Овако више не може!

Преузмите број Двери о НАТО геноциду!

Преузмите, читајте и ширите темат број Двери о НАТО геноциду над српским народом!

Београд, 24.03.2012
Данас, када обележавамо 13 година од почетка злочиначког НАТО бомбардовања, доносимо, у .pdf формату, темат број часописа "Двери српске" о НАТО геноциду у пдф формату. Први пут на једном месту бомбардовање свих српских земаља: од Републике Српске, до Србије.

Преузмите, читајте и делите: српске жртве не смеју бити заборављене!

У броју "НАТО геноцид над српским народом" читајте о:

• историји НАТО савеза;

• бомбардовањеу Републике Српске 1995;

• бомбардовању СРЈ;

• еколошкој катастрофи на Балкану и у Евопи;

• осиромашеном уранијуму;

• односу Србије и НАТО;

• хуманистичком секуларизму - идеолошка позадина, духовна и интелектуална бомбардовања Србије

ТЕМАТ БРОЈ ДВЕРИ ПРЕУЗМИТЕ ОВДЕ/DOWNLOAD

На трагу Светог Саве и Шпенглера (Владимир Вујић, философ културе)

Владимир Димтријевић

Владимир Вујић, човек који је повезао модернитет са наслеђем Светог Саве, после деценија заборава поново заузима место у српској култури.

Београд, 29.01.2012
Отац Јустин Поповић је својевремено говорио да смо заборавни као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици; занети собом, својим свакодневним сујетама и таштинама, и као појединци и као народ склони смо да не памтимо људе који памћење заслужују. Један од таквих је, свакако, и Владимир Вујић, философ, математичар и књижевни критичар, ученик Божидара Кнежевића и Михаила Петровића Аласа, преводилац Шпенглерове „Пропасти Запада“ на наш језик, човек без кога се није могао замислити предратни културни живот у Београду, Србији и Југославији. Тек од деведесетих година прошлог века, почело се озбиљно о њему писати (Милан Радуловић, Александар Миљковић), а белешку је и добио и у „Енциклопедији српског народа“. Раније је помињан само као мрачни реакционар, представник буржоаског идеализма, који је завршио као „слуга Недићевог режима“ и побегао пред „заслуженом казном“. Колико је идеолошка острашћеност била велика, показује чињеница да се о његовим емигрантским данима није знало готово ништа, па ни то које је године умро (у „Енциклопедији српског народа“ Завода за уџбенике, као и у „Српском библиографском речнику“ Матице српске уместо године смрти стоји знак питања, а Сима Ц. Ћирковић у својој упутној књизи „Ко је ко у Недићевој Србији“ наводи погрешну годину. ) А Владимир Вујић је, наравно, заслужио много више.                              

Биографија

Рођен у Новом Саду 1886. године, Владимир Вујић је рано остао без оца, па га је усвојио стриц Михаило Вујић, познати радикалски политичар. Гимназију и студије математике завршио је у Београду. Учествовао је у ратовима 1912–1918, где се и одликовао. Прешао је Албанију, кроз коју је, малтене на леђима, пренео једног свог ратног друга, спасавајући му живот. Био је суплент гимназије у Скопљу (1921. године), да би, од 1928. до 1935. радио као професор у београдским гимназијама. У Сремским Карловцима је предавао философију, математику и немачки језик (1935–1938). Када је избио Други светски рат, нашао се се у Влади ђенерала Недића, прво као начелник Министарства просвете и вера, а затим као врховни инспектор Националне службе за обнову Србије. Са супругом Бојаном, професорком математике и својом десном руком, и децом Павлом и Иванком емигрирао је 1944, и са многим избеглицама које су се склониле од Титових идеолошких џелата нашао се у Италији, у избегличким логорима у Форлију и Еболију, где је држао предавања младим састрадалницима. После боравка у „дипијевском“ логору у Немачкој, као место емиграције одрђен му је Бразил, где је и умро, 1951. године (годину упокојења смо, коначно, сазнали од његове кћери Иванке).
                                           
