Нека буде што бити не може!

Матеј Арсенијевић: „Нека буде што бити не може“: формула српске слободе

...Срби су опасни, јер у цивилизацији гласачко-потрошачког бешчашћа, мраволикости и похоте, како знају и умеју сведоче православну цивилизацију духовног господства, части и херојске жртве. Зато, „србска болест мора бити уништена у Европи", како је говорио покојни генсек НАТО-а Манфред Вернер. Зато су Срби највећа "криза која је уздрмала Европу", како веле западни медији, од II светског рата до данас. Зато се Србима суди на Процесу "Новог света". + + + Нека буде што бити не може: бити не може да се човек радује смрти и иде у смрт певајући, то је за човека немогуће, јер је најдубље супротно његовој природи. А Христов Срб се радује смрти. Тако је певао, и о Србству најдубљу истину изрицао, св. Ђакон Авакум носећи на својим леђима сопствени колац и идући београдским улицама 1814. на своје мучеништво испред Стамбол-капије. И то је србска Слобода. И бива. И та изрека је постала занавек основна онтолошка и теолошко-политичка дефиниција и лозинка србског крсноваскрсног поклоничког пута кроз историју. Нека буде што бити не може: зар може бити да човек мирно седи док му зликовац одсеца уши и нос и копа очи, и гледајући у Бога Живога и видећи у Њему своју Слободу Златну, мирно понавља свом крвнику: "Само ти ради, дијете, свој посао." А било је1941. у Јасеновцу, србском селу у центру света, где је један србски сељак и светац, Вукашин од Клепаца изговорио за сву вечност те најскупље речи србскога Образа и Слободе. Нека буде што бити не може: зар може бити да голобради добровољац шеснаестогодишњак - одвојен од сигурности родитељског дома и свакодневно суочен са смрћу - пише са прве линије фронта својим родитељима: "Ја сам на сигурном - браним Отаџбину"? Могуће је, јер је то писмо написао 1915, усред најжешћих битака за одбрану за Србију, шеснаестогодишњи србски јунак Синиша Милановић. И то Немогуће, то Сигурно пред лицем смрти јесте србска Слобода. Нека буде што бити не може: може ли бити да отац свога сина - који, везаних очију, стоји пред стрељачким стројем - храбри да умре као човек и јунак, уместо да крвнике моли за милост? Не може, а било је: 27. децембра 1916. када су Аустријанци на Цетињу стрељали Јакшу Симовића, сина србског попа Николе Симовића. Седамдесетосмогодишњи свештеник дошао је на стрељање свог сина. Аустријски чиновник му предлаже да као родитељ ипак не буде на стрељању сопственог сина. Србски поп Никола то одбија говорећи: "Кад ви чините оваква грозна дела, ја ћу их гледати". Док су везивали очи његовом сину, јуначки поп Никола са свога крста, из свога Видовдана говори дрхтавим гласом: "Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је свакога Србина!" И то је србска Слобода. Нека буде што бити не може: може ли бити да свештеник узме пушку у руке? Не може, јер се противи канонима Цркве. А било је: поп Богдан Лелевић, леп као Милош Обилић, војни свештеник андријевичког батаљона 25. јануара 1913. током битке за ослобођење Скадра, као и сваки србски војни свештеник храбри војску тако што са крстом у руци пузи кроз кишу куршума, од војника до војника. У критичним тренуцима битке на Бардањолу, видећи да му се отворио пут ка Богу и Слободи, ставља крст на прса, узима пушку од погинулог ратника, креће у јуриш, гине јуначки и улази у Царство Небеско показавши да се Србин спасава и посвећује на начин Немогућег. Нека буде што бити не може: може ли бити да мајка над гробом свога сина узноси славу Богу што јој је дао и узео сина. Не може, а било је 21. октобра 1851. када је једна србска мајка, Јована Томова, над одром свог сина и владике Петра II Петровића Његоша, гутајући сузе у костима, рекла: "Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка... А за ваистину Божију, ја, твоја мајка, за тобом нећу заплакати... Требају да плачу мајке које рађају издајнике и поган људску... Слава Богу који ми те је таквога лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати шта да види". А било је и када је друга србска мајка, Ћетна Јововић - после