Лоботомија без
лоботомије
(Релативизација појмова и историјских чињеница, као померање граница
у одобравању лажи)
Како је ова година значајна, посебно Видовдан, јер се
навршава стогодишњица од почетка Великог рата, то морамо указати на поједине
ревизионистичке тежње које постојеће историјске чињенице желе да прикажу у
сасвим другачијем „светлу“. То није наивно по Србију пошто је у том рату народ
изашао као победник, подносећи огромне жртве за слободу. Нека од поменутих
гледишта су веома погубна, јер намерним искривљењима бацају сенку на приложену
цену у одбрани отачаства. Тако рецимо чин убиства престолонаследника
Аустроугарске монархије, принца
Фердинанда од стране Гаврила Принципа у Сарајеву, не оцењују чином искрене
жртве за слободу једног народа над којим се већ годинама пре тога вршио
стравичан злочин, већ актом опасних размера. Ново историјско тумачење је управо
подржано од Германске школе која је у то време подривајући читав свет управо
најодговорнија што је до Великог рата и дошло, те сада осуђује Гаврила
Принципа, а пошто је он Србин посредно и читаву Србију као одговорну за све потоње
жртве Првог Светског рата. Заправо то се може тумачити и покушајем Немачке да
опере руке од злочна које је починила у том рату, али и у каснијим ратовима за
које сноси пуну одговорност. Ревизионарско „умеће“ овај чин треба да нам
покаже у новом „светлу“, према коме су потупци организације „Млада Босна“
дрски, а Приципов чин убиства престолонаследника историјски осуђен као
терористички. Да је ово неко поменуо пре двадесетак година вероватно би доживео
невероватне осуде, међутим ово је данас изгледа сасвим одобравајући став, што
доказује да је померена граница у нас Срба када је реч о новим идеолошким
сагледавањима историјских чињеница. То би значило да икако већина Срба у дубини
осећа и зна да је млади Гаврило Принцип починио убиство зарад ослобођења од
тешке тираније Аустроугарске монархије, то подједнако не реагује када се
подметне иторијско искривљење по коме је Принцип бескурпулозни злочинац и
терориста одговоран за избијање рата светских размера. Управо сада хоћемо мало
боље да сагледамо феномен одобравања фалсификата, и то не само историјских, већ
уопштено. Уз то ћемо приказати један од медота који се илостративно може назвати
„лоботомијом без лоботомије.“
Ако погледате шта је лоботомија можете пронаћи да је
она „процедура којом се пацијенту на крајње инвазиван начин (специјалним
иглама) уклања предњи део мозга, који је задужен за понашање и који дефинише
личност код човека. Лоботомија се најчешће
примењивала раније, када није било лекова за душевне болести“[1].
Волт Стрит журнал недавно је објавио, а пренео „Блиц“ да је лоботомији било
подвргнуто 2.000 америчких ветерана
другог сдветског рата, четрдесетих и
педесетих година прошлог века.[2]
Некада је ово био незаобилазни начин да се претерано агресивни психијатријски
болесници „смире“ тако што им се одстрањивањем дела мозга одстране и одрећени
рефлекси, то јест поједине функције. Притом неки од лоботомизованих могу бити
сведени до нивоа биљке, губећи могућност одрећених функција. На овај начин не
само да губе пређашњу аресивност, већ и попут биљке са њима можете радити шта
год хоћете.