Био је човек огромне радне енергије; писао је и објављивао још пре Првог светског рата, а после је сарађивао у нашим најугледнијим листовима и часописима: од „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“, преко Црњанскових „Идеја“ и „20. века”до „Светосавља“ и „Жичког благовесника“. Редовно је писао књижевне критике у „Правди“,„Времену“ и „Политици“. Највише трага је оставио у часопису „Народна одбрана“, где је извесно време био и уредник. Иза њега је, расуто и ван корица књиге, остало на стотине студија и огледа. За живота, изашле су му само две збирке огледа: „Нови хуманизам“ (коаутор је био Првош Сланкаменац) и „Спутана и ослобођена мисао“. Први је, 1920. године, направио избор из опуса свог философског учитеља, Божидара Кнежевића, и објавио га са студиозним предговором. Са немачког је превео приручник Герхарда Геземана о јужнословенској књижевности, као и Шпенглереву „Пропаст Запада“, коју је издао његов пријатељ, Геца Кон. У логору избеглица Еболи објавио је мали избор из мисли Томаса Карлајла, кога је ценио и преводио и Божидар Кнежевић. За време рата, у касније од комуниста уништеном колу „Српске књижевне задруге“, приредио је и предговором снабдео „Лимунацију на селу“ Стевана Сремца. Као математичар, помагао је Аласу у изради његове феноменолошке теорије пресликавања.                                          

Мисаона еволуција

На почетку стваралаштва, Вујић се нашао под утицајем Божидара Кнежевића, да би, двадесетих година двадесетог века, постао заточник витализма Анрија Бергсона и прагматизма Виљема Џејмса. Био је оштар противник системске философије и рационалистичке метафизике, сматрајући их туђима животу и лишенима ширих погледа на човека и свет. У већ поменутом „Новом хуманизму“, чији је коаутор био Првош Сланкаменац, оштро је критиковао сцијентистичке претензије на свеобухватно сагледавање стварности. Полемисао је са Браниславом Петронијевићем и његовим ученицима у нас (рецимо, са Ксенијом Атанасијевић, која ће касније и сама напустити рационалистичку метафизику и кренути стазом ирационализма, па ће Вујић и она постати добри пријатељи и саборци на пољу обнове наших философских могућности). Крајем двадесетих година прошлог века, под снажним утицајем философа културе, Освалда Шпенглера, Вујић ће почети да се бави односом културе (као цветајуће сложености живота народа) и цивилизације (као технички довршене, али декадентне, изумируће фазе развоја неке заједнице). У то време, као сарадник и уредник „Народне одбране“, Вујић је на страни интегралног југословенства, верујући, попут свог пријатеља, Владимира Дворниковића, аутора „Карактерологије Југословена“, да су Срби, Хрвати, Словенци (па и Бугари), потенцијално један народ, који има шта да каже уморној Европи. А да је Европа заиста уморна, да је забринута за своју, пре свега духовну, будућност, Вујић је открио пре Богдана Радице, и његове знамените књиге „Агонија Европе“. Наиме, у „Народној одбрани“, Вујић је објавио серију чланака „Европљани о Европи“, у којима анализира мисаоне светове Мигуела да Унамуна, Ђованија Папинија, Пола Валерија, Жилијена Бенде и других, и показује да је близина сенилног варварства, коначног клонућа негда велике културе, оно што брине сваког од ових великана. Није нимало случајно што је Николај Берђајев свој оглед о Шпенглеру, главном надахнитељу Вујићевом тих дана, назвао „Фаустове предсмртне мисли“. Западаноевропска, фаустовска култура, која је кренула у јуриш на небо шиљцима своје готике и у освајање земље својим конквистадорским и колонијалним подухватима, очито више није била у стању да одговори на изазове главне опасности: технике која се аутономизовала, рашовечила и постала циљ самој себи. Као једна од терминалних појава фаустовске културе, пресађена на исток, појавио се и комунизам, чији ће Вујић постати непомирљиви идеолошки противник, а, као прогнаник из отаџбине, и својеврсна жртва.     