битке на Граховцу и победе над Турцима - повела коло поред кнеза Данила на Цетињу, и на накнадну вест да јој је у бици погинуо син Лука, рекла - скамењене утробе - кнезу Данилу: "Зар због тога весеље да прекидамо? Не ломи се турска сабља без погибије. Дођи, господаре и заиграј са мном! Кад може њи'ова мајка да се весели, онда мож' и ти!" И било је када је трећа србска мајка Стана Орман - пошто су јој, за време Омер-пашиног рата, у бици на Ускоцима, преузимајући један од другога заставу, пред очима погинула три сина, Душан, Мирко и осамнаестогодишњи Иван - и сама ускочила у бој, узела заставу од мртвог трећег сина и подигла је, викнувши: "Турци, не грабите што није ваше! Напријед, браћо!", и погинула са заставом у руци. То је србско распето радовање смрти, борбено радовање и ратовање србских јунакиња срца и црнине, које надилази смрт, од Мајке Југовића до краја света и века. Нека буде што бити не може: то је косовско опредељење, то је чуо честити Кнез Лазар 1389. у Самодрежи, то је слушао целе ноћи уочи Боја док је гледао видовданске звезде над Косовом и своју војску која је спавала између ватри, војску која је пре смрти "избрисана са списка живих и жртвована за част отаџбине", које већ нема иако још јесте и која ће тек да постане иако је већ има, која је Beћ мртва иако још жива и већ васкрсла пре смрти. (Управо то је та србска хришћанска онтологија Крста и Васкрса која својим небоземним динамизмои надилази све категорије статичне западњачке мегафизике и њеног схватања бића и небића). Ту заповест косовског опредељења Лазар је послушао, гледајући поверено му србско класје, спремно за жетву Небеске Србије. "Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жетва". То је сва србска историја: све је пpe рока, све је у херојско-мученичкој Пречици, све је у светој тајни Немогућег, а све је било и остаје "честито и миломе Богу приступачно", јер Бог има Свој план и критеријум за Његове Србе који много воле Слободу и том љубављу се искупљују за своје небројене гpexe. Нека буде што бити не може: дај, Боже! Нека буде борба непрестана: за шта? За Царство Небеско, за Небеску Србију у њему, за православну душу и дух Србије, за србску светост, за србски богочовечански Образ који је србски Спас и србска Слобода. Нека буде борба непрестана, нека се и наш мир и наш рат боре за Крст Часни и Слободу Златну, и данас када смо поражени. Наша борба поново почиње, она није завршена. Нека се и наш пораз, и наши гробови боре за слободу, нека и наша смрт буде борба за живот као што каже у народној песми: "На Кордуну гроб до гроба, тражи мајка сина свога"... И мртав син говори мајци (жив је, није мртав, јер мртав не може да говори!): "Неплач' мајко, реци роду да сам пао за Слободу". А, за Христовог Срба," пасти за Слободу" значи - вазнети се у Небеску Србију. Јер Срби не падају, већ се вазносе за слободу, као што је то било на Косову и Чегру. Слобода је за Србе висина битовања, Слобода је истински живот, Слобода је све. Зато је Христос - Златна Слобода, највиши србски циљ у историји, а пут и средство јесте Часни Крст, учешће у Крсту Његовом. Не може бити, не може бити, а бива - и то је цела србска историја, србска идеја историје, идеја Христовог Србства: бива оно што не може бити, бива непрестано, јер је Срб је Христов. Срб је свој жнвот поистоветио са Христом Који је Сам лично и спасоносно Бивање онога што не може бити: да је Бог постао човек, е да би човек постао Бог, да се Син Божији и Човечији на Крст попео да би преко Крста - "смрћу смрт уништивши" - отворио пут Свом љубљеном човеку ка Васкрсењу. Јер: нека буде што бити не може: то, пре свега значи - Васкрс, јер управо Васкрс јесте оно основно Немогуће, она Новина у исгорији. Мома Настасијевић, осећајући тајну Косовског Завета као духовног лајт-мотива србске историје, у својим "Белешкама за стварну реч", каже: "Поставити себи тежи задатак него што се може решити... изван сопствене моћи, само не у границама ње". Нека буде оно што је човеку немогуће, а Богу могуће и могуће човеку који је са Богом: нека буде воља Божија, а