Питање Дверима: Зашто сте толико оптерећени гејевима?

Двери се не баве хомосексуалним особама, већ се оштро боре против наметања тоталитарне идеологије хомосексуализма од стране лгбт-промотера.

21.09.2012

Питање:

Зашто се стално бавите темом геј-параде и гејевима? Кога брига за то што се они шетају? Као да немамо других већих проблема у овој Србији, а ви стално трубите о њима?

Одговор:

Двери се не баве хомосексуалцима већ се баве идеологијом хомосексуализма чија је једна од најснажнијих промотивних и лобистичких активности – геј парада.

Подвлачимо да хомосексуалци нису исто што и геј лобисти.

Хомосексуалци су особе које осећају емотивну и сексуалну привлачност према особама истог пола и потребу за укључење у сексуалну или емотивну везу са особом истог пола.
Двери сматрају да свачије сексуално опредељење треба да остане приватна ствар, као и да су закони ту да штите од дискриминације и насиља над хомосексуалним особама.

За разлику од њих, геј-активисти (геј лобисти, ЛГБТ активисти, ЛГБТ промотери) су особе које спроводе промоцију идеологије хомосексуализма.

Шта више, сматрамо да ЛГБТ активисти злоупотребљавају хомосексуалност особа и саме хомосексуалце за остваривање својих друштвено-политичких циљева. Искоришћавају случајеве насиља над хомосексуалним особама како би наметнуле своју тоталитарну идеологију по којој се свако друштво које је већински хетеросексуално мора присилити (кроз школство, здравствени систем, културу , медије, као и институционалне полуге државе и друштва)  да хомосексуалност прихвати као пожељан начин понашања за нас и нашу децу.

Такође сматрамо да геј лобисти искоришћавају хомосексуалност особа стављајући је јавни простор кроз манифестација као што је тзв. „Прајд“ („Парада поноса“, геј парада) како би извршили притисак на друштвене институције и „излобирали“ одређене политичке циљеве за шта су и ангажовани од стране одређених западних земаља. Не омета их ни чињеница да својим активностима само стварају додатне тензије у нашем друштву и још негативнији однос друштва према хомосексуалним особама (позната је чињеница да су учесталији случајеви насиља над хомосексуалним особама управо у време око геј параде, као и да се угрожене друштвене групе –ратни ветерани, пољопривредници итд..  све чешће одлучују на протесте управо на сам дан геј параде, како би добиле макар одблесак медијске и друштвене пажње која се придаје активностима геј-лобиста).

Дакле, Двери се не баве хомосексуалним особама,  већ се оштро боре против наметања тоталитарне идеологије хомосексуализма од стране лгбт-промотера нашем друштву и нашим породицама, а посебно малолетним лицима – нашој деци.

Хомосексуалци  ≠  Геј лобисти

Разумевање за хомосексуалне особе – ДА;
Афирмација идеологије хомосексуализма – НЕ.

Распад Система или Систем распада?

Милан Стевановић

Уместо једног века Система распада, сами морамо створити Систем стварања... Или нас једноставно неће бити.

13.09.2012
Причао сам пре неки дан са једним момком из Републике Српске.... Наравно, он као и бројна браћа преко Дрине су дубоко разочарани у матицу, а та разочараност код неких иде чак и толико далеко да се враћају неким предрасудама и стереотипима који су наметани за време најгоре аустроуграрске кампање против Србије. Слична је ситуација и са Србима у Црној Гори, у остатку региона и у дијаспори. Још само малобројни остају на чврстој вери да овакво стање ствари нема везе са тиме што смо ми „Србијанци“ тобоже напустили и преварили нашу браћу која не живе у авнојевској Србији (мада, ова Србијица није ни авнојевска, што се граница тиче).

Ипак, нешто озбиљно није у реду. Нешто озбиљно није у реду већ задњих 67 година, а можда још и пре четрдесет пете. Сви то негде дубоко осећамо. Уверен сам да чак и они који мање-више активно учествују у креирању или спровођењу данашње политике у овој земљи исто то знају, али ништа не предузимају или доприносе таквом стању. Проблем је велик, огроман, тешко сагледив. Ситуација се још више компликује тиме што су све политичке опције које тренутно имамо у земљи већ биле на власти. Ако нису те опције, били су ти људи, који су у међувремену само променили боју, односно партију или странку.

Шта је узрок нашој тренутној ситуацији? Да ли је то распад Система? Погледајмо аргументе у прилог овој тези. Комунистички систем у фази свог распада нам је искомпликовао ситуацију, довео до рата, данашњи демократски систем је ушао у кризу. Донекле се слажем се са овим тезама, али се природно поставља питање, да ли нам је било стварно сјајно у време пуне снаге ових система?

Зар је тајни споразум (који тада, на срећу, није спроведен) о предаји КиМ Албанији између Тита и Енвер хоџе стваран у време распада комунизма? Зар је пресељење фабрика из Србије у Хрватску, Словенију и остале земље бивше Југославије било последица распада система? Зар је устав из 1974. године последица кризе?

Да ли су наше фабрике продаване у бесцење у време зенита демократије? Да ли су хероји отаџбине испоручивани када је Систем био пред поразом? Да ли се сада, када једва преживљавамо, Систем налази пред распадом? Наравно да не. Систем је и тада, као и сада, у пуној снази. На политичкој сцени не постоји ни једна озбиљна организација која доводи у питање садашњи систем. Распад система предпоставља постојање система који је сада у фази распада. Будимо реални, Систем се не распада, може се слободно рећи да јача из дана у дан. Какав је то Систем, који опстаје упркос свакој вероватноћи, само на идеји слободе, братства и једнакости? То је исти онај, само замаскирани, Систем братства и јединства, који је Србију и Србство бацио на колена, а сада је води на пут пропасти.

Систем братства и јединства је еволуирао, није се распао. Само је, као змија, одбацио стару и обукао нову кожу. Променио је длаку, али није ћуд. Право му је име Систем распада. Јасно и гласно, потпуно једноставно. Систем распада је проблем, не појединци или политичке партије. Систем који омогућава најнегативнију селекцију, селекцију путем чланске карте партије, селекцију најбољих демагога, селекцију апаратчика и полтрона, селекцију корумпираних, једном речју селекцију малограђана. Тај систем, Систем распада, почива на обмани и лажима. Тај систем је у својој суштини тоталитаран, јер тежи да контролише друштво у целини, јер разара заједницу, разара породицу. Он је одговоран за стање у коме се налазимо.
 

Вратимо се сада наслову: распад Система или Систем распада? Да се Систем распада, већ једном би се свакако распао, да ли 1991. или 2000. или 2011. није толико битно, али распао би се. Главни и основни индикатор распада Система би био нови Систем, суштински, а не формално, различит од предходног. Да ли су грађани осетили разлику? Да ли се стварно нешто променило? Погледајмо чињенице.

Прва је да су скоро исти људи који су тада владали и данас утичу на политику ове земље. Друга чињеница каже да и данас, као и тада влада партијски систем. Неко ће рећи, тада једнопартијски а данас вишепартијски, али то је само промена форме никако суштине, и у самим речима се то види, дакле владавина партија или партије. Демагогија иста и тада као и сада, само мало анализирајте речник. Несврстани су замењени са НАТО пактом. Само форма али не и суштина.

Евроинтеграције уместо Јужнословенских интеграција. Осакаћена Србија у СФРЈ (од Србије су тада вештачки створене три државе и две аутономне покрајине: Црна Гора, БиХ и Македонија, Војводина и КиМ а Хрватској дата територија која је у ствари наша), докусурена Србија у ЕУ (без КиМ, а највероватније и без Војводине, са новим аутономијама као што је Рашка, Шумадија итд.). Све само формално различито, а садржински исто. Партијске књижице су неоподне за запослење и напредовање, само су црвене замењене жутим или плавим, док је код неких и боја остала иста. Протест против Система односно његових форми (и комунизма и демократије) завршава се затвором, полицијском тортуром и медијском сатанизацијом.

Мало дубље улажење у дубину проблема нам расветљава истинитост горе наведених тврдњи, само треба пажљиво размотрити ситуацију. Надам се да смо установили да је ово суштински исти Систем. Прелазимо на другу реч тезе да је ово Систем распада. Свакако да ово јесте распад, и то потпуни.

Распада се земља, заједница, породица. Пропада пољопривреда, индустрија, енергетика. Расте незапосленост, човек живи од данас до сутра. Морал не постоји, односно сматра се непожељним. Биолошки нестајемо. А сви ти процеси су започети пре скоро читав век.