Откриће да се процес одстрањења одређених рефлекса,
потреба и функција једног човека може учинити и без уклањања дела предњег мозга
изазвао је прави стратешки заокрет у политичком деловању према појединим
народима. Пре свега желим да истакнем „модерне“ покушаје деловања на Србски
народ, коме се тежило да се одстранити неприхватљив став према новонасталим
погрдним идеологијама, и новим историјским тумачењима. Није потребно даље
улазити у развој и осавремењивање процеса лоботомизације, то јест потребе
напуштања хирушких инструимената, али је више него потребно да се осврнемо иза
паравана оваквог деловања које се већ неколико деценија, а можда и знатно дуже
примењује над Србским народом, како би се померила граница прихватљивости у
одобравању лажи. Како би што боље сагледали поменути метод, потражићемо неке од
последица које се откривају у нашем народу. Стога је итекако важно да погледамо
примећујемо ли губитак нормалних, очекиваних и примерених реакција у извесним
ситуацијама, то јест да видимо јесу ли те реакције и даље присутне. И заиста
ако вас неко оклевета нормално је да се браните, мада можете и да ћутите, што
зависи од вашег темперамента, међутим опасно је ако стално клеветање прихватите
као нормално друштвено понашање, то јест ако изгубите потребу да на неки начин
реагујете на ову врсту изазова. Стога ако уочимо неочекиване реакције на једну
врсту догађаја, например, када неко напада ваш дом, покућство и укућане, а ви
при томе немате потребу да реагујете на било који начин, онда сасвим сигурно
можемо тврдити да нешто није уреду, и да је успешно учињен процес који смо
назвали модерном лоботомијом, јер вам је одстрањена потреба нормалне реакције,
просто као да сте изгубили рефлекс реаговања. Овај пример је можда специфичан,
и тешко је очекивати да заиста реално прође без било какве реакције, сем ако не
постоји физичка одузетост или хипнотисаност. Међутим има и других примера у
којима један народ губи осећај и потребу да реагује, и то пре свега када се њему
и ближњима наносе увреде и чини зло. Например у ратним условима када је ваша
земља, ваш град нападнут, а ви немате потребу да делате, већ сте потпуно
изгубљени. Међутим и ово је је један пример непосредне и видљиве опасности, али
шта је са одобравањем осталих случајева, као например осудама читавог народа да
је злочиначки или тежњама да се кривотворе историјске чињенице?
Догађаји који су везани за атентат принца Фердинанда
у Сарајеву посебно се морају помињати, јер се под „светлом“ новог тумачења
историјских чињеница на србски народ баца ужасна сенка. Поред тога ово може
послужити као добар модел који показује како историјска искривљења треба да
утичу на један народ, сугеришући на промену друштвено - политичких дешавања у садашњости. То јест како се
утиче да се промене границе у прихватању лажи, ма оне биле историјске, научне,
или идеолошке. Треба међутим бити довљно искрен и признати да се на чин
атентата није увек гледало истим очима у светској јавности, посебно код
Француза и Енглеза који су нам тада били савезници, међутим изгледа да су
скорашњи политички догађаји у којима се Србија терети за многа злочинства и то
најчешће без доказа утицали да се и историјско светско наслеђе преломи преко
наметнуте одговорности Срба, и да се то укалупи у већ постојећи стереотип,
захваљујући коме ће се од нашег народа тражити скупа цена у будућности. Прецизније
говорећи ово накарадно ревизионистичко ђубре које се као подметак поставља под
нас Србе, има двоструки карактер. Прво, да младе поучи „правој“ историји која
се при томе лажно оцењује признатом од стране целокупне научне јавности. Друго,
да сталним и отвореним иступима ревизионистичких тумачења навикава народ да
полако одустаје од било каквих реакција на ова монтирана кривотворства под
убеђењем да један мали народ не може мењати постављена светска схватања
исоторијских прилика. Ако се погледају обе наведене црте уочава се да то ништа
није тачно, и да је и једна и друга тежња плод наметања нове идеологије, која
не жели само промену историје, већ да том променом утиче и на понашање људи,
односно да један народ „образује“ потребним знањем а да све оно што смо добили
у нследство одстрани. Огледи у којима се стављају нова искривљена тумачења
Сарајевског атентата, управо требају да скерну пажњу да је наша прошлост
проблематична, и да је стога неопходно паралисати сваку везу са опасним
вредностима које су наводно читав свет довеле до ратних разарања. На делу је
управо покушај да се читавом народу дстрани нормално реаговање када су у питању
историјска кривотворства. А једна од нормалних реакција јесте да то као народ
не дозволимо, и не прихватимо.
