АФЕРА „PUSSY RIOT“ – епилог

АФЕРА „PUSSY RIOT“ – СЛУЧАЈ ВЕРСКИ МОТИВИСАНЕ МРЖЊЕ

Прашина око процеса против феминистичког бенда из Москве полако се слеже, а ред би био и у односу на коментар који смо недавно објавили на нашем блогу, дати закључак ове приче.

Надежда Толокоњикова, Марија Аљохина и Јекатерина Сумутсјевич проглашене су кривим, и осуђене на две године радног кампа због, како се наводи у пресуди, „хулиганизма, и истицања верске мржње“ (извор – Б92). Судија Марина Сирева навела је да „својим понашањем. Самуцевичева, Толокоњикова и Аљохина су грубо прекршиле јавни ред, нарушиле спокојство грађана, прекинуле нормално функционисање катедралног сабора, показале непоштовање према посетиоцима и служитељима храма, дубоко увредиле и понизиле осећаје и религиозне оријентације православних верника. Оне су, очигледно, политички мотивисане скочиле на мали део поред олтара с намером да обаве свој политички чин, приморавајући и друге да у њему учествују, занемарујући при том социјални ред и мир и оскрнавивши свети момент молитве Богу и наносећи штету ортодоксним верницима који су се налазили у цркви“. За време изрицања пресуде, московска полиција ухапсила је око 60 људи који су протествовали испред суда захтевајући ослобађање девојака. Међу ухапшенима био је и светски познати шахиста Гари Каспаров Вајнштајн, који је том приликом полицајцу који га је хапсио одгризао део увета. Ова пресуда је, очекивао, наишла на лавину осуда и критика у „међународној заједници“, које су се просто уткривале ко ће бомбастичније да извести о „кршењу плава на слободу говора у Русији“. Девојке из бенда су изјавиле како „неће тражити помиловање“, а након тога и да их се „Владимир Путин плаши“. У међувремену, група је саопштила да су друге две девојке из бенда побегле из Русије због изречене пресуде на две године затвора. Занемарујући гомилу коментара на ову тему, анализа и дебата, отприлике овако изгледа епилог ове жалосне представе.

Као што је било и очекивано, девојке из бенда, и онај део јавности њима наклоњен, у први план су ставили политички део приче. Новински стубци препуни су изјавама о „репресији“, „стаљинистичкој дикатури“, „путиновској олигархији“, и томе слично. О оном цивилизацијском делу целе афере, мало се говори, иако је управо ово био централни део осуде. Осуда је јасна и недвосмислена – у питању је случај верски мотивисане мржње и хулиганства. Јасно ми је да ће већи део НВО-а бечити очи над констатацијом да је верско насиље над већинским аутохтоним становништвом једне земље постало правна реалност, али тако је. Оно што је сада пред њима, јесте да добро промисле о својим будућим гестовима. Поновићу делом своје виђење изнето у претходном коментару. Не морате бити никакав русофил, путиновац, нити било шта, да би са етичког и цивилизацијског аспекта изрекли став о гесту московског бенда. На тачки када се верске светиње скрнаве да би се изрекла политичка порука, сва прича о политици престаје. Не можете улазити у цркву, катедралу, џамију, и скрнавити верски објекат из неких само вама знаних циљева, поготову уколико себе желите да представите као борца за „људска права“, а у том смислу, потенцирање приче о Владимиру Путину ништа је друго до обичан медијски спин који служи за замагљивање онога што треба да буде стављено у први план – верска мржња уперена ка православном руском народу.

Скакање пред олтаром, галама, кревељење и ругање, свакако да не могу оставити трајне последице. Инвентар храма није уништаван, нико није претучен, а изузев неверице у очима верника који су се тада затекли у храму, веће штете није могло бити. Пресуда је у овом потпуно исправна, када акценат баца на питање верске мржње и нетрпељивости. На овом месту, морамо се запитати, докле треба бити толерантан ка оваквим стварима, и где лежи црвена линија која се не сме прећи у политичко активистичком деловању? Добро је подсетити се судбине Православне цркве у Русији након октобарске револуције 1917-те, убиства Романових и завођења дикатуре Бољшевика. Такође, добро је подсетити се и на судбину Православне цркве у Србији након доласка комуниста 1945. Само незналицама може бити невероватно да је комунистичка доктрина у својој сржи имала анти православан став, тиме и анти руски и анти српски. На жалост, овај став није остао у домену теоретисања, већ се је на најзверскији начин дошао до изражаја победом комунистичких снага и њиховим доласком на власт. Нема држава на европском тлу у којој се комунизам није беспоштедније обрачунавао са вером и верујућим народом, него у Русији и у Србији. Комунистичко зло, на жалост, и даље живи, а за собом је оставило и образце понашања који су далеко од сваке цивлизацијске норме, а којима прибегавају и заведени делови омладине Русије и Србије. Оно што радује када је Србија у питању, јесте да је омладина у великој мери препознала накарадност оваквих поступака, и да упркос злурадом грактању медијских „НВО“ агентура у Србији о тобожњој „заслепљености младих у Србији Русијом“, овај поступак је наишао на скоро па једнодушну осуду. Вреди поменути и „скуп подршке“ овом бенду одржан у Београду пре пар дана, на којем је било присутно једва 20-ак људи, а о коме је портал е-новина известио у ауторском тексту „Подршка из руске губерније“, као и изјаве учесника/ца скупа који нису крили разочарење ставом јавности у Србији о овом гесту који је, јасно је, био негативан.