Шта је циљ овог Система? Јасно и страшно, нестанак нашег народа. У сваком смислу и потпуно. Политички и биолошки. Духовно и културно. Свеобухватно брисање постојања Срба. Процес увелико траје, можда је чак и у завршној фази.

Постоји ли алтернатива? Постоји, макар ја верујем да постоји. Историја нас учи да је могуће васкрснуће једног народа који је био одавно отписан. И то историја нашег народа. Место Система распада, мора доћи Систем стварања, који ће стварно и суштински бити опозит овом првом. Систем који ће у први план ставити све оно што овај Систем плански уништава. А да ли има снаге у нашем народу за такву промену? На то питање ћете већ морати сами себи да одговорите.


Милан Стевановић

 

Извор - Двери Српске 

Преносимо - "Нова стратегија за борбу против друштвене хомофобије"

Квирија центар

петак, 14. септембар 2012.

ВАЖНО! Позив на примену нове стратегије за борбу против друштвене хомофобије Драги и драге, Уколико читате овај текст значи да сте улоговани и да се налазите на приватном делу нашег сајта. Као и обично, молимо вас да информације које су вам овде доступне не објављујете јавно. Као организатори овогодишње Параде поноса, ГСА и Квирија центар преузели су на себе велику одговорност и имају веома важан задатак да спрече понављање сценарија из 2011. и 2009. године. Нова власт у Србији (баш као и стара) у сваком смислу игнорише права ГЛБТ популације и не жели да омогући одржавање Параде поноса, а у то смо се сви могли уверити прошле године. Јасно је да не можемо да рачунамо на подршку политичара које занимају искључиво фотеље, а још мање на заштиту безбедносних органа, тј. неорганизоване хорде масних провиницијских “полицајаца” које ће Министар Ивица, уколико није у току неки нови штрајк, да допреми до Београда како би нас они (све са смрадом паштете и празилука из уста) “зашитили” на улицама нашег града. Видели смо како нас “полиција” штити све ове године… знамо да би ти назови полицајци најрађе стајали с друге стране кордона и млатили учеснике Параде заједно са својим једнако масним и смрдљивим истомишљеницима, хулиганима и беспосленим пробисветима, “патриЈотама”. Уколико желимо суштински променити статус ГЛБТ популације у Србији, морамо првенствено да радимо на реформи целокупног друштва – од политичара и њихове приватне полиције ГЛБТ популација не може много да очекује. Празна обећања које од владе повремено издејствују званичници Европске уније ништа не значе – та обећања нису спречила ни један једини чин насиља над ГЛБТ особама на улицама Београда и Србије. Време је да ми, ГЛБТ активисти, активно применимо стратегију која се већ деценијама успешно примењује у Западним земљама где је, захваљујући управо овој стратегији, статус ГЛБТ особа неупоредиво бољи од оног у Србији. Стратегија је једноставна: да би реформисали друштво, морате променити мишљење већине грађана. Један део те борбе је промовисање манифестација као што је Парада поноса, али други (можда чак и важнији) део те борбе је дискредитовање противника ГЛБТ права, тј. хомофоба свих врста, од фашиста и хулигана до верских фундаменталиста и њихових идеолошких “отаца” у мантијама. Али како дискредитовати хомофобе у земљи у којој ти исти хомофоби чине већину популације? Одговор је полако, постепено, и почевши од појединца. Баш као што то раде ГЛБТ активисти из Северне Америке и Западне Европе, ГЛБТ активисти у Србији морају да делују на локалу и да у својој улици и у свом комшилуку утичу на дискредитовање хомофоба. То се постиже директним дискредитовањем сваког познатог хомофоба из вашег краја ширењем лоших гласина о том појединцу. Циљ је да се хомофобија у друштву поистовети са насилништвом, примитивизмом, расизмом, антисемитизмом, и слично. Уколико знате некога ко је хомофоб, религијски фундаменталиста или хомофобни свештеник, члан десничарске организације, или члан једне од националистичких политичких партија као што су Двери, СРС, и ДСС, ширите гласине о њима – оптужите их за насиље над женом и децом, за алкохолизам, за расизам и мржњу према Јеврејима и националним мањинама. Не морате то чинити директно, али кроз гласине (“прича се по насељу”) можете остварити циљ релативно брзо и ефективно. Не оклевајте због неоснованог осећаја грижње савести према тим људима – у већини случаја ваше оптужбе неће бити далеко од истине, а када су у питању права ГЛБТ популације циљ увек оправдава средство. Ова стратегија можда звучи есктремно, али она је већ опробана на Западу и њен ефекат је велики. Када се хомофобија и противљење одржавању Параде поноса поистовети са агресијом, мржњом, и примитивизмом, већина ће полако почети да се срами сопствене хомофобије и да мења своје мишљење. Чак и они који не промене мишљење неће смети свој став да изнесу у јавност из страха да ће их неко оптужити за расизам, примитивизам, итд. И медији ће препознати нову реалност и престати да објављују све што не иде у корист промоције ГЛБТ права – ниједан медиј не жели да се доведе у везу са расизмом и примитивизмом. Дакле, применом ове стратегије статус ГЛБТ популације у Србији ће се заиста и суштински побољшати, а на нама је да је применимо. Никаквих реформи неће бити уколико се уздамо у власт и полицију да заштите наша права. Време је да се сами изборимо за своја права и за права наших најмилијих, за европске вредности и демократску Србију. Позивамо све активисте и симпатизере да ову стратегију примене на локалу, у својим насељима, полако, постепено, и дискретно. Мотивишите вашу родбину и пријатеље да вам помогну и тако допринесу борби за права ГЛБТ особа у Србији. Остало нам је још само неколико месеци до овогодишње Параде поноса, али овде је реч о стратегији која се примењује на дуже стазе и која ће, сигурни смо, већ идуће године имати значајан ефекат. Као и увек, молимо вас да будете дискретни и да овај текст не ширите даље од одабраних кругова. Захваљујемо, Queeria центар Извор: http://www.queeriacentar.org/index.php?view=entry&year=2012&month=07&day=01&id=12%3Atest&option=com_lyftenbloggie&Itemid=18

Двери кренуле у кампању против геј параде!

---

 

Представљен је зборник „Глобално заГЕЈавање“, и најављени даљи кораци у борби против хомосексуализма.

13.09.2012
Представници Двери су на управо одржаној прес-конференицији  затражили од нових власти да направе прекид са политиком бившег режима који је у Србији успоставио геј-поредак.

Као и претходних година, Двери ће покренути одлучну кампању против одржавања геј параде.  Овога пута, организартори из ЛГБТ табора дрско провоцирају све вернике својим захтевом да „заузму град на 8 дана, од 31.септембра до 6.октобра ове године, и то под слоганом  Љубав-Вера-Нада под којим би изводили своје манифестације, како би на крају организовали и  шетњу градом“.

Књига коју су Двери објавиле, "Глобално заГЕЈавање", штиво је које износи аргументоване истине о томе колико је деловање ЛГБТ организације прожето тоталитарном и деструктивном идеологијом, колико има лажи у тврдњама да је наука доказала да хомосексуалност није поремећај, колико су идеолози хомосексуализма у САД и ЕУ истовремно и промотери педофилије... Све то озбиљно указује да се наше друштво мора одсудно и одлучно супротставити овим организацијама и њиховом деловању.

Проблем у Србији је што је министар просвете Жарко Обрадовић отворени геј-лобиста, што је министар здравља Славица Ђукић –Дејановић сарадник ЛГБТ организација, што је Невена Петрушић као државни службеник организовала прогон професора универзитета који су износили своје лично мишљење против идеологије хомосексуализма. То говори о томе да је претходни режим у Србији успоставио геј-поредак. Двери од актуелних власти траже да се овакав поредак хитно размонтира тако што ће геј-лобисти бити смењени са позиција на којима користе државну силу како би радили против природних породица и породичног система вредности.

Двери ће учинити све да се ове године не догоди геј-парада, али се на томе неће зауставити. Зато Двери захтевају и да се обустави и забрани промоција хомосексуалности малолетницима и да се смене министри који су геј-лобисти. У том смислу, предстоји низ уличних акција  и притисак на институције система да и ове године одустану од препуштања Београда ЛГБТ парадерима.

Посебна је одговорност на премијеру и министру полиције Дачићу, у чијој странци делује озбиљан геј-лоби.

Подсећамо, ултиматум ЕУ да се геј-парада пошто-пото одржи 2010, јавно je потврдио и сам Ивица Дачић, рекавши да нико у Србији није хтео да се геј-парада одржи, али да су због притисака из ЕУ и Америке, то ипак урадили.