Другачије речено када се код једног човека или народа
одрећени појмови, историјски догађаји, као и све што спада у домен науке и
људског стваралаштва почне релативизовати, и „одстрани“ потреба за истином,
онда већ на делу почињемо да увиђамо
покушаје лоботомизације једног друштва. То је савременији облик мењања једног
народа у погледу онога што је за њега прихватљиво. Становништво Србије је
подвргнуто овом процесу као потреби народног „смиривања“, и смањивања
„агресивности“ према исоријским кривотворствима, али и према свим лажним
идеологијама. За ту врсту „дела“ припремљен је богат телевизијски програм који
треба да нас релаксира и припреми за ослобођење заблуда. Све је додатно
подгрејано великим концертним фестивалима и спортским такмичењима, која треба да
нам скрену пажњу док несметано пролазе тешки фалсификати, почев од историје па
све до науке. И то управо по принципу
који је једино прихватљив за лоботомизовано друштво, то јест путем надгласавања.
Наравно да је у начном смислу прихватљиво само оно чињеничко, доказано, и више
пута проверено, али изгледа да за најновија историјска и научна гледишта ово не
важи, јер о томе одлучује сумњива већина која себе назива научницима које
финасијски подржаву разне подржнице попут Билдерберг групе или Трилатерарне комисије.
И да уз то поменемо да се за поступак лоботомизације произведе обилан
„културни“ материјал који поставља нове стандарде који треба да нам паралишу
потребу за сазнањем истине. Само једна
од последица при томе је немогућност
разлучивања добра од зла. Неки ово популарно називају стварањем зомбиране масе,
која не зна своје порекло, не препознаје особеност и потребе личности, нити
признаје било какву везу са историјским наслеђем свога народа. То је појачано
посебно у тренутцима када историјска кривотворства ово наслеђено треба да окриве
извором тешких последица. Тако је управо нови ревизионизам Сарајевског атентата
одигран по методу који смо назвали „лоботомијем без лоботомије“ јер треба да уколни
и збрише потребу једног народа да чува своју историју. Другачије речено да
одстрани потребу искрене тежње за упознавањем истинске историје, а да онада
најбоље не реагује када му се подметне неко друго тумачење, јер наводно то ће
бити узалудна потрошња енергије, те је боље,трошити снаге на зараду новца, без
освратања на тако „велике и крупне ствари“ о којима само „велики“ народи
одлучују. Дакле, стварње једног себичног
друштва које не познаје вредније интересе сем принципа „хлеба и игара, и дајте
само пара“ Све ово треба да за последицу успостави друштво у коме је граница
одобравања лажи дубоко померена до прихватљивости, а сваки чин демонтирања
оваквих методолошких деловања неприкладним понашањем у транспарентом и
толерантном друштву. Ма хајде молим вас, да ли и сами актери ових парола верују
у оно што говоре? И да се вратимо на историјско наслеђе убиства принца
Фердинанда у Сарајеву и то баш за Видовдан, а о томе је толико потребно
говорити како би се знало да је то наставак слободарске борбе угњетаваног
народа да се скине тежак јарам са својих плећа. И није за оправдање убиство
једног човека, посебно ако вам он лично није начинио зло, али шта је неко могао
да очекује од једног народа коме је идеологија коју је тада представљао тај
човек починила толико зла. Атентат је био само вапај и рефлекс да се стане са тиранијом.
Требамо имати у виду и занесењаштво у тим омладинцима међу којима је било и
Муслимана и Хрвата, али са друге стране да истакнемо како је Гарврило Принцип,
заиста остао ПРНЦИП слободарског духа, не само Србског народа, већ свих
угњетених. И сада изгледа разумљиво зашто је потребно да оваква истицања буду
збрисана методом лоботомије. И коначно шта чинити пред наступима кривотворства
које претставља само још начин којим се испољава експанзионистичко деловање
једног народа над другим. Треба рећи достојно, Гаврило Принцип није терориста,
и уопште не треба полемисати са криво - тровачима, и непријатељима који и данас нашем народу
покушавају да нанесу зло. То што смо овде написали да гласно поменемо и
убележимо у наше срце и када то учинимо, неће им успети лоботомија, јер она је
намењена само за ум, али не и за срце.
Душан Ранчић
No comments:
Post a Comment