не наша. То је србски хришћански реализам на коме је заснован сваки србски историјски подвиг и акција: увек Немогуће, увек више него што се мисли да се може, али не лудо и узалуд, не претенциозно и преко свог губера, не безумно и плахо, већ уздајући се у Бога Живога, по правилу и образу светосавско-светолазарског спасења. Нека буде - тако Срби стварају своју историју, уздајући се у Божију свемоћ и борећи се, уз Божију помоћ, против црне моћи зла и неправде у овом свету: за православни Крст и православну Слободу. Нека буде што бити не може: то србско "моћи Немогуће" јесте лудост и саблазан за "цивилизовани свет", за Запад и његов разум, за његову рационалну духовно-политичку метафизику, а то је извор србске онтологије, стваралаштва и државотворности. То није анархија, већ крајњи аскетско-херојски поредак. То није месијанизам, то је Косовски Завет. И хвала Богу да Срби никада у историји нису имали, ни наметали другима никакву месијанску идеју, већ су увек и само имали и имају отаџбинску идеју: идеју праведне одбране, праведног ослобађања и праведног уједињења Отаџбине. То србско послушање Немогућег јесте Божији дар Србима - бити у исти мах и непокоран и послушан: непокоран овом свету, а послушан Богу и унутарњем жубору Видовдана који сваког Срба у костима зове ка хришћанској Слободи: "Јер ви сте, браћо, на Слободу позвани" (Гал. 3,13). Одрицати се у исти мах царства земаљског потпуно ради Царства небеског, али до краја борећи се за царство земаљско, са свешћу да већ сада и овде у њему почиње Царство Небеско. Дај, Боже, те златне чежње у наше кости више него дисања, више него воде и хлеба. Дај да живимо за ту Слободу и да умиремо греху и смрти, еда се ослободимо Слободом Твојом. Дај да никада у нама не пресахне та жеђ која нас гони у Немогуће: да прелазимо из живота у виши Живот, из лепоте у вишу Лепоту, из славе у вишу Славу. Јер је слава и овде на овој мученој земљи србској коју си нам даровао да се на њој спасавамо, али је већа слава у Царству Твоме. Волимо и једно и друго, и једно и друго је наш живот, али је наша права Отаџбина код Тебе! И то је оно што србски непријатељи никада не могу да схвате: прави Срби су увек другачији, јер из Другачијег, из Немогућег црпу своје историјско надахнуће и снагу. Тако је и данас: из овог пораза црпимо нову историјску сиагу, јер пораз је пречица до сазнања пуне и праве истине о себи. Зато Срби мудрост црпу из пораза а не из победа: не заносе се победама већ се отрежњују поразима, јер је и Христос доживео "пораз" у овом свету, али је победио свет, и ми ћемо са Христом победити свет. Када год су Срби одустајали од тог Небески Немогућег зарад "земаљски могућег" губили су и образ и главу: то је онтолошка "обреновићевштина", одустајање од Србске идеје тј. Косовског Завета зарад "прагматичности". То је оно што безбожнички режим ради последњих година југо-левичарским "решавањем" Србског питања тј. свођењем Србства на београдско-дедињски пашалук, а србског хришћанског духа, духа заветне заједнице, на рајетински атеистичко-егоистички менталитет руље у аполитичном расулу. Нека буде што бити не може: то је оно србско Немогуће које увек диже устанак, увек спремно за буну и хајдучију, за сведочење Слободе. Срби су управо тим и таквим сведочењем Слободе данас постали немогући и оно Немогуће у пост-хришћанском свету и његовој рационално испланираној утопији Новог светског поретка. Срби су опасни, јер у цивилизацији гласачко-потрошачког бешчашћа, мраволикости и похоте, како знају и умеју сведоче православну цивилизацију духовног господства, части и херојске жртве. Зато, србска болест мора бити уништена у Европи", како је говорио покојни генсек НАТО-а Манфред Вернер. Зато су Срби највећа "криза која је уздрмала Европу", како веле западни медији, од II светског рата до данас. Зато се Србима суди на Процесу "Новог света". „Византијско огледало“, 3/1995. Извор: Владимир Димитријевић, Небеска Србија, манастир Сланци, 2002, стр. 320-324. Фото у наслову: Аустријска војска веша српске цивиле у јесен 1914. Приређивач: „Борба за веру“