Да ли ће Ивица Дачић и ове године бити слуга ЕУ и САД и дозволити одржавање геј-параде?

Да ли ће нова влада Р. Србије задржати свој послушнички однос према ЕУ и САД, као што је то био случај са Тадићевом владом, и по питању геј параде и по питању признања такозване независне државе Косово, остаје да се види.

Реакција српског народа, као и других грађана Србије, биће врло јасна и одлучна. Посебно ако се узме у обзир да је јавни морал уставом загарантован, и да се дефинише као већинско мишљење грађана.

Двери очекују од садашње власти да размонтира геј-поредак у Србији. У супротном,  нова власт биће једнака претходном режиму и против ње ћемо се борити као што смо то чинили свих ових година.

На прес конференицији у име Двери говорили су Бранимир Нешић, Слободан Јанковић и Владан Глишић.

НАРУЧИТЕ КЊИГУ "ГЛОБАЛНО ЗАГЕЈАВАЊЕ"!

Видео прилог са конференције

---

Погледајте видео прилог са представљања књиге Глобално заГЕЈавање.

Појединачни говори на сајту ће бити наредних дана.

На гробу капетана Карановића

Капетанов гроб - Ђура Јакшић

„За српскога рода, дом, слободу,
дао си живот свој.
зато ће дуго у српском роду
живети спомен твој
Ти беше честит међу браћом својом,
диван јуначе, врли Србине!
Па то доказа и смрћу својом,
јуначке Груже јуначки сине.“

Капетан  Милутин Карановић,

погинуо 13.12 1877 у борби код Нишора за ослобођење Пирота од Турака. 

Вјечнаја памјат!

Двери за рушење ДС и ЛСВ са власти у Сремским Карловцима

---

 

Услови за учешће одборника Двери у формирању нове већине у Сремским Карловцима.

12.09.2012
Покрет Двери изражава спремност за учествовање у формирању нове скупштинске већине у Скупштини општине Сремски Карловци са главним циљем рушења са власти погубне коалиције Демократске странке и Лиге социјалдемократа Војводине, извора сваког сепаратизма и стварања државе у држави у северној Србији.

У том правцу предлажемо следећу платформу као програм на коме би се могла заснивати будућа скупштинска већина и рад нових руководећих органа локалне самоуправе у Сремски Карловцима, некадашњем бастиону и једном од најзначајнијих историјских градова Српства.

Платформа или услови за учешће одборника Двери у формирању нове скупштинске већине у Скупштини општине Сремски Карловци

У складу са предизборним обећањима датим бирачима, а на основу Новог народног договора и програма са којим је Покрет Двери изашао пред грађане Србије, Двери од могућих коалиционих партнера у Скупштини општине Сремски Карловци очекује да се обавежу на придржавање и испуњење следећих начела, и да за циљеве заједничког рада сматрају следеће:

Рад и запошљавање, штедња

1.    Стопирање запошљавања у општинским предузећима и општинској управи искључиво по страначкој припадности, осим где је то неопходно ради функционисања самих предузећа, и успостављање механизама контроле у истима.

2.    Прекид са досадашњом праксом избегавања тендера, као и бирања неповољнијих понуда на тендерима за јавне набавке, односно стопирање „намештених послова“.

3.    Радикално смањење трошкова за репрезентацију и осталих непотребних трошкова у општинској управи и јавним предузећима.

4.    Усмеравање уштеђених средстава на програме за подстицање запошљавања, али и повећање буџетских издвајања за исте ставке.

5.    Заједнички рад свих носиоца власти у општини на побољшању пословне климе, отварању нових радних места, привлачењу инвеститора и обезбеђивању услова за њихов рад, али мерама које неће бити на штету грађана.

Социјална политика и брига о породици

6.    Већа издвајања из буџета за социјална давања, односно већа средства за финансирање установа које брину о социјално најугоженијима (пензионери, ратни војни инвалиди,...)

7.    Већа средства за помоћ породиљама, и породицама са троје и више деце. Подстицање и помоћ младима да што пре заснивају породице.

8.    Афирмација културе рађања, борба против огромног броја абортуса и образовање становништва у вези са погубним последицама абортуса.

9.    Финансирање још једног покушаја вантелесне оплодње.

10.     Борба против наркоманије и других облика зависности.

Спорт, култура,образовање, здравство

11.     Већа средства за финансирање путних трошкова и стипендија ученика и студената који путују, као и за стипендије успешним ученицима и студентима.

12.     Разумно и штедљиво понашање и управљање у спортским и културним установама, које морају више бринути о остваривању квалитетнијих активности и садржаја.

13.     Домаћински однос према установама образовања, као према местима где се образују они који ће у будућности бити носиоци развоја општине.

14.     Повећана брига за здравље грађана повећањем квалитета услуга које пружа Дом здравља.

Комунална питања

15.     Подизање општег квалитета живљења грађана путем остварења пројеката у области путне, телекомуникационе, саобраћајне, енергетске и нарочито у области водоводне и канализационе инфраструктуре.

Општинска управа и борба против корупције

16.     Смањење општинских такси и надокнада за приватна предузећа која редовно измирују своје обавезе према запосленима и држави, бар у периоду трајања економске кризе.

17.     Преиспитивање свих послова којима су се бавила општинска предузећа, а за које постоји сумња да су путем њих појединци прибавили противправну материјалну корист, а у случају доказивања кривице појединаца, њихова кривична и материјална одговорност.

18.     Боља ефикасност у раду општинске управе и јавних предузећа, путем рационализације и боље организације истих, као и одређивања прецизних рокова у којима се захтеви грађана и правних лица морају решити.

19.     Смањење надокнада и хонорара за рад у управним, надзорним и осталим одборима, за време трајања економске кризе.

20.     Коначно решавање и испуњење обавеза које општина Сремски Карловци има на основу судских пресуда према појединцима или правним лицима.

21.     Успостављање и развијање боље сарадње са суседним општинама.

Идентитетска питања и неговање патриотизма

22.     Достојно обележавање места и датума везаних за славну световну и црквену историју српског народа у Сремским Карловцима.

23.     Укидање досадашњег (марије-терезијанског) датума за Дан општине и установљавање за Дан општине 13. маја, дана када је у Сремским Карловцима проглашено Српско војводство и тиме ударени темељи нововековној државности Србије на овим просторима.

24.     Заштита српског језика и ћириличног писма - замена свих латиничних  табли и натписа у надлежности општине ћириличним.

Међународна сарадња и туризам

25.     Активирати и интензивирати односе са пријатељском општином Сергијев Посад у Русији (Московска област).

26.     Појачати активности на успостављању свих врста веза (привредних, културних, спортских..) са Руском Федерацијом.

27.     Учинити од Сремских Карловаца, са тако богатом историјом и изузетним културним споменицима, уз близину Дунава, Фрушке Горе, Новог Сада и Београда, један од најзначајнијих туристичких центара Србије.



Миленко Баборац и Богдан Живановић,
одборници Двери у Скупштини општине Сремски Карловци

Како су Србима вађени органи!?

Шта је све признао кључни сведок у истрази о трговини људским органима на Косову и Метохији?

11.09.2012
Већ 16 месеци, ако је веровати Владимиру Вучковићу и Бруну Векарићу, у српском тужилаштву за ратне злочине траје обрада крунског сведока сарадника у истрази о трговини људским органима на Косову и Метохији после одласка српске војске и полиције из јужне покрајине.

Не знамо како се овај сведок, који за себе каже да је прошао многе окршаје са српском војском и полицијом, нашао у рукама нашег правосуђа. Пошто је његова обрада прошла, РТС је снимио интервју са њим, у којима је овај „војник ОВК“ причао како је вадио органе, неки пут и на живо: “Дали су ми скалпел. Почела ми је мука, гађење. Кад кажем мука, мислим од те једне ситуације као ружан сан, ноћна мора бескрајна. И сада се сећам тога и сада, и у телу и у мислима ми се поново јавља тај осећај. Рекао ми је на телу шта треба да радим, да направим једну линију, да га посечем, да направим операцију једном равном линијом, резом, од почетка гркљана до краја ребара. Пре ненго да то урадимо, овај познати доктор, који је говорио мени, донео је једну кутију. А у тој кутији су биле газе и једна бела стаклена боца, која, када смо почели да га чистимо пре прављења реза, приметио сам да се осећа мирис алкохола.”

Сведок каже да пре него што је кренуо, приметио је се не ради о Албанцу: „А како сам то приметио? Па тако што када сам му се приближио, он се отимао, и они који су га држали су га чвршће држали, .почео је да запомаже, позивајући бога, молећи „Боже, немојте ме заклати, немојте ме убити!”