Тих, тридесетих година 20. века, Вујић ће, коначно, од ирационалисте склоног мистицизму, постати православни хришћанин. То ће се, између осталог, десити под снажним утицајем мисли владике Николаја Велимировића, с којим ће се Вујић спријатељити и касније сарађивати. (Као траг, остала су два мисионарска писма владике Николаја „професору Владимиру В.“) У то доба, преводилац Шпенглера ће, у часопису „Светосавље“, који су издавали студенти Богословског факултета, објавити свој програмски текст, „Повратак Сави Светитељу“, у коме ће рећи да су српску културу одредила два бекства: Растка Немањића у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира (ову идеју од њега ће преузети свештеномученик Јован Рапајић, Милутин Деврња, а касније и митрополит Амфилохије Радовић.) Вујић сматра да се лик Светог Саве, истинског православног подвижника отачког обрасца и српсковизантијске основе, мора ослободити двају псеудоморфоза – рационалистичко-просветитељске („Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорце“, рекао би Доситеј) и епско-десетерачке („Иван чашом наздрави освете, / светим пиће, Богом закршћеним“, рекао би Његош). Прошло је доба кад су, под притиском историјских околности, наши свештеници морали да узму оружје у руке; сада је време повратка светосавском хришћанству као молитвеном подвигу и духовној изградњи и себе и народа.     
      
Као књижевни критичар, Вујић се залагао за ревизију скерлићевског погледа на наше писце и против сваког идеолошког утилитаризма, нарочито пропагандистичке „социјалне књижевности“. Зато је настојао да се песницима какав је Лаза Костић и приповедачима какав је Стеван Сремац додели ново, видније место у историји књижевних вредности нашег простора. Кад је у питању Бора Станковић, доказивао је да је он много дубљи од пуке приче о карасевдаху и „жалу за младос“. Иза себе је оставио преко педесет књижевних критика оновремене књижевне продукције.   
                               

Отац и кћи

Трагајући за годином смрти Вујићеве, али и за потпунијом биографијом његовом, успео сам, захваљујући нашем угледном писцу у емиграцији, господину Сави Јанковићу, да дођем до Иванке Ајдарић, ћерке овог великог српског интелектуалца. Она је живела у Бразилу, а језик којим је говорила био је онај савршени, господски, јасни, племићки српски, „београдског стила“, какав се данас ретко може чути. Замолио смо је да нам посведочи о животу своје породице, над којом је бдио отац Владимир, витез културе и духа. Госпођа Ајдарић се радо одазвала позиву; с њом сам радио један велики разговор, чији је циљ био да из породичне историје Вујића сазнамо што више. (Не само ја, него и онај, макар и најмањи, део нашег народа који није заборавио заветне вредности.) Она је била дирнута пажњом према покојном оцу. Трудила се да се подробно сети свега, и да ми, у дугим писмима, одашиљаним путем електронске поште, одговори. Љубав према покојном оцу била је осењена нечим небеским, и, на известан, необичан, у дубину људске душе скривен, начин, подсећала ме на љубав Светог Саве према старом Немањи, монаху Симеону, коме је син, видећи га разочараног што се више не може младићки подвизавати, упућивао речи утехе – говорио је Сава оцу свом да се не боји што не може дуго да стоји на службама, да строго пости, да метанише, јер је он, најмлађи син жупанов, његов пост и стајање и клањање. Пошто га је послушао и дошао на Свету Гору, нека Господ душу Симеонову од Саве тражи. Тако је и Иванка Ајдарић живела својим оцем и за свога оца, желећи да оно што је у њој од родитеља остало покаже Србији, за коју је Вујић поднео сва своја распећа и у чије је васкрсење чврсто веровао.      
                 