У свом ауторском тексту из октобра прошле године, Двери Пирота су известиле о догађајима који су по свом карактеру врло слични оном о коме овде говоримо, а десили су се у Србији, и у нашем Пироту. Двери Пирота су једина организација која је јавно, именом и презименом, дигла глас против скрнављена верских објеката у Пироту, и исписивања парола мржње на њима. Да подсетимо, реч је о исписивању погрдних графита на храмовима у Пироту, од стране починилаца који јесу познати пиротској полицији, али до сада нису било процесуирани. Оно што повезује случај феминистичког московског бенда, и случајеве скрнављења пиротских цркава, јесте истоветна идеолошко политичка подлога и анти народна пракса. Оба геста су мотивисани верском мржњом, и оба су из домена вербалног деликта прерасли у отворено исказивање нетрпељивости према већинском хришћанском становништву. Јасно је, да пут од изреченог до учињеног није велик, а српски и руски народ, због већ добро познате историје комунистичког зла, би ово стално требали да држе на уму. Двери Пирота неће седети скрштених руку и дозвољавати уличним силеџијама да уништавају оно што је наш народ вековима стварао и градио. Крајње је време да се и у Србији јасно и гласно постави питање исказивања верске и националне мржње према српском Православном народу, и да се комплетна „НВО“ агентура у Србији постави тамо где јој је место. Одласком Бориса Тадића с власти, стање у Србији је чињенично другачије, а будућим уласком Двери у Владу Србије, ствари ће по овом питању засигурно бити расветљене до краја, и гестови исказивања мржње према Православним Србима неће више остати некажњени. Ми ћемо поштовати свачије право на верски идентитет, али нећемо дати никоме и никада да вређа и ниподоштава наш.

Дејан Алексовски

Повереништво Двери Пирота.

Укинути аутономију Војводине!

Бошко Обрадовић

Укидањем аутономије истовремено се укида сепаратизам, а јачају локалне самоуправе!

17.08.2012
Војводина нема другог смисла постојања изузев као Српска. Војводство Српско је настало као аутономија српског народа у оквиру Аустроугарске са једним јединим циљем: опстанак српског народа и његовог националног идентитета у нама туђинској државној средини и присаједињење Србији. Другог разлога историјског постојања Војводине нема. Онога часа када је остварено придруживање Војводине Србији она је изгубила сваки смисао егзистирања као Војводина и постала један од делова државе Србије. Тек титоистички концепт разбијања Српских земаља на комаде и изградње нових државоликих идентитета на вековним  територијама српског народа изнова актуелизује питање Војводине у једном потпуно другачијем контексту и смислу од оног првог због кога је Војводина и настала. Данашњи однос према Војводини, дакле, настављач је титоистичке политике разбијања српске државе, на радост бројних туђинских геополитичких интереса.

Друго питање које се поставља у вези са овом темом јесте зашто баш Војводина? Зашто не, на пример, Пиротски или Моравички округ, који такође вапију за државном пажњом и потребним изворним приходима и надлежностима? Зашто децентрализацију и пренос бројних државних надлежности на овако радикалан начин започињемо у Војводини и дискриминишемо остатак Србије коме је такође потребна децентрализација? По новом Статуту, обични грађани добијају само „новосадизацију” Војводине, нову централизовану бирократију и администрацију, а никакву децентрализацију унутар Покрајине. То је један од најјачих доказа да овде није у питању никаква регионализација и децентрализација већ стварање новог ентитета, специфичне државе у држави, федерализација Србије и  класичан, већ толико пута виђени пут у сепаратизам.

Црногорски синдром

Зашто смо апсолутно сигурни да је стари сепаратистички сценарио овде у питању, без обзира на уставност или неуставност појединих одредби новог Статута Војводине?

Пре свега зато што је ово непостојеће питање на овај начин управо кандидовано на политичкој сцени! До сада никада и нико (изузев „пророчког” виђења Андреаса Цобела, бившег немачког амбасадора у Србији) није отворено помињао могућност одвајања Војводине од Србије, а данас је тема војвођанске независности постала медијски и политички реална и легитимна, и већ се најављује интернационализација овог питања и стварање „аутономашког фронта” на јесен. Тиме је отворена Пандорина сепаратистичка кутија коју је сада веома тешко зауставити, посебно када нове новосадске елите добију нове привилегије и помисле да је боље да кад су већ добили пола државне моћи у перспективи узму све и потпуно се осамостале.

Ко је тај ко може да тврди да „црногорски синдром” неће прорадити у Војводини кад су новим статутом дати сви услови за то? Шта ће радити Војвођанска академија наука: потврдити српски национални карактер Војводине или бити основа за стварање новог, војвођанског идентитета као претече будуће државности? Зашто би неко коме си дао прилику да почне да размишља о самосталности, отцепљењу и независности стао на том путу на пола? Шта ако се неки војвођански политичар једно јутро пробуди са жељом да постане Мило Ђукановић? После најновијег пописа и појављивања војвођанске националности – остали су још само језик и црква да се заокружи нови идентитет.