“Био сам јако престрављен. Рећи ћу вам разлог зашто је дошло до неспоразума између њих, између лекара, један од њих је заборавио штипаљке за „вене”, да не крвари из вена (крвних судова). Требало је да узмемо најлон, који је као од штапа за пецање, а то ми је дао тај млађи познаник главног лекара, да би на сваком месту подвезали по два веза и онда, односно три пута по два веза, и затим смо прекинули. Посекли смо те вене и када сам ухватио срце оно је и даље подрхтавало. Не знам како сам то урадио. Ставио сам га у кутију коју је убрзо донео познаник лекара, који је био мог узраста, и донео је три неке боце”, испричао је сведок.

Како откривају руски истражни органи, вађење органа отетих Срба само су један део великог ланца илегалне трговине органима, чије жртве су убијане и закопаване по неоткривеним јамама широм северне Албаније.

Међу овим жртвама налази се преко 1000 нестале деце из Албаније, као и неколико грађана Русије, којима је био обећан новац, уколико продају бубрег.

Како заштићени сведок каже, за свој рад добио је похвале официра ОВК, од којих му је један рекао: “Само тако ћемо победити!”

Дописници РТС-а из Брисела истичу да су рекације европских званичника на ову биле оскудне.


Извор: РТС

Обрада: Редакција сајта Двери

Двери српске представљају - НОВИ НАРОДНИ ДОГОВОР

Засигурно је овај текст морао бити један од првих постављених на блогу Двери Пирота, али верујемо да никада није касно за представљање политичке платформе овог типа, те да ће ово закашњење бити на неки начин амортизовано. Представљамо текст који чини основу идеолошко политичке мисли Двери, и за коју смо и ми из Двери Пирота спремни да се боримо, и изборимо, и коју сматрамо нашом сопственом. Дубоко верујемо да је остварење начела из новог народног договора пут у бољитак Србије. С тим у вези позивамо све пријатеље нашег покрета да проуче овај текст, јер он на најбољи начин објашњава ко су Двери српске, за шта се боре, и шта желе. 

Повереништво Двери Пирота

Нови народни договор

---

Двери – Покрет за живот Србије

Нови народни договор представаља програмска начела Двери - Покрета за живот Србије.

Београд, 27.02.2011
Живимо у времену када се читав свет мења драматичном брзином. Широм планете дешавају се бројни политички и економски земљотреси. Ако отворених очију и хладне главе посматрамо те промене, ако смо свесни да се налазимо у огромној домаћој и светској духовној и економској кризи, ако је јасно да странке више не могу да воде народ већ имају обавезу да следе потребе народа, онда нас криза враћа базичним вредностима које смо били занемарили, даје нову снагу и позива у заједнички Покрет за живот Србије и нови друштвени договор.

Срби су данас најобесправљенији народ на Балкану и зато свако ко се залаже за цивилизацијске и хуманистичке тековине људског рода мора бити борац за слободу и права српског народа.

Српски сабор Двери, родољубиви покрет слободних људи, увек је био уз свој народ када су нас нападали, понижавали и ускраћивали нам право да се поносимо својом отаџбином и националном припадношћу.

И данас делимо судбину српског народа и осталих добронамерних грађана Републике Србије. Иза нас у овоме часу стоји једна тиха река стручних, поштених и часних родољуба из свих друштвених група у Србији, региону и расејању, без чије помоћи не би било Двери.

Огорчени смо на власт, која је већинску Србију довела до руба материјалне егзистенције; разочарани у политичке странке, које су потпуно одвојене од народа и свакодневних проблема обичног човека; деградирани као грађани којима се ускраћу права и који остају без могућности израза своје већинске политичке воље; увређени због многобројних клевета и лажних етикета које се пришивају српском народу; љути на распродају и распарчавање српских земаља и добара која су вековима и у муци стицана; срдити зато што су нам сада ударили и на врата наших породица и хоће да и њих разбију...

Србија се налази у ланцима неколико доминантних монопола који контролишу комплетан друштвени и државни живот, и својом тежином готово нас онемогућавају да слободно дишемо. То је удружена монополска доминација западних амбасада, зеленашких страних банака, домаћих тајкуна, корумпираних политичара и контролисаних медија, која немилосрдно експлоатише Србију као своју колонију.

Зато се залажемо не само за промену режима већ и за промену комплетног система у Србији.

Србија је наша земља и једино јој ми, обични грађани, желимо добро.

Свестан да поштени и паметни људи више не смеју да попуштају, жељан да вредносно поправља политичко-страначки систем који је паразит на народном телу, спреман да се организује у одбрани својих породица, способан да брани Србију и да се поноси својим националном идентитетом и историјом, Српски сабор Двери – Покрет за живот Србије проглашава пропаст досадашњег друштвеног уговора између народа и власти, излази пред свој народ и предлаже му

НОВИ НАРОДНИ ДОГОВОР

1. Породица на првом месту!

Неодговорна и недомаћинска политика вођена у Србији у протеклих  више од пола века довела нас је до руба биолошког опстанка: према просеку старости становништва најстарији смо народ у Европи, наши званичници крију да земљом харају бела куга и болести зависности, годишње у Србији 34.000 људи више умре него што се роди.

Млади људи када заврше школовање немају никакву перспективу: не могу да се запосле, да формирају своје породице и да пристојно живе. Стотине хиљада Срба је напустило Србију у потрази за бољим животом. И што је најгоре, готово су нам уништили наду да може бити боље.

Највећи изазов за Србију у 21. веку је биолошки опстанак српског народа!

Последњи је тренутак да се све снаге друштва ставе у службу оздрављења породице и њеног јачања, јер без породице нема ни здраве личности ни јаке Србије.

Друштво које је Србији потребно није друштво размажених појединаца и саможивих потрошача, већ друштво породичних људи и породица са више деце у којима је свако спреман да се бори за своје ближње. Само породичан човек посвећен је пожртвованом раду, дугорочном и стратешком планирању, штедњи и одрицању због своје породице, својих пријатеља и комшија, због свога краја, народа и државе.

Посебну пажњу Двери ће посветити развоју здравственог и образовног система, као темељима свеукупног оздрављења и стручног оспособљавања за живот српских породица.

Преко Националног плана и министарстава за породицу и здравље држава треба да се дугорочно посвети промоцији рађања и културе живота, као и реформи закона о раду и пореског система у корист вишедетних породица, трудница и младих брачних парова.

Посебно истичемо значај и улогу жене у породици и друштву. Србија по мери породичних људи - прва је тачка нашег окупљања у један нови покрет: Покрет за живот Србије!

За све наше породице - основа је нашег програма.

2. Солидарност - социјални патриотизам!

Породични људи знају да нико не може бити срећан у кући ако је иједан члан домаћинства гладан. Таква свест мора да влада и у друштву и држави. На жалост, из дана у дан све је више гладних – на стотине хиљада је оних који живе на рубу материјалне егзистенције.

Актуелни режим није спреман да подели део кризе са народом и егзистира отуђен од народних проблема.

Србија је довољно богата земља, и у њој нико не сме да буде социјално понижен и гладан, и не смеју да владају овако велике социјалне разлике и неправде, не сме се догодити несташица млека и хлеба.

Социјални патриотизам је свест, напор и покрет целог народа ка праведнијем друштву. Двери се залажу за нову социјалну солидарност која значи упућеност људи једних на друге. То је друштвена одговорност и социјална акција за своју породицу, родни крај, природну средину и друштвено окружење у коме се живи, своје село, град, државу и нацију. Пробудимо заборављени дух истинског предузетништва и српског задужбинарства. Вратимо се доказаним историјским обрасцима (попут мобе, задругарства, радних акција, јавних радова...) и прилагодимо их свом времену.

Данас нам је посебно потребна већа спремност државе за помоћ угроженима у ванредним ситуацијама изазваним елементарним непогодама. Већу пажњу треба посветити заштити старих, домовима за пензионере и ширењу геронтолошке службе уопште.

Србија мора имати друштвено-економски систем који гарантује право на приватну својину, али и ограничава монополско богаћење, посебно у околностима у којима су остали грађани животно угрожени.

Изборимо се за друштво у коме ће деца бити васпитавана тако да је битно какав си човек а не колико си богат, за друштво у коме ће се знати да су мерило успеха поштен рад и резултати тог поштеног рада.

Будимо људи, бринимо за ближњег и заједницу – нов је концепт социјалне солидарности за који се боримо.

3. Домаћинска економија!

Годинама се властодршци у Србији хвале продајом народне имовине и узимањем неповољних кредита код разноразних међународних фондова.