А онда ми је стигла електронска пошта Иванкине кћери Ивоне, која ме је обавестила да се њена мајка, тежак срчани болесник, после операције која није успела да је телесно обнови, упокојила 31. децембра 2011. године, шездесет година након очевог преласка с оне стране Границе. Осетио сам, по ко зна који пут, сву истинитост речи Светог Јована Кронштатског:„Нема места за случајност у царству Свемогућег Бога“. Зар је било случајно што смо она и ја ступили у преписку на исходу њеног живота, прожетог љубављу према оцу и отаџбини? Зар је било случајно што смо се, ето, срели духом, иако се нисмо видели? Знао сам колико јој је радости донео чланак о човеку из чијих је бедара (али и духа) потицала, и део нашег разговора, објављени у августовском броју часописа „Геополитика“. Чини ми се да је могла мирно да оде, поготово кад сам јој јавио да ћу, ако Бог да, сачинити један зборник чланака Вујићевих. И надам се да се у Оцу свију нас срела са својим оцем, најнежнијом успоменом коју је носила као попудбину.                                                                          

Размишљање за крај

Владимир Вујић је, свакако, човек чије је дело достојно проучавања. Идеолошка острашћеност прошлости мора уступити место научној објективности. Наслеђе српске философије није ствар с којом се треба играти идеолошких игара. Наравно, не треба заборавити да је Вујић био хришћански интелектуалац, један од оних који су сматрали да је Христос Логос човека и света; или, ако бисмо ту грчку реч превели онако како је владика будимски Данило сматрао да треба, Смисао човека и света. У писму једном себи блиском човеку, уочи Божића 1934.године, Вујић је дао савет нашим интелектуалцима на путу Светог Саве, исповедајући, али као програм живота и рада, своју личну веру:„Драги мој Милораде, Прими моје најсрдачније жеље за празнике Христова рођења. И посред тешког живота и мучних и испреплетаних путева којима пролазиш по Провиђењу („јер ниједан врабац...“) и који су изванредно тешки – желим ти да имаш у уму свом свега једно: ко претрпи до краја, благо њему. Ми се много трудимо, и мучимо, и петљамо, и нервирамо и радимо много штошта и свашта, па ипак, ти бар то знаш, остаје Његова реч, мирна, поуздана, увек тачна и увек примењива: „Много се трудиш- а само је једно потребно“. Хвала ти много што си мени и за мене писао у последњим писмима, а по добром срцу твом и по искреној добронамерности твојој. Имаш право: и ја мислим да је теже нама, прекаљеним и измученим интелектуалцима, са брдима и товарима наученога и промишљенога, теже него богаташу, ући у царство небесно. Онај младић је сетно и ћутке отишао не могав прегорети богатства свог и навика материалних; колики и колики интелектуалац исто тако, и кад пита и кад хоће, окрене се и врати у драге навике свог интелектуалног празнославија и своје сујете (јер је то главно). И на исходишту пута који води, за неке, кроз веровање –водиста чекају „мистике“. Но мени изгледа (нека би Бог дао да је тако) да сам обишао те „мистике“, и масонске, и спиритистичке, и свакојаке друге „софије“, и антропо- и тео-; и да сам у доживљају личном у својој вери ушао у саму мистику која и јесте срж и суштина сваке вере праве. Она је за мене мир о коме је речено: Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам. У том миру – све се разрешава и све постаје просто: и невоље око нас и са нама, кућа, бриге, деца, рад, зли људи и кобне прилике, сва сумње и сва мучења, сва тражења и сва лутања. Када се са књига и рада на књигама (који сматрам за хлеб корисним као и св. Павле своје шаторе) вратим на Јеванђеља и прочитам само једну реч Његову, одмах све постаје просто, поуздано, тако људски сигурно и мирно, и тако све јасно. Мир тај и благослов Његовов желим ти од срца, са свима твојима, од свих нас, твој Влада“
              
Такав човек је умро изгнан из вољене отаџбине, којој је посветио живот, а годину његове смрти тек сада коначно сазнајемо. Од онога што је урадио, после Другог светског рата поново је прештампана „Спутана и слобођена мисао“ (код издавачке куће„Жагор“ и у Задужбини манастира Хиландара у Београду), а вишекратно је прештампавана и Шпенглерова „Пропаст Запада“. Надајмо се да ће се потрага за Вујићем плодотворно наставити.               