Многи су тврдили деценијама да такво нешто у Црној Гори није могуће, а она је данас независна и антисрпска творевина. Ти исти сада кажу да је такво нешто немогуће да се догоди у Војводини.

Једино решење: Укинути аутономију

Завршно питање гласи: шта нам је чинити? Једини здраворазумски одговор гласи: укинути аутономију Војводине као извор сваког сепаратизма. Србији нису потребне ни старе ни нове аутономије и региони, већ јака држава и јаке локалне самоуправе, између којих нам нису потребни посредници. Што се тиче главног – економског аргумента о израбљивању Војводине од стране Београда, довољно је да предложимо да се комплетна финансијска средства која одлазе на покрајински буџет и администрацију једноставно поделе локалним самоуправама у северној Србији на располагање и на тај начин подржи њихова привредна и свака друга друштвена активност. Тако бисмо решили и политички проблем непотребне аутономије и економски проблем локалних средина које су уз Београд сада добиле и нову, новосадску бирократију која једе наше паре.

Једним ударцем две муве: укинути аутономију и сепаратистичке основе, а локалним самоуправа дати подстрек у развоју.



Бошко Обрадовић

Ава Јустин - СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ДРУШТВА

Ако европски континент остане ичим познат у историји ове планете, остаће вероватно тиме што је умео да измисли многобројне проблеме а није био у стању да ни један главни проблем реши у корист свеколиког рода људског. Ту спадају, на првом месту, такозвани социјални проблеми. Решавати их, постало је манија малтене свих Европљана. Али, допустите питање: ко их решава без огња и мача, без инквизиције и ломача? Европски човек стоји збуњен, пометен и помахнитао пред социјалним проблемима као и пред проблемом човека. Зашто? Зато што проблеми друштва, када се сведу на своје основне елеметне, нису друго до  проблем личности, само помножен бројем свих индивидуа које сачињавају друштво. Човек, самим тим што је човек, члан је друштвене заједнице и у њу уноси своју психофизичку садржину и проблематику. Но, проблематика човека и човечанства у основи је једна иста. Проблеми истине и правде, живота и смрти, добра и зла, бесмртности и вечности, неба и земље, муче и човека и човечанство. Али, најпре човека као индивидуу, па онда човечанство као колектив. Логички се намеће закључак: ко реши проблем човека, решио је и проблем друштва, сваког друштва, од најмалобројнијег до најмногобројнијег: од породице до човечанства.  Због решавања и проблема човека и проблема друштва на хуманистички начин, у Европи се падало у две крајности: или је човек потцењиван, малтретиран, превиђан, негиран ради друштва, или друштво ради човека. А нама се хоће потпуна правда и за човека и за друштво, правда која би увек одржавала равнотежу између човекових божанских вредности и друштвених непролазних драгоцености. Нама се хоће друштво у коме ће се очувати божанска неприкосновеност и божанско величанство човечије личности; у коме човек неће бити потцењен, унакажен, опатуљен, механизован, роботизован ни на рачун класе, ни на рачун нације, ни на рачун државе, ни на рачун културе, ни на рачун цивилизације, ни на рачун науке, ни на рачун религије. Нама се хоће друштво у коме се личност и друштво допуњују, подржавају, расту једно кроз друго и усавршавају једно помоћу другог; друштво у коме је сваки духовно сједињен са свима и сви са сваким, у коме сваки живи кроза све, помоћу свих, али и сви живе кроза сваког и помоћу сваког. А то значи: нама се хоће друштво које собом претставља и јесте један организам, једно тело, а чланови тога друштва су органски делови међу собом: ти си око, он рука, ја нога, али ни један не може рећи другом: не требаш ми, могу без тебе. Да би радила, руци је потребно око да је води и нога да је носи; исто тако, да би видело, оку је потребна рука да га храни и нога да га носи; и опет, да би ходила, нози је потребно око да је води и рука да јој сарађује. Сви смо у организму друштва органски делићи, велики и мали, видљиви и невидљиви, али делићи који живе један са другим и помоћу другог: сваки сарађује свима и сви свакоме. Као у телу: да би расла једна длака на глави, њој сарађује цело тело, али је и длака својом посебном функцијом потребна телу, јер чува главу и мудри је спроводник зноја. Разгледајте тело човечије; у њему имамо најбољи пример друштва, друговања, сарадње, симбиозе, служења другоме, ближњему: сваки делић служи свима, и сви свакоме; малом прсту на руци служи тако фини орган - око, и још финији - мозак, али и прст служи и оку и мозгу. Што важнији орган у телу, то одговорнију службу врши, и слуга је свему што је мање од њега у телу. Срце је најважнији орган у телу али и највећи слуга тела: оно непрекидно служи и сваком молекилу посебно и целом телу укупно. 