Хоћемо домаћинску економију, која домаћинство умножава а не распродаје и не задужује, јер ће дугови доспети за наплату, а те дугове ће враћати наша деца и унуци. Као људи одговорни за будућност своје деце, томе морамо рећи: Доста!

Покрет тражи напуштање погубног  неолибералног економског модела и радиће на изградњи националне економије у мери у којој је то могуће у постојећим условима. Борићемо се против сваке либерализације тржишта која уништава домаћу привреду.

Заустављаћемо сваку приватизацију над ресурсима битним за развој Србије и благостање народа. Државна својина над овим стратешким ресурсима је увек боља од приватне јер једино таква својина остаје у служби народа.

Залагаћемо се за ревизију пљачкашке приватизације у свим случајевима где је држава оштећена и народ покраден. На дневни ред коначно морамо поставити и питање повратка отете приватне имовине после Другог светског рата.

Инсистираћемо да Народна банка мора бити контролисана од стране представника народа, док посебни подстицаји треба да буду дати домаћим банкама. Истовремено противимо се потпуном упливу државе у привредни живот и подржавамо тржишну конкуренцију и напредовање према израженим радним и креативним способностима. Ми смо за социјално-тржишну привреду која се заснива на јакој приватној иницијативи и социјалној одговорности.

Домаћинска економија подразумева подршку предузетничком духу, малим и средњим привредним субјектима, као и посебну бригу о привредним системима који представљају катализаторе развоја читаве привреде. Покрет се залаже за моментално прекидање субвенционисања отварања нових радних места од стране страних фирми и њихово преусмеравање на отварање радних места у домаћој привреди у стратешки битним гранама. 

Сматрамо да је у датој ситуацији потребно применити оне мере које ће имати што мање последица по привреду и становништво, па тек онда по банке и иностране повериоце.

Домаћинска економија посебно подстиче развој домаће науке и информатичко-комуникационих технологија. Успостављање одрживе привреде и друштва могуће је остварити једино повећаним улагањем у науку и технологију, јер су те инвестиције предуслов економског развоја, уз усмерење ка примењеним истраживањима и ка стриктном повезивању са привредом уз веће улагање у такве изабране приоритете. Таква економија би била динамичнија, заснована на знању и конкурентнија у свету, са већом упосленошћу грађана.

Најпреча државна одлука требало би да буде формирање Развојне инвестиционе банке и државног Фонда за одрживи развој који би финансирали поједине битне сегменте привреде, пре свега пољопривредну производњу. Двери дају приоритет домаћим банкама, домаћој штедњи и улагањима у производњу и извоз.

Одрживи привредни развој у времену свеобухватне глобализације зависи од уске специјализације, реиндустријализације и технолошке модернизације домаће привреде са једне стране, и осигуравања енергетске, сировинске и прехрамбене безбедности са друге стране.
   

Очување основних природних и привредних ресурса у нашим рукама – услов је наше економске обнове.

4. Реални и одрживи развој Србије

Имамо једну од најлепших земаља на свету, богатство шума, река, ливада, плодног земљишта, извора питке воде, енергетског потенцијала...

Од друге половине 20. века, непланским развојем читаве државе и планским уништавањем српског села кренули смо странпутицом и сада је потребно много снаге, напора и времена да српску кућу поново изградимо на правим и чврстим темељима.

Политика реалног развоја Србије за своју основу узима концепт свеобухватног одрживог развоја друштва и државе, што значи да се развој планира не само према потребама садашњег нараштаја, већ и спрам потреба нараштаја који долазе.

Ценећи специфичности у развојном потенцијалу Србије, политика реалног развоја ће се превасходно бавити областима пољопривреде (посебно производњом здраве воде и хране), села и руралног развоја у целини, енергетике (посебно енергетске ефикасности и обновљивих извора енергије) и заштите животне средине.

Србија има потенцијала да у будућем периоду заузме важну позицију на Балкану у свим овим, а посебно пољопривредном, енергетском и туристичком сектору. У области туризма посебно треба радити на развијању сеоског, бањског, планинског, верског, здравственог и градског туризма.

Главни задатак политике руралног развоја за коју се Двери залажу мора бити заустављање тренда одумирања српског села и његово успостављање као самоодрживог система, у коме село мора постати произвођач здраве хране и зелене енергије, те пружалац услуга сеоског и еко-туризма.

Да би се ово остварило неопходно је у руралним подручјима изградити потребну инфраструктуру, а кроз систем субвенција и олакшица треба омогућити повољније пословање малих и средњих предузећа у тим срединама, те кроз систем циљаних субвенција извршити обнову пољопривредне механизације. Потребно је развити што већи број пољопривредних и потрошачких задруга.

Одлучно се противимо увозу и дистрибуцији генетски модификованог семена и хране, као и свих намирница животињског порекла који потичу од животиња које су храњене овом врстом семена или хране.

Село је темељ опстанка Србије! – правац је реалног и одрживог развоја Србије за који се залажемо.

5. За јаку Србију слободних људи!

Хоћемо државу која ће знати како да свој народ чува и брани од спољашњих опасности и, у исто време, заштити од самовоље својих службеника и превелике бирократије. Не желимо државу која ће своју снагу градити на рачун приватности и слободе својих грађана, и у којој је корупција начин пословања.

Србија ће бити јака када у њој буде успостављена суверена демократија и народна самоуправа. Суверена демократија подразумева да се о будућности Србије одлучује само у српској престоници, а не у Бриселу и Вашингтону или било ком другом граду у свету.

Двери су против даљег комадања и дробљења српске територије било унутрашњим деловањем, тзв. регионализацијом, било спољашњим притисцима а под изговорима „угрожених мањинских права“. Залажемо се за једну, снажну Србију уз јаке локалне општине, које би добиле већи удео у располагању својим ресурсима и приходима. 

Српска војска, модерна, добро наоружана и јака, мора да се врати на своје историјске традиције, да у одбрани својих ближњих и целе српске територије покаже одлучност, спремност и витешку част.

Јака Србија је гарант опстанка Републике Српске.

Косово и Метохија је за нас привремено окупирана територија од које никада нећемо одустати. Радимо на очувању свести о Косову и Метохији у нашем народу и чекамо промене међународних околности које ће нам омогућити да на том делу своје земље вратимо уставне и законске надлежности.

Залажемо се за деметрополизацију (заустављање непланског раста Београда, Новог Сада и Ниша, и престанак пражњења унутрашњости Србије), за укидање аутономија и региона, за јачање народних локалних самоуправа, као и за заштиту приватности и слободе грађана.

Потребан развој технологије не сме донети неограничену централизацију база података, надзор над грађанима и смањење грађанских права на приватност, посебно у сфери електронских личних докумената. Противимо се обједињеном, универзалном личном документу у коме би се садржали сви други.
   

Држава која брани свој народ и територије од других, а грађане од себе – ново је државно уређење за које се боримо.

6. Против страначко-паразитског система и колонијалне управе!

Страначки систем у Србији се у протеклих двадесет година показао као паразит на народном телу. Прећутни мафијашки договор између тајкуна-монополиста, с једне, и страначких профитера, са друге стране, покрао нас је до голе коже и бездушно наставља то да ради.

Такав систем је многе стручне, моралне и патриотски оријентисане људе избацио из политике, а одгајио бескрупулозне шићарџије којима је пуњење сопствених џепова једини циљ. Ако се томе додају стране банке и страни амбасадори који владају нашим економским и политичким животом, слика нашег колонијалног понижења је потпуна.

Морамо разградити такво уређење и створити ново, које ради у интересу народа! Нова политика на којој инсистирамо враћа у политички живот протеране вредности правдољубивости, родољубља, поштења, истине, части и морала.

Критеријум који мора да постоји јесте: што већа друштвена одговорност, то строжија санкција за злоупотребе; што већа функција, то већа казна за проневерени износ.

Само себични и корумпирани страначки политичари могу бити подложни уцењивању страних сила; они су, као такви, бранитељи колонијалног положаја и понижења српског народа. Доста нам је страних колонијалних намесника који безочно узурпирају високи углед амбасадорског посланства.

Србија више не сме бити ничија колонија и у њој народну вољу више не смеју деформисати масовне страначке паравојске (које када дођу на власт, попут разбојника, пљачкају народне ресурсе), све уз помоћ контролисаних тајкунских медија, страних и домаћих олигархија које имају довољно новца да бираче преплаве својом пропагандом.

Ми нисмо само за замену режима, већ и за промену читавог накарадног друштвеног система. Двери се залажу за реформу изборног, банкарског и пореског система, владавину закона и ослобођење Србије из статуса колонијалног ропства које нас је и национално и социјално понизило.