Мала матура - велика брука

Оно што је већ годинама јавна тајна, а о чему су говорили сви почев од родитеља, деце, јавности, док су у исто време министри, инспектори и сви одоговрни окретали главу и правили се да немају појма о томе, сада је добило коначно свој тужни епилог – завршни тестови за ученике основних школа су, овог пута и званично – „проваљени“. 

  Јавност је врло добро упозната са детаљима ове афере, те на овом месту није потребно описивати о чему се ради. Но, треба приметити како је експресно ова прича у медијима замрла. Кривци су пронађени, биће „адекватно кажњени“, деца ће, ко што рече минитар просвете у једној тв-емисији, „извући поуке“, и тако је и вук сит и овце су на броју. 

Цела ова афера није нимало за чуђење, нити је било кога посебно могла и изненадити. О процурелим тестовима се прича већ годинама уназад, а сам завршни испит је по много чему и раније (како по причама сличним овој, тако и по сулудим критеријума бодовања по којима се награђују и граматички неправилни одговори), морао бити веома сумњив. Оно што је ипак за чуђење, јесте чињеница да апсолутно нико од званичника државе и министарства просвете и не помишља да је он барем мало одоговран за целу ову срамоту. Просто је невероватно да се цела ова вишегодишња ујдурма може свести на питање једне раднице, и да се све може тако завршити. У сваком случају, кад човек боље погледа, ко је и када у Србији поднео оставку из моралних разлога? Можда таквих појединаца и има, али их дефинитивно у министарству просвете наше земље нема, јер, тако следи из ове приче, они и нису одговорни за крађу која се у њиховом ресору дешава. Треба поставити питање – а за шта је онда министарство просвете одговорно и због чега уопште људи из тог министарства примају плате, ако већ нису одговорни низашта?

Да ствар буде још гора, у телевизијским обраћањима, они који су на очигледну крађу указивали, били су прозивани од стране званичника, и критиковани што такве податке износе у јавност. Управо ово је слика и прилика поштења и части српске политичке елите – уместо да се цела прича раскринка до краја, уместо да се коначно по министарствима рашчисти жито од кукоља, они који говоре о овом безочном лоповлуку добијају пацке по ушима, а цела ствар ће, очигледно, бити заташкана и гурнута у други план. Поставља се питање, ако се држава и одговорна министарства понашају овако, какав ће они лични пример дати деци,  и какве људе ова држава заправо мисли да прави

Јасно је само једно, цео просветни систем ове земље изрнут је руглу. Након ове срамоте просвета је у очима народа срозана још дубље, а сви ће сада, с потпуним правом, гледати на просвету као на још једног паразита који троши паре ове земље, а децу при том не учи ничему. Јер овим својим поступком, просвета учи да је крађа исплатива, да се за крађу не треба сносити никаква одговорност, а да се о крађи, када се примети, и не треба причати пуно и да је боље само проћи и не окретати главу. Управо ово су моралне поуке овог недела, а ако неко мисли и говори другачије, тај је обичан лажов.

Држава без одговорног вођства, са неодговорном и превртљивом просветом, осуђена је на пропаст. Деца које оваква држава васпитава у тој држави неће наћи ни узора нити заштитника, већ ће у њој видети само обичан репресивни апарат који зарад своје сопствене политичке неодговорности и корумпираности повлађује криминалцима, дилује с лоповима, а од њих и њихових родитеља само отима. Оно што је једини разлог што децу у Србији још увек држи под контролом и с вером у поштење (а тога има, иако се врло често чини потпуно другачије!), јесте јак генетски потенцијал, дух, и вековна традиција правдољубља. Како год се неком то чинило, децу у Србији и даље не васпитава неки тамо политикантски ситничар нити лажов с краватом и осмехом, већ их васпитава косовски завет, дух предака, жеља за слободом и правдом која „држи земљу и градове“. А са лоповима и преварантима ће ова земља кад тад раскрстити, у то нико не треба да сумња. 