Не чудите се томе, тако је сложено тело: оно што је веће у њему веће је зато, да би служило мањему од себе. Зар не видите: смерност је главна врлина која регулише све односе у људском телу: оно што је веће смирава се пред мањим служећи му; а оно што је највеће - највише се смирава! Тако и у нашем замишљеном, идеалном друштву: већи служи мањему, учен - неукоме, мудар - простоме, богат - сиромаху; највећи је тиме највећи што је добровољни слуга  свима. Све по оном, и природном и божанском, закону Богочовеко- вом: "Који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" (Мат. 20, 26-27). Зашто, зашто? Зато што је то закон и за најсавршенијег човека, Богочовека Христа, који "није дошао да Мy служе, него да служи" (Матеј 20, 28). Заиста, зар има већег слуге роду људском од кротког Богочовека? "Ја сам међу вама као слуга" (Лука 22, 27), објављује Он својим следбеницима, као слуга који вас, служећи вам смерно, учи Божанској Истини, божанској Правди, божанској Љубави, божанској Доброти, божанској Сили, како бисте знали и могли савладати грех, зло и смрт, и постати божански добри, бесмртни и вечни. Не само као оваплоћени човек, већ и као Бог Логос Он непрестано служи људима кроз сунце, кроз ваздух, кроз светлост, кроз сву природу, кроз сву васиону, служи им истрајно и смерно, само да би их научио том врховном космичком и врховном природном закону божанском: да веће служи мањему, и то с радошћу и благошћу. Зато су Његова Богочовечанска уста и изрекла о том закону ово: "Највећи између вас, нека вам буде слуга. Јер који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се" (Лука 22, 27). Уствари, свеколико Еванђеље Богочовеково, од почетка до краја, није друго до савршена илустрација и непобитно посведочење тог космичког божанског закона, или боље, свезакона.  Господо, не изгледа ли вам по овом еванђелском свезакону, да Богочовек решава идеално и реално у исто време и проблем човека и проблем човечанства, и проблем личности и проблем друштва? Јер су и човек и човечанство, и личност и друштво, не само од једног истог психофизичког материјала, него и један исти циљ, једна иста целисходност прожима све, струји кроз све што сачињава њихову суштину. Ако пак њихов циљ није исти, онда између њих зјапи непремостива провалија и њих растржу непомирљиве супротности. Само јединство циља омогућује идеално решење и проблема човека и проблема човечанства, и проблема личности и проблема друштва. Али, каквог циља? Сигурно не неког привременог, опортунистичког, коњуктурног, утилитарног, већ непролазног, бесмртног, судбинског циља који прати људско биће у свима световима у којима се оно креће. То је онај бесмртни циљ, који је Богочовек поставио, црпећи га из боголике суштине људске природе. У чему је тај циљ? Ево у чему: оваплотити Бога и сва божанска савршенства у човеку и човечанству, у личности и друштву. 

Зар је то могуће? Могуће је са два непобитна разлога: први, што је човек боголико биће; други, што се Бог Логос оваплотио у човека и као Богочовек показао како је божански идеално савршен и човечански реално природан човек у коме се оваплотио Бог са свима својим божанским савршенствима. И још нешто: Богочовек је донео и раздаје људима божанске врлине и силе, те сваки човек може, ако хоће, до максимума оваплотити у себи Бога и божанска савршенства. Остварујући овај циљ, људи претварају себе у бесмртна бића и постају чланови бесмртног Богочовековог друштва: богочовечанства. Као што се из човека, логички и природно, извија и развија човечанство, тако се из Богочовека, опет логички и природно, извија и развија богочовечанство. У том Богочовековом друштву људи и живе и понашају се као бесмртна бића, и то по еванђелским законима који важе и у овом и у оном свету. А то, једино на овој планети, друштво правих бесмртника и правих богоносаца, и оних који се бар труде да то постану, није ништа друго до - Богочовечанско тело Његово - света Црква Његова...  Одахните, ми се већ налазимо у светилишту светосавске философије друштва. То је ново, богочовечанско друштво нимало налик на она која вам теориски или конкретно нуди хуманистичка социологија европског човека. У овом светосавском друштву све се своди на животворну личност Богочовека Христа. Она је највиша вредност и највиша драгоценост. Све остале вредности, и индивидуалне и социјалне, изводе се из ње као зраци из сунца. Не треба се варати: светосавље је светосавље само Богочовеком, јер је хришћанство - хришћанство само Богочовеком; у томе је његов изузетни значај, и вредност, и сила. Господ Христос је себе сама, своју Богочовечанску личност оставио као Цркву; стога је Црква - Црква само Богочовеком и у Богочовеку. Све што је светосавско слива се у једну огромну, свеобимну истину: Богочовек је и суштина, и циљ, и смисао и свевредност Цркве; или тачније: Црква и није друго до Богочовек Христос продужен у све векове. Богочовек је глава телу Цркве, једина глава. Тело Цркве расте Њиме у све бескрајности божанског живота; расте растом Божјим у меру раста пуноће Богочовечанске, јер се све кроза Њ и за Њ сазда. Божанском силом својом Он све чланове Цркве тајанствено води обогочовечењу, јер је смисао и циљ постојања Цркве: богочовечанском вером и подвизима све довести у меру раста висине Христове, све обогочовечити ...  Ви осећате, ја говорим о светосавској Цркви. Шта је њена суштина? - Богочовек Христос. Отуда све што је светосавско има богочовечански карактер: и сазнање, и осећање, и воља, и мишљење, и живот и друштво. Бог је у свему на првом месту, човек на другом; Бог води, човек је вођен; Бог ради, човек сарађује. И то не неки трансцендентни, апстрактни, замишљени Бог, већ Бог најнепосредније историске стварности, Бог који је постао човек, живео, у категорији нашег, људског живота, и у свему се на земаљски очигледан начин показао апсолутно безгрешан, апсолутно свет, апсолутно добар, апсолутно мудар, апсолутно праведан, апсолутно истинит. Он је и постао човек, остајући Богом, да би као Бог дао људској природи божанске силе, која би људе одводила најприснијем, богочовечанском јединству са Богом. И та божанска сила његова непрекидно ради у Богочовечанском телу његовом-Цркви, сједињујући људе са Богом кроз благодатни и свети живот. Јер Црква и није друго до чудесни богочовечански организам, у коме се сарадњом благодати Божије и слободне делатности човекове обесмрћује, обогочовечује све што је човечије, све - осим греха. У Богочовечанском организму Цркве сваки верник је као жива ћелија која постаје саставни делић његов и живи његовом животворном богочовечанском силом. Јер, по светосавском схватању, бити члан Цркве значи: саоваплотити се Богочовеку, постати сутелесник његов, органски део богочовечанског тела његовог; једном речју: обогочовечити се у васцелој реалности своје човечанске личности. 