Не кради државу, не кради народ – морални је императив нове српске политике.

7. Спољна политика остваривања само српског интереса

Страдање српског народа у двадесетом веку, у великој мери условљено разноразним брзоплетим и недовољно прорачунатим интеграцијама, почев од југословенства, преко комунистичког квази братства и јединства, закључно са евроунијатством по сваку цену, од нас у 21. веку захтева да спољну политику апсолутно подредимо српским интересима.

Добро разликујемо Европу од Европске Уније, и насупрот еврофанатизму и утопизму ми смо евроуздржани. Инсистирамо на одговорном дијалогу са ЕУ, који се ни у територијалном ни у политичком ни у економском смислу не може одвијати на штету Србије.

Такође, неопходни дијалог са ЕУ не може бити препрека за чвршћу политичку и привредну сарадњу са земљама убрзаног развоја, на првом месту чланицама БРИКС-а (Бразил, Русија, Кина, Индија, Јужноафричка република), али и појединачним суседним и другим државама Европе. У овом погледу, Русија је наш први и најважнији стратешки партнер. 

За нас су прихватљиви само они европски стандарди који су у складу са претходно изнетим начелима нашег новог народног договора (породица на првом месту, социјална солидарност, домаћинска економија, одбрана културног идентитета, Европа нација, сузбијање монопола, итд).

Хоћемо Србију по мери њених грађана и народа, а не по мери безимених бриселских чиновника ЕУ и САД.

Противимо се сваком виду приближавања НАТО-пакту. Разлози за овакав став су геополитичко-безбедоносне природе (зато што је ера униполарног света под америчком доминацијом за нама а нови мултиполарни свет пред нама), економско-социјалне (зато што је, имајући у виду огромне трошкове прилагођавања НАТО-стандардима, укључивање у ову милитантну формацију финансијска омча око врата Србије) и морално-етичке природе (зато што је НАТО бомбардовао Републику Српску и Србију, побио на хиљаде људи и значајно уништио нашу државну инфраструктуру, као и зато што и данас људи умиру од последица бомби са осиромашеним уранијумом).

Двери се залажу за активну војну неутралност Србије.

Дугорочнију сигурност обезбедили бисмо приступањем Споразуму о недељивој колективној безбедности који је предложила Руска Федерација. Чланство Србије у ОДКБ-у (Организација друштва за колективну безбедност) наставак је наших слободарских и одбрамбених традиција, поштовање међународног права као цивилизованог начина да се уважава воља свих народа и држава без обзира на њихову величину и снагу, и безбедносни штит над нама.

Србија пре свега – нова је доктрина спољне политике Србије!

8. Српска мрежа: једино српске интеграције немају алтернативу!

Српски народ живи у Србији, Републици Српској, бившим југословенским републикама Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, Македонији, Словенији, у околним земљама у југоисточној Европи, али и у расејању на свим континентима широм планете.

Не сме више бити оволике неповезаности и неорганизованости српског народа, морамо искористити све технолошке и материјалне могућности да, без обзира на то где живе, Срби буду међусобно добро повезани и организовани, и да знају да Отаџбина о њима брине.

Дијаспора је један од највећих преосталих наших националних ресурса и потенцијала у биолошком, стручном и финансијском смислу. На првом месту дијаспори треба омогућити електронско гласачко право како би одзив на гласање био масовнији него до сада.

Српска мрежа је нови српски одговор за ново светско време. Она је савремени концепт заједничког деловања у коме се форма деловања непрестано прилагођава актуелној ситуацији. Српска мрежа је вид српских интеграција у економском, културном, хуманитарном, медијском и политичком смислу.

Глобализација носи пуно опасности по личност и породицу, са којима се морамо изборити, али нуди и епохалну прилику да се поново повежемо са Србима из целог света и тако своју глобалну расељеност искористимо као стратешку предност.

Истичемо идеју повратка из дијаспоре у матичне српске земље на Балкану, на првом месту Србију, али и Републику Српску, Црну Гору и Српску Крајину, за шта када је у питању Србија треба обезбедити посебне предуслове кроз државну политику повратка.

Ако се у дијаспори остаје, онда се морамо боље организовати да се у Расејању очува српски национални идентитет и не дозволи даља асимилација. Срби у Расејању који су стекли нову домовину нису изгубили своју Отаџбину.

Двери се боре за државу Србију која ће потребу за умрежавањем и интеграцијом свих Срба увек имати као свој примарни задатак на коме никада и ниједна власт не сме престајати да ради!

Саберимо Србе, све и свуда – модел је националног организовања за који се боримо.

9. Културно-просветна и спортска политика идентитета!

Кренимо храбро у будућност тако што ћемо се прво вратити себи и својим вредностима. Негирање значаја историје и културе на нивоу нације бесмислено је исто колико и негирање сопственог искуства на нивоу личности.

Ако желимо да заиста кренемо напред и да у овом времену глобализације дамо праве одговоре на тешка питања која нам будућност поставља, морамо темељно и непристрасно сагледати своју прошлост, препознати најзначајније српске културне међаше, којих се морамо придржавати у стварању нове културне политике. Светосавље (српско православље) је историјско искуство српског народа.

Не смемо се одрицати традиције зато што се због ње разликујемо од других и не стапамо се у глобалну слику света; не смемо се одрицати баштине зато што је неко други за њом посегао; не смемо своје археолошко благо оставити зубу времена јер сведочи о нама и нашем трајању.

Као што се не смемо одрицати свога народа и своје земље, исто тако не смемо раскућити српски језик и ћирилично писмо, уметност и науку српску!

Потребна нам је практична синтеза свега најбољег што у духовном, историјском, државотворном и културном смислу поседује српски народ и свега онога што је добро и проверено у другим културама.

Важно нам је да водеће националне установе културе, које тренутно не функционишу, попут Српске академије наука и уметности, Народне библиотеке и музеја, изнова буду у националној функцији, да донесемо Закон о ћирилици, омогућимо очување фолклорних традиција и усвојимо стратешку доктрину према Србима у региону и расејању у погледу очувања националног идентитета.

Српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном подручју. То значи да је појам српски основни појам српске културне политике који се не може заменити ни са једним регионалним и територијалним појмом.

Централна подручја српске културне политике су – по природи ствари – националне научне и уметничке дисциплине. Оне треба да буду под посебном пажњом. То су: језик, књижевност, историја и историја уметности.

Посебан акценат Двери стављају на реформу јавног медијског сервиса, просвету у којој треба обновити васпитну и националну димензију, и културу у целини која треба да чини врхунски израз нашег националног духа доступан свима у држави и препоручен свуда у иностранству. Ове три области нису прости буџетски расходи већ инвестиције од прворазредног националног значаја.

Инсистирамо на новој националној стратегији образовања. Досадашње реформе свих нивоа образовања (основног, средњег и високог) траже објективан критички осврт и корекције у свим сегментима.

Ово се посебно односи на реформу по принципима Болоњске декларације. Посебно треба размотрити могућности бесплатног студирања. Развој образовања мора да буде усклађен са планираним друштвеним и привредним развојем.

Такође планирамо локалну изградњу спортске инфраструктуре (атлетске стазе, базени, бициклистичке стазе...), већу подршку школском, универзитетском, рекреативном, професионалном и репрезентативном спорту, као и доношење новог Закона о спорту, пореске олакшице за финансирање спорта и отварање посебног спортског канала као трећег програма на јавном сервису. За све ово потребна нам је Национална стратегија у области спорта.

Бити спортиста значи бити борац, бити такмичар, бити победник, бити тимски играч, бити јак да се придигнеш после тешког пораза, бити способан да истрпиш неправду, бити кадар да стално вежбаш више и постижеш боље резултате, бити дисциплинован и спреман на одрицања и имати вољу за борбу до победе.

Све то је и саставни део живота, па спорт јесте слика живота у одређеном смислу речи и зато ми јесмо и спортски покрет јер у још већој афирмацији спорта видимо и преко потребну револуцију читавог националног карактера у изнова победнички.

Србин сам и поносим се тим -  нова је културна, просветна и спортска политика за коју се боримо.

10. Ново одушевљење

Живимо у времену смене историјских епоха, времену промене глобалних и локалних друштвених правила и парадигми. Живимо у времену када старо умире а ново се још није родило. У таквим променама опстају само они народи и појединци који нову стварност доживљавају не као казну и муку већ као нову шансу и изазов који их може преобразити и ојачати.