Повереништво Двери Српских - Пирот

Загађење ваздуха у Пироту

Какав ваздух у Пироту удишемо

Постављамо питање о чистоћи и квалитету ваздуха у Пироту, јер већ дужи временски период на подручју Пирота може се осетити веома непријатан смрад који подсећа на запаљену гуму. Непријатно загушење се могло осетити у току целе 2012. године, нарочито лети. Марта месеца ове 2013. године са отопљењем температуре ваздуха осећај смрада и загушења се интезивирао, и то најчешће у вечерњим часовима, негде у периоду од 19h -  21h, или и у раним јутарњим часовима, негде око 1h, - 2h после поноћи.

Међу становништвом постоји страх, да је реч о веома канцерогеним, отровним  једињењима, која би могла да угрозе здравље и животе људи, као и шири екосистем. Ако се узме чињеница да све већи број људи на овом простору обољева и умире од различитих облика малигнитета, или злоћудних тумора, онда је страховање сасвим оправдано. У правцу разјашњења, и било каквих даљих недоумица, неопходно је да надлежни органи грађанима Пирота објасне зашто се у ваздуху осећа запаљена гума, и да то учине јавним путем како би информације биле што доступније. Пре свега да узоркују квалитет ваздуха, посебно у поменутим временским терминима када се најчешће и може осетити запаљена гума у ваздуху. Наиме, до сада су широј јавности недоступне званичне информације, једино се могу чути приговори људи који се жале да загушљиви осећај запаљене гуме осећају у најужем центру града, али и на мало удаљенијим локацијама.

  Када се осети ово непријатно загушење многи се питају, није ли реч о некој дивљој или приватној депонији где се пали смеће од гумених производа, али нико није у стању да на ово питање одговори. Од свега највише забрињава што мештани који су у близини индустријске зоне сведоче како у топлијем временском периду када су прозори чешће отворени, на постељинама и белим прекривачима уочавају ситне гранулице чађи, а и сами у вечерњим часовима осећају смрад запаљене гуме.

 Такође по многим приговорима грађана, овај непријатан смарад, смог толико у појединим тренутцима бива јак, да имате осећај непријатности у устима, што делује раздражујуће изазивајући реакције гушења или кашља. Непријатан смрад није у константном трајању, већ варира у интервалима, што вероватно зависи и од правца дувања ветра.

Због велике забринутости становништва,  и на њихову иницијативу,  група грађана Двери Српске у Пироту проследила је писмо Министарству Енергетике, развоја и заштите животне средине у Београду, то јест помоћнику министра Мирку Грубешићу, у намери да се овај проблем детаљно преиспита и расветли.

 

Из наведеног писма одговорном Министарству издвајамо следеће:

Не можемо са сигурношћу прогласити одговорним ниједно правно лице, нити приватно, а исто тако ни било који радни колектив. Из наведених разлога молимо надлежне органе, да преиспитају све околности које могу објаснити присуство непријатног смрада, смога у ваздуху, јер постоји страх да је реч о веома опасним материјама које могу угрозити здравље и животе људи.

 Желимо да се утврди, одакле допире овај непријатан смрад, и да се установи, постоји ли можда нека нелегална депонија у склопу индустријске зоне, или на неком другом месту, на којој се пали отпад од гуме. Такође да се утврди није ли реч о некој нелегалној депонији која се налази на неком простору приватног власништва, или је реч о појединцима који несавесним коришћем гуменог отпада узрокују овај непријатан и загушљив смрад.

  Овом приликом морамо да истакнемо како нам није стало да било кога омаловажавамо, нити без основа осуђујемо, али исто тако нам је итекако стало да решимо и расветлимо ову врсту проблема, јер је у питању здравље и живот свих нас на том простору, а поготово најосетљивијих, као што су деца, хронични болесници и старији људи.