Господо, ево основних принципа светосавске философије друштва: у свему и по свему Црква је на првом месту богочовечански организам, а затим богочовечанска

организација. Из тога логички следи и њено богочовечанско деловање у свету: све што је Богочовеково - оваплотити у човеку и човечанству: оваплотити љубав Христову, правду Христову, доброту Христову, мудрост Христову, смерност Христову, уопште све врлине Христове. Јер се помоћу њих Христос усељује у човека и оваплоћује у њему. И такав човек живи Христом, мисли Христом, осећа Христом, ради Христом. Откуда му та снага? - Од самога Христа. По речи св. апостола Павла: "Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје" (Филип. 4,13). Човек светосавске вере, живећи у богочовечанском организму Цркве, живи увек у заједници "са свима светима" (Ефес. 3, 18), који га тајанствено помажу у остваривању еванђелских заповести. Отуда светосавски члан Цркве живо осећа: да је једне вере са Апостолима, Мученицима и Светитељима свих векова, да су они вечно живи, и да све њих једновремено прожима једна иста богочовечанска сила, један исти богочовечански живот, једна иста богочовечанска истина. У Цркви је прошлост увек савремена, јер Богочовек Христос, који је јуче и данас онај исти и вавек у своме богочовечанском телу непрекидно живи истом истином, истом светошћу, истим добром, истим животом, и сву прошлост увек чини садашњицом. Отуда, човек светосавске вере никад није сам већ увек у друштву свих светих чланова Цркве. И када мисли мисао, он је мисли са страхом и молитвеним трепетом, јер зна да у томе на тајанствен начин учествују сви Светитељи. Православни су тиме православни што непрекидно имају ово осећање богочовечанске саборности, загревајући га и чувајући га молитвом и смерношћу. Они никада себе не проповедају, никада се не хвале човеком; никада не остају при голој човечности; никада не идолатризирају хуманизам. На свима путевима својим они исповедају и проповедају Богочовека, не човека. Њихово је руководно начело: богочовечански циљеви се остварују само богочовечанским средствима; еванђелским циљевима се стиже само еванђелским путевима. Богочовечанска идеологија хришћанства може се очувати једино богочовечанском методиком хришћанства. Господ Исус је и Истина и Пут: не само Истина него и Пут, Пут којим се једино долази до Истине. Отступи ли се од богочовечанске методике, неминовно се отступа и од богочовечанске идеологије, отступа се од Богочовека Христа.    

***

На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа узима све, и протестантизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у лапизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, његовог дела и његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени  човеком, док у догмату о непогрешивости папе - човека, Богочовек није заувек замењен пролазним "непогрешним" човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих Апостола, и од светих Отаца, и од светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске Цркве као Богочовечанског организма, папизам је превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и његовог Богочовечанског организма - Цркве - треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам.  Не треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протстантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти.  Свођењем хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на његово упражњено на земљи место постављен је његов заменик, Vicarius Christi папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашни за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и "светом" инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу кроткога и благога Господа Исуса! 

Господо, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва; друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских, богочовечанских вредности и мерила. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња европског човека, да све сведе на