Српски народ је у својој историји неколико пута био примораван да се грчевито бори за свој опстанак, да доживи вишеструки геноцид и да буде протериван са својих територија, али је увек, где год да се нашао, имао националну виталност да опстане, да сачува свој идентитет, да се самоорганизује и спреми за будуће подвиге.

Време је да схватимо наше поразе али и да се поново учимо да се боримо и побеђујемо. Време је да вратимо изгубљено самопоуздање и почнемо да верујемо у будућност у којој ћемо повратити лично и национално достојанство и слободу.

Баш ово тешко, убрзано, неморално историјско време пружа и нову прилику за нове одговоре на стара питања државе, народа, породице, економије...

Морамо окончати епоху ружења српског народа и државе Србије. Време је за ново одушевљење, да изнова заволимо Србију, да заштитимо своје породице, раднике, посао, своје село, град и државу, сетимо се српских жртава, избеглица и породица погинулих за Србију, да помогнемо и старе и младе, подржимо талентоване ђаке и студенте, а посебно оне социјално најугроженије категорије становништва.

Време је да много више радимо и развијамо сопствену привреду, јер је то једини начин да боље живимо. Време је да се са новим националним одушевљењем бавимо науком, образовањем, културом, спортом – који нас најбоље представљају у читавом свету.

Време је да Србија постане земља младих и да је поведу нове генерације.

Време је за нову наду! – позив је који упућујемо свима који се још увек нису предали!

Србија пре свега! Има наде!

Двери – Покрет за живот Србије

Преносимо - ДРАГАН КОЛАРЕВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ПРВИ СРПСКИ КУЛТУРНИ УСТАНАК

У јавности се последњих дана води полемика о тексту Драгана Коларевића, садашњег помоћника министра културе, који је написан пре него што је Коларевић ступио на дужност. Бивши председник Србије Борис Тадић оштро је реаговао затраживши хитну смену Коларевића с дужности због натписа у овом тексту које Тадић сматра "срамотним". Нама из Двери Пирота јасно је због чега се Борис Тадић узрујао толико због овог текста, али ћемо овај пут остати без коментара, а читаоцима нашег блога оставити да сами донесу свој суд. Текст је пренешен са портала "Стандарда", а уколико Коларевић или редакција "Стандарда" сматрају објаву њиховог текста на нашем блогу неприкладним, молимо да нам се јаве на познату адресу како би ово исправили. 

Двери Пирота

 

ДРАГАН КОЛАРЕВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ПРВИ СРПСКИ КУЛТУРНИ УСТАНАК

понедељак, 13 август 2012 12:04

Против окупације постоји само један лек. А то је устанак, овде се мисли на културни устанак