  Ова наша потреба утолико је већа, уколико смо ми тамошњи становници сведоци најгорих обољења данашице које захватају и односе све већи број живота, у задње време нарочито млађе популације. Сталан пораст броја оболелих од рака, и пораст хроничних обољења плућа такође нам даје за право да сумњамо да нешто није уреду.

  Пошто смо ми, становници Пирота и околине били често сведоци заташкавања проблема, а не њиховог расветљавања, онда молимо и оснивање независне комисије која ће све наводе испитати. У правцу расветљавања ових навода, молимо надлежно министарство, али и општинску власт да се озбиљно укључи у преиспитивање наших навода.

  Наши животи нису на продају и зарад преиспитивања свих навода сматрамо да је једно од решења постављање мерних уређаја који имају могућност да свакодневно региструју количину недозвољених, опасних, токсичних и канцерогених честица у ваздуху. Знамо да такви мерни уређаји постоје и да се једна врста таквих мерача налази у Панчеву. Постављање мерних уређаја је неопходно како би имали потпуно у виду, дали се и колика концентрација потенцијално опасних материја налазу у ваздуху који удишемо. Такође молимо да се спроведе испитивање, поседује ли овакве мерне уређаје Хигијенски завод у Пироту, и ако их поседује да се захтева њихово постављање у функцију. Неопходно је да грађани Пирота буду упознати са свим релевантним чињеницама, како би се што ефикасније предупредиле и спречиле евентуално катастрофалне последице. Због потенцијалне еколошке угрожености, а посебно здравља људи поред тражења извора загађења ваздуха, нужно је да се потражи најбоље решење, па уколико испитивања потврде било какаву опасност, молимо жустру и ефикасну реакцију у циљу заштите свих грађана на том простору. Такође овим путем обавештавамо све људе да ће Двери Пирота првом приликом проследити званичну иницијативу и локалној скупштини, а исто тако и обелоданити ову иницијативу свим релевантним установама, јер сви на овом простору имају право да знају дали су њихови животи угрожени или нису.

  Поред ове иницијативе молимо све којима је стало да заштите своје животе и животе својих најближих да се и сами прикључе у испитивање чињеница које могу да открију и расветле све околности које су везане за овај проблем, и да се тиме активно прикључе решавању.

Повереништво Српских Двери, Пирот

СО Пирот: Усвојена деклерација о ГМО!

Пре четири месеца отпочела је наша камапања против ГМО хране, дељењем летака и обавештавањем грађана о опасним последицама по здравље. Кампања је додатно подржана трибином доктора природне медицине Ирене Барет у читаоници Народне библиотеке у Пироту када смо детаљно и са научним чињеницама званично упознали грађанство о овој немилој глобалистичкој пошасти која подмукло и безаконо прети нама и нашој деци. Круна нашег упорног рада, писања и убеђивања је данашња седница Скупштине града на којој је наша иницијатива о забрани ГМО семена и хране у Пироту - једногласно усвојена. Срдачно се захваљујемо Пиротској Новој Снази која је несебично помогла да наш предлог уђе у дневни ред Скупштине града. Срдачно се захваљујемо и председнику општине Пирот и свим посланицима који су овај наш предлог једногласно усвојили и тиме показали политичку и људску и родитељску одговорност која превазилази све страначке распре и поделе. Ово није победа Двери, ово није победа појединаца и политичара, ова скупшинска одлука је победа свију нас који живимо у пиротској општини и који бринемо о свом здрављу и здрављу своје нејачи. Нека би Бог дао да убудуће све ваљане и корисне иницијативе, ма са чије стране проистекле, буду усвојене сложно баш као ова данашња. Честитамо свим грађанима Пирота на великој и значајној победи и позивамо све одговорне службе у граду на активан рад и одлучно санкционисање сваког покушаја продаје и садње ГМО организама на територији наше краја. Повереништво Двери Српских у Пироту ће такође са своје стране будно пратити све тржишне прилике и неприлике и поменутим службама бити увек на располагању.

Повереништво Српских Двери Пирот