човека као на основну вредност и основно мерило. А иза свега тога стоји један идол: Menschliches Allzumenschliches.  Свођењем хришћанства на хуманизам, хришћанство је, нема сумње, упрошћено, али у исто време и - упропашћено. Пошто је извршен "glajhschaltung" хришћанства са хуманизмом, данас се погдегде у Европи помишља на повратак Богочовеку Христу. Поклици појединаца у протестантском свету: Zurück zu Jesus! Back to Jesus! само су немоћни крици у мрклој ноћи хуманистичког Хришћанства, које је напустило богочовечанске вредности и мерила, и сада се гуши у очајању и немоћи. А из дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег Јеремије: "Проклет човек који се узда у човека!"...  У широкој историској перспективи западњачки догмат о непогрешивости човека није друго до покушај, да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. То је последња трансформација и завршна глорификација хуманизма. После рационалистичке просвећености 18. века и кратковидог позитивизма 19. века, европском хуманизму није било остало ништа друго него да се распадне у својој немоћи и у својим противречностима. Али у трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у помоћ, и својом догмом у непогрешивости човека, спасао европски хуманизам од немиле смрти. Но и ако догматизиран, западни хришћански хуманизам није могао не задржати у себи све пагубне противречности европског хуманизма, које су једнодушне у једној жељи: у протеривању Богочовека са земље на небо. Јер је хуманизму главно и најглавније, да човек буде највиша вредност и највише мерило. Човек, а не Богочовек.  Господо, по нашем светосавском осећању и сазнању: хришћанство је хришћанство Богочовеком, његовом богочовечанском идеологијом и богочовечанском методиком. То је основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. Само као Богочовек, Христос је највиша вредност и највише мерило. Треба бити искрен и доследан до краја: ако Христос није Богочовек, онда је он најбезочнија варалица, јер проглашује себе за Бога и Господа. Али еванђелска историска стварност непобитно показује и доказује да је Исус Христос по свему и свачему савршени Богочовек. Стога се не може бити хришћанин без вере у Христа као Богочовека и у Цркву као Његово Богочовечанско тело, Цркву, у којој је Он оставио сву Чудесну Личност своју. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове састоји се у вечноживој и свудаприсутној личности Богочовека. Свако замењивање Богочовека ма каквим човеком, и свако одабирање из хришћанства само онога што се свиђа човековом индивидуалном укусу и разуму, претвара хришћанство у површни и беспомоћни хуманизам. 

Изузетна важност хришћанства за род људски састоји се у његовој животворној и неизменљивој боговечности, којом оно осмишљава човечност уопште, преводећи је из таме небића у светлост Свебића. Једино својом богочовечанском силом хришћанство је со земље, со која чува човека да не иструли у греху и злу.

Расплине ли се у разне хуманизме, хришћанство обљутави, постане обљутавела со, која није ни за шта, осим да се проспе и да је људи погазе.  Свака тежња и покушај да се хришћанство изједначи, "глајхшалтује" са духом времена, са пролазним покретима и режимима извесних периода историских, одузима хришћанству ону специфичну вредност, која га и чини јединственом богочовечанском религијом у свету. У светосавској философији друштва правило је изнад свих правила ово: не прилагођавати Богочовека Христа духу времена, него дух времена прилагођавати духу Христове вечности, Христове боговечности. Једино тако Црква ће моћи сачувати животворну и незаменљиву личност Богочовека Христа, и остати Богочовечанско друштво, у коме људи другују и живе помоћу божанске љубави и правде, молитве и поста, кротости и смерности, доброте и мудрости, милости и вере, богољубља и братољубља, и осталих еванђелских врлина.  По светосавској философији живота и света: и човек, и друштво, и народ, и држава имају се прилагођавати Цркви као вечном идеалу, али се Црква нипошто не сме прилагођавати њима, и још мање - робовати њима. Народ има праве вредности само у толико уколико живи еванђелским врлинама и оваплоћује у својој историји богочовечанске вредности. Што важи за народ, важи и за државу. Циљ народа као целине, исти је што и циљ појединца: оваплотити у себи еванђелску правду, љубав, светост; постати "свети народ", (И Пет. 2, 9-10; 1. 15-16.) "Божји народ" који својом историјом објављује божанске вредности и врлине. Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу; и на томе неуморно радили најпре они сами, па за њима и са њима и сав српски народ. Свима закон беху еванђелске врлине, свима: и управљачима народним и народу - пише монах Теодосије у Животу Светога Саве.  У томе, у томе је бесмртна слава и непролазна величина Светих Немањића. Без еванђелских врлина, шта је народ? - Поворка ходећих лешева. А држава? - Институција за разарање народне душе и њених вечних вредности. Питам вас: има ли народ - колективну савест, народну савест? а држава - има ли савест? - Свети Немањићи одговарају: и народ има народну савест, и држава има државну савест; то је Црква и њено Еванђеље. Ако ову мисао проширимо и конкретније изразимо, она ће гласити: Савест српског народа су светитељи, на челу са Светим Савом. А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свима вековима једну молбу, један савет, један завет: нека вам свима, и убогима и богатима, и младима и старима, и писменима и неписменима, и свештеницима и учитељима, и војницима и радницима, и министрима и владикама, закон буду - еванђелске врлине! Буде ли тако, српски ће народ савладати све смрти у свима световима, и ништа му неће моћи наудити, ништа, ништа, ништа!     

 преузето из дела - "Светосавље као филозофија живота"

Ава Јустин Поповић

Коментар - процес против феминистичког бенда из Москве

СЛУЧАЈ „PUSSY RIOT“

Протеклих пар недеља светски, и домаћи медији, бавили су се случајем једног панк састава из Москве звучног назива „Pussy Riot“. И не само они - по овом питању огласила се и певачица Мадона, Стинг, Пеперси, као и још неки музичари, и неки политичари светског калибра. Афера која је очигледно започела као хир поменуте московске групе панкера, прерасла је у тему која пуни новинске чланке широм света већ пар недеља. 

Наиме, чланице овог састава, праћене својим друговима који су их фотографисали, упале су у фебруару ове године у московску цркву Христа Спаситеља и на том месту извеле свој „перформанс“ усмерен, како су навеле, против власти Владимира Путина. „Перформанс“ се састојао у томе што су, са маскама на глави, скакале пред црквеним олтаром, играле, и извеле своју песму у којој моле Богородицу да смени Владимира Путина с власти. Интервенција присутних верника у цркви и настојања да се помере с тог места није помогла, а бенд је упркос свом више него јадном музичком квалитету, постао светски познат, што се уосталом може и чути са следећег линка:. 