У државна позоришта одавно не идем јер нисам мазохиста. Не гледам домаће филмове. Било који пацијент са Губеревца или неке друге клинике за људе помереног ума духовно је уравнотеженији од аутора и актера дела која се тамо играју и приказују. Ако ћу да гледам лудаке, ићи ћу у лудницу. Не пристајем да на мој укус и вредносни систем утичу комесари титоистичко-крлежијанске свести.
Реч је о игроказу (представа „Зоран Ђинђић“ – Атеље 212) који је гледао веома мали број људи, а о њему се говори и пише као да су га сви гледали. Док настаје овај текст (јун 2012) у Ателеју 2012. нема представа, летња је пауза, па је то иделна прилика да се прича о нечему чега нема.То је стари коминтерновски метод: сви осуђују нешто о чему ништа не знају или знају из десете руке. Зашто ту дивну представу не прикажу на РТС да народ ужива у њој. Можда ће га одушевити повраћање по српској застави. Па шта ако повраћа, могао је да изврши малу или велику нужду. И то је природно: да човек врши нужду, да повраћа... Зашто превише бринемо о тој представи? Она ће вероватно као дело врхунске уметничке вредности бит приказана на водећим аристократским сценама у Лондону, Паризу, Мадриду, Риму, Берлину... да мало и те културне империје са хиљадугодишњом традицијом просветлимо овим делом наших позоришних великана. Нека се Европљни диве црвеном бурету пуном црвене боје, на коме пише „новија српска историја“, у које глумци умачу руке и ваде их крваве. Фрљнућем то Европи.
Ко још такве представе гледа, где се играју осим у Србији? Зашто смо ми бољи од осталих? Баш би било комично да се са сцене ХНК глумац крвавих руку обрати публици: Ви сте криви за ово! Исто то би могао да каже и онима у Лондону, Паризу, Риму, Мадриду... Па можда и у Њујорку. Они једва чекају да чују коминтерновску пропаганду.
„Буре барута“ – о како су га хвалили и награђивали по милошевићевској Србији – постало је црвено буре, пуно крви. Тачно, новија српска историја јесте буре, пуно, али српске крви, коју су пролили словеначки и хрватски комунисти – рећи ће можда неко, а ми знамо ко је тај неко, ко се не разуме у ову узвишену политичку уметност.
Представа о Зорану Ђинђићу само је последица, појединачни случај, система који у Србији производи дела политичке и ратне пропаганде. Таквих дела која се финансирају из буџета Србије или од кредита које Србија узима од светских лихвара, које ће враћати наши потомци, има превише: сви филмови снимљени у време Слободана Милошевића, па до дана данашњег, и многе позоришне представе (које су плаћали Милошевић и његов систем „културе”) увреда су за Србе, приказани су као дебили, крволоци... Јесу ли Срби заиста кретени или их таквим представља хрватско-словеначка ратна пропаганда? Очигледно да јесу кад небески Срби упорно плаћају, славе и хвале таква дела о себи и свом културом бићу.
Свим водећим политичарима у „региону” су пуна уста сарадње и помирења, а, судећи по активности ратно-пропагандне индустрије, нарочито преко позоришне и филмске сурадње, рат нам тек предстоји.
ОКУПАЦИЈА ОД 1915. О позоришном ђубрету на београдским и српским сценама часопис Драма је писао из броја у број. Од тога изгледа никакве користи за српску културну политику. Сада је, рекло би се, кап прелила чашу.
Шта се правимо луди? Па Југословенско драмско позориште је измишљено да би се уништило српско Народно позориште. У позоришту је континуитет антисрпства од Другог светстог рата. И није тада почео.
Културна окупација Србије почела је 1915. после повлачења српске војске у Грчку и траје до дана данашњег. И трајаће јако дуго јер Србима не пада на памет да се побуне против тог антикултурног зла.
Окупацију која је настала у Првом светском рату одлично је описао надарени прерано преминули књижевник Бранимир Ћосић у роману „Покошено поље“. Тадашњи окупатори Београда, аустроуграски официри, сви од реда су говорили српски језик. Када је најављено да ће се Српска војска вратити у Београд 1918, главни јунак романа је ту вест радосно саопштио сестри: „Долазе наши!“ А сестра му је одговорила: „Наши се неће вратити!“ – јер су два њена рођена брата, а његови ујаци, погинула у рату.
Тако је то било, наши се нису вратили 1918, сваки трећи мушкарац у Србији је погинуо, а окупаторски војници који су говорили српски променили су униформу и, уместо аустроуграске, обукли су српску и добили чин више. Тако су окупатори постали ослободиоци. Срби их и данас славе као ослободиоце. Тако је Србија из једне ушла у другу окупацију, које још увек није свесна, мада је држава која је окупирала Србију – Југославија – већ одавно непостојећа. И данас нам ти ослободици пљују у лице у виду културне размене потомака титоистичких моћника.
Као и 1915, тако је и 1944. братија: Тито, Кардељ, Ђилас... са својим хордама, виолентним динарцима, и осталим брђанима и планинцима, опљачкала и понизила Србију, уништила последње зрно поноса и свести.
Производ тог југословенства је титоистичка свест која се укоренила у такозваним “институцијама културе”, бастионима титоизма. Те такозване установе и институције од Другог светског рата наовамо потрошиле су милијарде долара буџетских народних пара, али не да чувају остварене културне вредсности Срба и других народа који живе у Србији и да стварају нове културне и уметничке вредности, већ су оне у служби словеначке, хрватске и шиптарске сепаратистичке и ратне пропаганде. Они су деценијама припремали разбијање заједничке државе да би тако разбили и уништили српски народ и запленили све што му припада од територија до предузећа, кућа, имања, духовних остварења. У тим институцијама су деца титоистичких моћника. Антисрпство и србомржња су узрок и циљ њиховог постојања. Узмите било коју представу или филм са партизанском или “савременом” “ангажованом тематиком”, у њима су Срби увек у негативном контексту, као Црнци, Индијанци или Кинези у америчком шунду. Они су критиковали стаљинизам, а славили титоизам, који је други назив за стаљинизам. Иронија је да је највећа жртва и стаљинизма и титоизма баш српски пук.
КЛЕЖИЈАНСКА КУЛТУРА Титоизам је коминтерновска политика освете Србији зато што је примила цвет белих руских официра и руске ителигенције који су у њој нашли уточиште после Црвеног октобра. За тај чин према руској браћи, племству, интелигенцији и уметницима Срби су били награђени јер су добили врхунске архитекте, инжењере, математичаре, лекаре, професоре... они су у Србији били вољени и уважавани, за разлику од запада, на пример Француске, где су руски племићи једино могли да раде као радиници у фабрикама, таксисти и келнери. Због тог гостопримства и братске словенске љубави, Коминтерна је одлучила да уништи Краљевину Југославију и српски народ. Савезнике је нашла у следбеницима Јосипа Франка, Анте Старчевића, Анте Павелића и хрватских комуниста. Велика Албанија на рачун Србије је њихов заједнички пројекат и заједнича изведба. Космет је продан да би се добила Чеченија.
Није у питању само представа о Зорану Ђинђићу, недавно је одржан фестивал Мирослава Крлеже. За то има пара, али нема пара да се оправи кров Музеја аутомобила у Београду, који прокишњава (вода шикља у млазевима док киша пада а таваница отпада) само зато што је власник збирке старих аутомобила баснословне вредности и директор Музеја члан Српске напредне страке а сада и саветник председника републике за културу. Такав музеј немају ни много већи градови од Београда, а камоли Загреб, Љубљана, Сарајево, Приштина... Не дају титоисти премазани у жуто паре политичким неистомишљеницима, па макар пропала зграда која је под заштитом државе као споменик културе. У том музеју је и приватно позориште које никад ни од града ни од републике није добило ни динара за изванредне представе, које финансира сам Братислав Петковић, драмски писац са дипломом позориштног редитеља. Али зато свака србомрзачка бљувотина је богато плаћена као да смо најбогатија земља на свету. Сваки србомрзац из “региона” може да дође на београдске сцене, које финансирају Град и Република, да нам пљуне у лице, да нам мокри по телу, да добије десетине хиљада евра хонорара, да добије награде и похвале медија под контролом жутих.
Свакодневно се на пропалим српским ТВ каналима врте филмови из бивше Југославије јер нема шта друго да се емитује од партизанских будалаштина инфантилних и баналних до зла бога, преко досадних развучених прича из динарских бестрагија и других кршевитих предела, до филмова са тада савременом урбаном тематиком који су наивни до крајњих граница, чије сценарије су писале умне главе, елита титоистичка, а ефекат је као узвишена песма кокошке кад снесе јаје. Судећи по тим филмовима, сви драмски и филмски ствараоци су рођени у шталама међу овцама и козама, у њиховом опојном мирису. Са тим културним благом, стадом, они нас воде у светлу будућност још од ’45. То културно зло се свакодневно шири у народу и битно формира деформисану народну свест. Они на тај начин фалсификују уметност, прошлост и систем вредности. Они су подлога за турбофолк.
И представа о Зорану Ђинђићу је последица титоистичке свести и њене мржње према српству. Ми не смемо дозволити да се понашамо као они. Ма колико нас они мрзели, ми морамо имати на уму и добре примере.
„НАШИ“ ХРВАТИ И ЊИХОВИ „МИ“ На пример Рудолф Валдец, хрватски вајар, је аутор споменика Доситеју Обрадовићу у Студентском парку у Београду и споменука Краљу Петру Првом Карађођевићу у Петрограду (данашњем Зрењанину), који су титоисти склонили у налету братства-јединства. У Београду су живели хрватски писци Матош, Тин Ујевић, Густав Крклец, и Београђани су их прихватили као своје. Ја и данас Тина Ујевића сматрам српским песником, а, наравно, он је Хрват и хрватски песник. Зашто га сматарам српским песником? Зато што је две своје најзначајније књиге песама објавио у Београду: „Лелек себра“ и „Колајне“, екавицом, ћирилицом и ту провео десет најплоднијих година живота. Али моја деца, као и друга српска деца, данас, то не знају. То је проблем. Није проблем што је Тин за време Другог светског рата живео у усташком Загребу, што је радио у државној новинској агенцији Велебит, морао је стари Тин од нечега да живи. Назору је Павелић 1942. тискао пет књига, исте године објавио је хрватски књижевни горостас песму Поглавнику, а онда је 1943. певао о Титу и постао 1945. председник Сабора Хрватске и ушао у школске лектире у Србији.
Густав Крклец је написао најлепшу песму о Скадарлији. Некад су Срби знали те стихове напамет, а сада су их заборавили. Нови нараштаји о Крклецу, као и о Тину, ништа не знају под диктатуром жуте и чедистичке културе.
Много је занаменитих Хрвата с краја 19. и почетка 20. века у Београду видело искру слободе, којој су и сами и тежили. Многи су, попут Валдеца или Виктора Новака били за братсво словенког народа на Балкану. Зар Иво Андрић, који је Хрват по рођењу, није добровољно постао Србин? Али многима то није одговарало.
Једини хрватски писац који је избачен из Београда пре Првог светског рата, као аустроугарски шпијун, био је Крлежа. А данас се намеће у Србији као културни пример за углед. Наравно, касније са својим саборцем из обавештајне школе у Печују Брозом, он утемељује титоистичко-крлежијанску културну политику, постављају своје агенте на сва битна места, нарочито тамо где је лова и репресија, тако да чак и постхумно владају посрнулим српством. У томе су им десна рука у Србији, мач револуције, били београдски надреалисти, или, како их је звао угледни естетичар Сретен Марић, јебиветри који су се на таласу моде „прославили”, оженили богаташким кћерима и могли су да се у досади баве лудачким експериментима без обзира на резултат. Које су то уметничко дело они створили? Данашњи „кутлурни посленици” су из титоистичко-крлежијанског шињела.
Ко су носиоци и извршиоци погубне атисрпске политике у Србији? Да ли су то они који су дали недвосмислену подршку Тадићу и Јовановићу на протеклим и свим претходним изборима?
Подршку Тадићу су дали: Здравко Чолић, Момчило Бајагић, Дејан Мијач, Слободан Шијан, Мира Бањац, Гордан Кичић, Бранислав Трифуновић, Радош Бајић, Војислав Брајовић, Светозар Цветковић, Предраг Ејдус, Бранислав Лечић, Бранко Цвејић, Тихомир Станић, Лазар Ристовски, Дара Ђокић, Горан Шушљик, Тамара Вучковић, Милица Михајловић, Слободан Бода Нинковић, Мирослав Момчиловић, Јагош Марковић, Наташа Нинковић, Срдан Голубовић, Вјера Мујовић, Тања Мандић Ригонат, Милена Шешић итд. (скинуто са сајта: хттп://www.дс.орг.рс/медија-центар/вести/14850-подрска-борису-тадицу-на-изборима-за-председника-србије) Заборавих Биљану Србљановић, увредиће се, а примећује се да нема многих који су му на прошлим изборима дали подршку. Да ли брод тоне?
Подршку Чедомиљу (није грешка) Јовановићу, који подржава независно Косово и сматра да је РС геноцидна творевина, свесрдно су дали: Јован Ћирилов, Лазар Стојановић, Срђан Гојковић Гиле, Тимоти Џон Бајфорт, Душан Ерцеговац, Лена Богдановић, Ђорђе Павлов, Стеван Филиповић, Оливера Јежина, Алек Цонић, Сека Саблић, Бора Тотдоровић, Пуриша Ђорђевић, Светислав Басара, Миљенко Дерета, Драган Великић, Маја Мичић, Јелена Милић, Дуња Илић итд. (подаци са сајта: хттп://истина.лдп.рс/Либерално-демократска-партија/16172/Караван.схтмл).
Зашто се толико уметника страначки сврстава? Због новца?
Да ли на српску свест пресудно утичу медији који су под контролом Ђиласа, Шапера и Крстића. Шаперизам и ђилсовштина разарају српско духовно биће. Окачили су се на све буџете и, док је Србија потпуно осиромашила, они су се обогатили. Медијски императори у земљи кловнова.
Има ли излаза из овакве ситуације? Против окупације постоји само један лек. А то је устанак, овде се мисли на културни устанак, Први српски културни устанак.
Зашто не бисмо сви који волимо и живимо за језичку уметност жртвовали део себе за бољу будућност, за наше потомке? Зашто својим скромним новцем, са глумцима који имају националну свест не бисмо створили алтернативно позориште. Нису нам потребне прљаве мафијашке паре ни мрвице са богате државне трпезе титоистичке бирократије.