Владимир Димитријевић

СЛУЧАЈ „ТИГРА А.Д.“

ФЕЉТОН – Пропадање пиротске привреде

  

Они који прате блог и рад пиротског повереништва Српских Двери засигурно се сећају нашег оглашавања по питању срамотне приватизације једног од највећих пиротских гиганата – „Првог Маја“.[1] Овај текст нашао се и на главном сајту Двери, а његова читаност и коментари које смо добијали говоре нам да смо свакако били на правом путу када смо решили да јавно реагујемо. На жалост, можемо рећи да смо на тај начин скорављену пирмаиду лобиста и профитера, крађе и безобразног личног богаћења уског круга људи у Пироту на рачун свих осталих, само огребли. Као социјално одговорни покрет који размишља о пиротском раднику, осећамо обавезу и личну одговорност да са оваквим радом наставимо. Овај пут, наше излагање биће усмерено на аферу око „Тигра А.Д.“, а нећемо се ни на томе зауставити. Желимо да коначно срушимо зид страха и ћутње. Желимо да позовемо све Пироћанце да смогну храбрости да почну да говоре јавно, и да се не плаше. Очигледно је наше ћутање, наша трпња, и бескрајна нада да ће се бар нешто променити набоље, узалудна. Такође је и очигледно да је сво то наше ћутање било схваћено као знак предаје, и да су појединци умислили како ће мрежом страха успети да над нама манипулишу.

Оно што је цео Пирот већ годинама знао када је „Тигар А.Д.“ у питању, тек сада је почело свој епилог да добија по судовима. Оно што смо сви знали, што нам је било јасно без било какве интервенције званичника, нити указивања од стране разних ревизора или медијских извештаја, тек сада почиње да бива јавном темом. Јасно је свима већ дуго времена да је нешто „труло у држави Данској“, и да тако неће моћи још дуго. Епилог, као у многим случајевима модерне „транзиционе“ српске привреде је јасан – светски позната фирма која прехрањује готово половину житеља Пирота и која је одиста један од главних фактора привредне и економске стабилности града Пирота, је пред банкротом.

Но, у овом тренутку, морамо се, поштовани Пироћанци, погледати у очи, и упитати се – да ли је заиста било потребно да један београдски „Таблоид“ почне да говори ову сурову истину, уместо нас Пироћанаца? Где смо ми били, и шта смо сво ово време радили? Ово управо из разлога што се показало да политика гледања својих послова више не даје резултате – посла има све мање, а пара више одавно нема. Потребно је да се приупитамо, да ли је можда уместо ћутања требало дићи глас, и да ли је требало нешто урадити раније како би се фирма спасила могућег банкрота? Да ли заиста баш нико све до сада није ништа знао, и да ли су можда на све наговештаје да ствари не стоје како треба, надлежни само одмахивали главом и ћутали?

Од свог оног силног говоркања и притајеног шапутања иза затворених врата о ситуацији у Тигру заиста нема никакве користи, у правном смислу. А на жалост, све се до сада само говоркало и шапутало, а ни сада није ситуација пуно различита. Правно гледано, сво то говоркање, уколико није поткрепљено доказима, нема никакву тежину, нити би се било ко, па ни ми поштовани читаоци, могао на то позвати. С тога ћемо се потрудити да надаље у тексту изнесемо чињенице са којима ми баратамо, и које су проверљиве, а читаоце позивамо да даду свој суд.