Pussy Riot-Punk Prayer.mp4

Након што је овај снимак доспео у јавност, девојке су ухапшене, и против њих се води судски процес. „Pussy riot“ се суочава са затворском казном од седам година затвора због, како оптужба наводи, „певања антирежимских песама и религијске нетолерантности и вулгарног понашања“. Овај судски процес би свој епилог требао да добије 17-ог августа, када би девојке требале да добију пресуду. Сам Путин је почетком месеца за девојке зпрепоручио „благу казну“. 

Лично не болујем ни од какве „русофилије“, нити било каквог уздизања лика Владимира Путина у небеса. Када се присетим Русије из времена Бориса Јељцина, ипак, а мислим да ће се већина сложити, мислим да је Путиновим доласком на власт Русија пуно више добила него изгубила. Русија полако али сигурно гради своје име у свету, и хтео то неко да призна или не, Русија данашњице је снажна држава у којој се више не чека сатима у реду за хлеб. Тачно је да се Путину могу замерити неке ствари (попут лабаве имиграционе политике), али нико не може порећи да је опште стање у Русији у многоме боље него пре 20-ак година.

О Владимиру Путину, и Русији може се писати данима без да се писање доведе крају. И може, и треба се писати, и свако би имао права на свој став, и да свој став искаже. Међутим, уколико се то исказује у цркви, која јесте свето место многих људи које служи за молитву и обраћање Богу а не за идиотско скакање и грактање које ће се потом назвати музиком, онда се очигледно на овом месту очигледно морамо позабавити елементарном људском пристојношћу. Нимало не замерам девојкама анти-путиновски став, јер мислим да свако треба да има права да о поједином политичару каже своје мишљење. Али о начину исказивања тог става мислим да је крајње глуп, безобразан, и да су тиме показале своју елементарну некултуру и потпуно одсуство осећаја за опредељење и мисли других. И на овом месту потврђује се да управо ти којима су уста препуна људских права, најмање поштују права других, већ себе и своје политичко опредељење постављају на врх, безобразно их пропагирајући не бирајући ни начин ни средства. Док су „Pussy riot“ изводиле своју представу у цркви, наводно борећи се за некаква права, не могу да не запитам – шта је с правом православних верника? Шта је са осећајима људи који су тада стајали у храму и гледали овај идиотлук? Шта је са осећајима других православаца који су видели како је један храм за тренутак претворио у место за огавно хистерисање и дреку? 

Иделошки другови „Pussy riot“-а из Србије не понашају се никако другачије. Идиотска шарања по црквама у Србији уочи прошлогодишње „параде поноса“ показала су сву природу наводне „толеранције и љубави“ о којима су толико говорили. Жалосно је да се православни храмови по Србији скрнаве на начин на којима би починиоцима позавидели и они који скрнаве српске храмове на Космету. При томе, не видим апсолутно никакву разлику измешу геста „Pussy riot“-а, жврљања по црквама у Пироту, цртања лезбијских парола на храму у Јагодини, и шиптарског уништавања српских светиња. Мотиви можда делују различито, али је исход исти. 

Једино што се на овом месту може, јесте да се апелује на здравомислеће Србе да не одговарају ни у ком случају на исти начин. Верски објекти су нечија светиња, и било да је у питању џамија, катедрала или синагога, не смеју се скрнавити. Нека ово буде водиља здравог и домаћинског мишљења нашег народа и нека би Бог дозволио да девојке из „Pussy riot“-а, и остали који подржавају овај гест, схвате своју грешку. Постоји тачка на којој политика престаје да буде битна, и од које почиње да се говори о  достојанству и личном васпитању, а циљ, чак и по цену да је праведан, постаје небитан. Да ли ће уопште неко и поменути ово питање, или ће и даље безобзирно настављати с причом како ето, влада "репресија чим се не да свакоме да се понаша у цркви како се њему хоће", Нека се протагонисти оваквих идеја и апологете оваквих гестова добро замисле шта чине и кога таквим понашањем веселе.

Дејан Алексовски

Повереништво Двери Пирота

Препоручујемо: Монографија о српским жртвама Сребренице

Претходних дана, појавила се нова књига, која додатно осветљава размере српских жртава на територији општине Сребреница.

11.08.2012
Препоручујемо нашим читаоцима књигу која се недавно појавила у електронском издању, а ускоро ће бити и одштампана – у питању је монографија Историјског фонда Сребреница, Српске жртве Сребреница. Ова књига, по много чему битна, на једном месту нуди све битне податке о Србима убијеним на територији Сребренице током рата у Босни. Без ових података, слика о овом граду и злочинима који су се у њему десили никако не би била ни потпуна, ни истинита.

У име издавача, Стефан Каргановић је изјавио:
„Наша нова монографија, Српске жртве Сребренице, коју читаоцима достављамо у електронском облику али која ће ускоро изаћи из штампе, изузетна је по много чему. То је прва озбиљна и систематска студија о српским цивилним жртвама у складу са Женевском конвенцијом на подручју Сребренице за време рата између 1992. и 1995. Та чињеница довољна је сама по себи да изазове низ питања. Једно је од њих, како је тако важна област истраживања могла остати запостављена толико дуго? 

