмом располаже стечајни управник из Словеније, те да може продати и део „Првог Маја“, да не лицитирам али по наводима не мање од 10 милиона евра, о томе су и писале Пиротске новине. Медији у Пироту ћуте, јер су многи у канџама Великог Везира или Владана Васића који је постао пресдседник општине захваљујући првомајцима јер је поделио раднике приликом једног штрајка својом слаткорецивошћу и манипулацијом. А пошто је његов УРС продао Први Мај о томе сви ћуте“.

Као што из приложеног видимо Акса Мура је од куповине заправо добро зарадила, јер је куповином за 2,1 милион евра од државе Србије за „ново – старе“ раднике добила 6,5 милиона евра. Рачуница је јасна, сасвим добро пословање, зарада од 4,4 милона евра, али очигледно да ни та превара није била довољна да поправи биланс и нагомилана дуговања. И да ствар увелича представу, фирма Први Мај је и пре приватизације имала на располагању негде око 1300 радника, те су „ново – стари“ запошљени заправо само попунили задату квоту за коју је држава Србија одобрила субвенције. Да не поверујете речима, али тако се збило нажалост у стварном животу а не у некој бајци.

Да ли сада требамо ли да ћутимо? Нисмо ћутали ни када је Први Мај приватизован, већ смо говорили на сав глас да је реч о бахатом трошењу државног новца и то узалуд. Нису имали слуха да нас чују, а сада ипак истина заболи. Нећемо ни сада да ћутимо, јер смо  у веома тешкој ситуацији, и морамо говорити, не смемо дозволити да се оваква пљачка настави. Зар да се и даље сеје овакво семе? Ако се настави нећемо имати шта да жањемо. Одговорност се мора испитати, и то ће бити тест за ову владу, која мора доказати и показати да не жели само сакупљати поене, већ да одговорно ради свој посао. Ипак радници морају да се и сами организују, јер је то једини начинм да натерамо одговорне, не само да раде свој посао, већ и да их натерамо да се окану срамне издаје сопственог народа. Изгледа да је симтом Косова врло брзо дошао у Пирот, а драга браћо, колико ће још времена требати да дође и до Београда? А можда се тамо ваћ и увелико зацарио, само што не видимо. Али остајмо и са опоменом онима који и даље хоће да нас угуравају у циркуске представе да то неће ићи лако, јер нећемо да се склањамо док нам се комада оно што су генерације стицале. Зар можемо и смемо допустити да то неко преузме и да се тиме коцка? И коначно оно најважније: Да ли може да отуђи имовину Првог Маја онај ко није испунио све своје обавезе ка Првом Мају, и ко није у саму фабрику уложио обећаних 11 милиона евра?

 

Покрет Двери Пирота упућује јавни позив свима који у Пироту и држави могу нешто да учине, да се имовина „Првог Маја“ заштити, и не дозволи њено предавање у руке странцима. „Први Мај“ су градили Пироћанци, и нико и ни по којем закону нема права да оно што су генерације Пироћанаца стварале отме и присвоји за себе. У овоме ни један закон на свету не постоји који би нас разуверио. Позивамо пре свих председника општине Пирот Владана Васића да, као потписник уговора о продаји фабрике изађе пред грађане и јавно објави шта ће град учинити ради заштите његове имовине и добара. Позивамо раднике „Првог Маја“ да не ћуте и не склањају се пред израбљивачима, да се организују и одбране своју фабрику и своје послове. Такође, позивамо и државне органе да се активно укључе у решавање овог проблема, јер питање 1300 радника „Првог Маја“ више није дневно политичко, већ егзистенцијално, и тиче се будућности Пирота и Пироћанаца. Осуђујемо јавни мук који по овом питању влада Пиротом, и сматрамо да је непримерено пилатовски прати руке од фабрике која пропада, када са њом пропадају и наши суграђани и цео град. Сви они који су обећавали брда и долине, сада морају проговорити и спречити оно што се спрема фабрици „Први Мај“, ако ни због чега другог, онда због тога што по овом питању имају и законску, и моралну и људску одговорност. Вратимо „Први Мај“ Пироту!

Покрет Двери, Повереништво Пирот