Након писања „Таблоида“ о аферама које су потресале „Тигар“, а које су према овом недељнику, фабрику ојадиле за астрономске суме новца, ствари су кренуле својим током. Уследиле су негације руководства „Тигра“, па и изјаве како ће против аутора фељтона „Тигар од папира“ бити поднешена тужба. Шта се даље дешавало по том питању, Двери Пирота немају информације. Медији су преносили изјаве руководиоца фабрике како је заправо стање у фабрици регуларно, а спорадичне посете појединих државних политичара фабрици допринеле су утиску да од овог силног говоркања на крају неће бити ништа. У то време до нас су долазиле информације како фабрика нема новца за исплату плата и осталих давања радницима, већ да се за исте задужује код разних банака, узимајући кредите. Ово је нама потврђивано из више разних извора, и свакако је, било то тачно или не, било сигнал да ствари не стоје како треба. Оно што је свакако проверљиво, јесу банковни рачуни компаније.[2] Резултати ове провере су крајње поражавајући – узмемо ли у обзир валидност наведеног сајта, можемо закључити да је са даном 21. фебруаром ове године, велика већина банковних рачуна фабрике, изузев њих четири, у блокади.[3] Не треба бити никакав економски експерт да би се закучило у каквом је стању фирма којој су блокирани основни банковни рачуни. Како би пак таква фирма исплаћивала зараде радницима, подмиривала потраживања приватних партнера, или куповала сировине за производњу, остаје питање.

У међувремену, ствари су се по питању радничких плата, погоршавале из дана у дан. Плате за месец новембар и децембар, као и остала потраживања радника, нису биле намирене, а у „Тигровом“ информатору од 9. Јануара 2013. било је и објављено како ће до краја јануара све ово бити исплаћено. Извештај са састанка синдиката „Тигра“ од 10. јануара, до којег су дошле Двери Пирота, говори довољно о лошем стању у фабрици. Руководство фабрике се позива да:

1.      испуни оно што је изнесено у „Информатору“,

2.      стави ван снаге све менаџерске додатке,

3.      организује састанак у министарству финансија и привреде на коме ће се договорити о корацима у правцу решења лоше ситуације у фабрици.

За случај неиспуњавања ових захтева, синдикат је навео и низ мера које би имале бити предузете. Обзиром да је, што ћемо касније видети, интервенцијом државе све ово испуњено, овом приликом ћемо тај део изоставити.

Углавном, дан пиротске пеглане кобасице био је срећан по раднике „Тигра“. Министар Динкић и премијер Дачић су те суботе свратили до Пирота: да ли из разлога посете Сајму, или избору за пиротску личност године, ми то не знамо. „Тигру“ је тог дана обећан поклон, тачније позајмица, у виду 200 милиона динара кредита, које би послужиле за исплату новембарских и децембарских зарада, и доприноса радницима на зараде, а такође и за оверу здрвствених књижица (које је било у прекиду са плаћањем). (Опет) говоркања казују да је премијер Дачић на састанку са „Тигровим“ руководством изрекао неке ствари, не баш повољне по њих. Али, спекулације ћемо, као што је то речено, оставити по страни.

Да ли услед великог притиска због целе афере, или због нечега другог, углавном руководиоци Тигра, који су били апсолутни господари фирме већ више од једне деценије, почели су полако да одлазе – пример генералног директора Николића довољан је сам по себи.

Коначно, више јавно тужилаштво у Пироту, саопштењем од 22. фебруара 2013, наводи да је против руководства компаније поднета оптужница којом се на терет комплетног руководства фирме ставља неких 460 милиона утајених динара, на име пореза.[4] Руководство је, очекивано, ове наводе демантовало, изјавивши да је тим "неистинитима наводима" битно нарушен углед предузећа.[5] Да нам се не пребаци злонамера, али овде не можемо а да не упитамо – да ли је могуће да једна оптужба градског тужилаштва (чак и да је неистинита), баш толико сроза углед компаније, и да ли ће ипак пре бити случај да се углед једне компаније руши пре свега њеном неодговорном политиком, односу према интересима радника, а пре свега и понашањем њеног руководства? Како угледу компаније помажу приче о намештеним пословима који се заправо никад не одраде, а који се ипак – некоме – плате? Како то угледу компаније помажу спекулације о баслословним сумама и зарада менаџмента компаније с једне, и више него јадан однос према радничким платама с друге стране? А како тек шапутања о срамотном личном богаћењу појединаца на рачун фабрике, или о долажењу до посла у „Тигру“ путем одређених веза и манипулација? Да ли су ипак то битније ствари од једне оптужбе, која ће се, уколико је неистинита и лажна свакако оборити на суду?