Поред намере да се ипак почне са прикупљањем и сређивањем грађе пре него што записи и архиве пропадну, а преживели сведоци промене светом, као посебан подстицај за овај рад деловале су осионе и непрофесионалне изјаве бившег тужиоца Суда БиХ Дејвида Швендимана и бившег амбасадора САД у Босни и Херцеговини, Чарлса Инглиша. Окосница њихових ставова своди се на констатацију да су и бројчано и квалитативно српске жртве – другог реда и ако неко то не прихвата то двоје угледника са њиме немају о чему да разговарају. Ми се Швендимену и Инглишу захваљујемо што су свету показали своје знање и културу, али овом монографијом ми јавни разговор на ту тему покрећемо и наставићемо га, са или без њих.

Тема је потресна и евоцира најтамније странице историје. Али ко тражи емоције, овде их неће наћи. Наш циљ је био да о тим догађајима изложимо чињенице до којих смо дошли а не да усковитлавамо осећања, а осветничко расположење – најмање. Циљ нам такође није био да злочиначке облике понашања који се на страницама ове монографије испољавају вежемо за било коју конфесију или етничку заједницу. Разумни људи ће чињенице које се овде износе знати да преточе у одговарајуће ставове и видове политичке акције.

Основна шема ове монографије је опис напада на поједина српска села на ширем подручју Сребренице, али ни важнији инциденти у којима је страдало по неколико особа нису изостављени. У оквиру тих описа наводи се како су поједине жртве страдале и како су уништавани темељи одрживог живота заједнице којој су припадали. У позадини ове слике лебди позната правна формулација Хашког трибунала о „систематским и распрострањеним нападима“ на незаштићене људске скупине. Тешко је присетити се, из богате јуриспруденције ове еминентне правне установе, једног примера коришћења те формулације за кривично гоњење неког зато што су му мета оваквих напада били припадници српске заједнице. Али, без обзира на то, нас ништа не спречава да на истој основи саставимо моралну оптужницу, и овом монографијом управо то чинимо.

У склопу ове монографије доносимо два прилога од посебног значаја. За сваку од до сада идентификованих 705 српских жртава на нашој интернет презентацији поставили смо лични картон са свим за сада познатим појединостима. Ради уштеде простора у овој књизи, поред  имена и презимена, објављујемо само најосновније податке за сваког појединца.

Други важан прилог је избор карактеристичних изјава жртава из сребреничког округа за време Другог светског рата датих Комесаријату за  избеглице у Београду. Тај прилог упечатљиво илуструје континуитет злочина на том подручју. Треба ли да се тај циклус понови по трећи пут да би најзад  биле предузете ефективне мере да се још једна реприза тих грозота не дозволи више никада? 

Историјски пројекат Сребреница се нада да ће ово дело послужити као допринос утврђивању истине на једном од етнички најтруснијих подручја Босне и Херцеговине.

Охрабрујемо читаоце да електронску верзију ове књиге поделе са пријатељима и познаницима свих националности и вероисповести широм света.”


Монографију Српске жртве Сребренице преузмите ОВДЕ

Двери одговарају Чанку: Борба против сепаратиста почиње одмах!

Саопштење Двери поводом претњи Ненада Чанка да ће се образовати тзв. "аутономистички фронт".

Београд, 14.08.2012
Недавно објављеним планом о тзв. „аутономистичком фронту“ у Војводини, који би формирали Лига социјалдемократа Војводине, ЛДП, ДС..., са крајњим циљем остваривања још „веће аутономије Војводине“, јавности се поново обзнањују њихови стари и неуспело сакривани сепаратистички циљеви на које су Двери више пута упозоравале.

Покушај прављења вештачке војвођанске нације и војвођанског језика је пропао, њихова политичка каријера неумитно се приближава крају, тако да представници наведених странака, изазивајући политички сукоб, покушавају да се одрже у животу.

Двери су у Новом народном договору јасно рекле да су „за укидање аутономија и региона” у Србији и да се залажу “за једну, снажну Србију уз јаке локалне општине, које би добиле већи удео у располагању својим ресурсима и приходима”. Сматрамо да се аутономашка власт у Војводини не бори за интересе грађана у северној српској покрајини, већ се, наметањем непотребне додатне “аутономашке” бирократије, бори за своје личне интересе. Двери сматрају да је постојање овакве аутономије непотребно и да представља додатни намет грађанима Србије.

Подсећамо све на српској политичкој и друштвеној сцени, нарочито новоуспостављену власт, да морају поступати по закону и по Уставу Републике Србије, имајући у виду недавно донешену одлуку Уставног суда Србије о надлежностима АП Војводине.

Очекујемо да власт не остане глува и нема на ово очигледно разбијање државе и захтевамо да предузме јасне и одлучне кораке којима ће Чанка, Вребалова и све друге сепаратисте осујетити у њиховим циљевима.

Двери се без оклевања укључују у даљу борбу против сепаратиста на северу Србије, користићи сва законом дозвољена средства да их у тим плановима осујете. Ових дана обратићемо се и свим патриотским странкама око њиховог изјашњавања по овом питању и прављења државотворног фронта против сепаратистичких идеја које најављују “врућу јесен” у Српској Војводини.

Покрет Двери за живот Србије