Да будемо јасни, државна помоћ од 200 милиона је добра ствар, и Двери Пирота свакако ту врсту помоћи и од државе очекују онима који су у невољи. Међутим, морамо на овом месту приметити, да је држава исто тако могла помоћи и многим другим фирмама којима је требала, а није. С тим у вези, разумљиво је свако негодовање јер се не може држава према једнима односити као мајка, а према другима као маћеха. Ово пре имајући у виду срамотно поклањање „Првог Маја“ странцима, као и рапидно пропадање пиротске привреде, о чему ће Двери Пирота говорити и надаље. Зар држава ту није имала интереса да помогне, него је све те фирме и људе просто пустила низ ветар? Да будемо јасни, Двери Пирота се радују свакој помоћи пиротском раднику, али оно што ми желимо, јесте да се проблем реши у корену, а не само привремено – што ова мера државне помоћи свакако јесте.

Друга ствар је од пресудне важности – због чега је фирма „Тигар А.Д.“ у таквим страшним губицима – да ли због тога што су такви економски услови на тржишту па се није могло боље, или можда због нечега другог, сличног наводима из оптужнице о утаји пореза? Ако је ово друго случај, онда с правом можемо рећи следеће радницима „Тигра“ – никакви више кредити, нити краткорочне позајмице, не могу решити ваш проблем, већ је то могуће једино лоцирањем одговорних, њиховим привођењем правди, и одузимањем нелегално стечене имовине. То је једини начин и ниједан други, али за то коначну реч мора дати суд. Жалосно је, да ће се две плате које су сада од државног кредита исплаћене радницима, врло брзо потрошити, а да ћемо још колико ових дана, питати – шта је са јануарским и фебруарским платама? Шта је са свим осталим наредним платама? Да будемо јасни до краја – уколико се наводи оптужнице покажу тачним, у том случају држава није кривац за проблеме у „Тигру А.Д.“, већ су то они који су компанију довели до тог стања, па се сав револт због тога има усмерити ка тим кривцима.

Најгоре би, свакако, било да се проблеми опет гурну под тепих, а њихово решавање остави за неко друго време, другима, и као врућ кромпир пребаци из руке у руку. Двери Пирота верују у правду и да она држи земљу и градове, и управо у том бескомпромисном уверењу пишемо ове редове, надајући се да ће и проблем „Тигра А.Д.“, али и свих осталих пиротских радника, бити решен онако како треба. Онај ко не види да је у Пироту све мање људи, дечијег смеха, онај ко не види да су нам села запустела, да је сточни фонд града Пирота замро, онај ко не види да нас кроз пар деценија више неће ни бити у овом нашем граду, а и шире у Србији, томе би крајње време било да прогледа и погледа даље од свог личног трбуха. С правом питају Пироћанци – „зар им није доста бре“!

Post scriptum

Преносимо писмо радника „Тигра“ које је до нас дошло пре неколико дана, а по којем смо свакако вољни објавити и евентуални демантиј, уколико га буде:

„Поштовани,
                желим да се изјасним о неким дешавањима који се дешавају у компанији "Тигар А.Д.". Дакле, држава је уплатила како кажу 200 милиона динара за исплату новембарске и децембарске зараде запосленима у износу од по 30 хиљада линеарно и да би се овериле здравствене књижице, међутим од тога није било НИШТА .... ЗАШТО!? Зато што су драга господа из руководства исплатили зараде за новембар и децембар са умањењем и много мање од по 30 хиљада да би они могли себи да поделе МЕНАЏЕРСКЕ додатке и то од ПОМОЋИ ДРЖАВЕ. Исто тако нису нам ни оверили здравствене књижице ... Даље, сада се дугује плата за јануар и не постоји никаква назнака да ће је уопште и бити ,... Исто тако се, након оставке Јелене Петковић, спомиње да ових дана треба да добије епилог кандидатура Драгана Костића ( јајчара ) за генералног директора који је иначе и сам ЊИХОВ ЧОВЕК. ДАКЛЕ ГОСПОДО ФИРМА ЋЕ ПОТОНУТИ А НИКО НЕЋЕ НИ ОДГОВАРАТИ НИ ПРСТОМ МРДНУТИ ДА ПОКУША ДА СЕ СПАСЕ ШТО СЕ СПАСТИ МОЖЕ!

Ојађени радник компаније "ТИГАР А.Д". "

Post scriptum2

По последњим информацијама, радници „Тигра А.Д.“ упућују се на годишњи одмор који ће трајати од шестог до деветог марта. У међувремену, по изјави председника републичког одбора синдиката радника хемије и неметала, Љубише Несторовића, јављено је да држава разматра именовање новог генералног директора „Тигра А.Д.“, и да је један од кандидата за ову функцију Небојша Ђенадић, бивши функционер крушевачког „Трајала“.

Повереништво Српских Двери Пирот

---

[1] http://dveripirota.blogspot.com/2012/10/blog-post_4780.html

[2] http://www.rating.rs/sr/bonitet/TIGAR

[3] Текст писан 25-ог фебруара 2013

[4] http://www.plusonline.rs

[5] http://www.rts.rs

Пријаве ревизора против функционера

Због неправилности у трошењу буџета у 2011. години, Државна ревизорска институција поднела пријаве против министара, амбасадора, градоначелника и других државних службеника. Надлежним судовима поднета 193 захтева за покретање прекршајног поступка, а тужилаштвима 28 пријава за привредни преступ и осам кривичних пријава.

Државна ревизорска институција Србије саопштила је да је, због неправилности у трошењу буџета 2011. године, судовима поднела низ прекршајних и кривичних пријава против министара, амбасадора, градоначелника и других државних службеника.

Председник ДРИ Радослав Сретеновић рекао је агенцији Бета да је надлежним судовима поднето 193 захтева за покретање прекршајног поступка, а тужилаштвима 28 пријава за привредни преступ и осам кривичних пријава.

Сретеновић је рекао да је тим пријавама обухваћено 319 лица, а односе се на неправилности које су државни ревизори утврдили у контроли финансијских извештаја буџетских корисника у 2011. години.

Државна ревизорска институција на свом сајту, како преноси агенција Бета, наводи да су кривичне пријаве поднете против градоначелника Пожаревца Миодрага Милосављевића, Ужица Јована Марковића и Врања Мирољуба Стојчића, против председника општине Бачки Петровац Владимира Турана и Пирот Владана Васића.

Кривична пријава поднета је и против директора Друштвеног фонда за путеве Општине Пирот Мирослава Манчића, директора Предшколске установе "Дечији вртић" у Ужицу Зорице Тодоровић и председника савета Месне заједнице "Иваново" у Панчеву Јосифа Василчина.
Захтев за покретање прекршајног поступка поднет је против министра саобраћаја Милутина Мркоњића и бивших министара културе Предрага Марковића и Небојше Брадића, и бившег министра за људска и мањинска права Светозара Чиплића.

 http://www.rts.rs

Саопштење - 26. фебруар 2013. године
Државна ревизорска институција поднела нове пријаве за покретање прекршајног поступка, међу којима су и наши властодршци из Пирота, цитирамо:

Захтев за покретање прекршајног поступка

153. Владан Васић, председник Општине , одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

154. Богољуб Тошић, начелник Општинске управе, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 20.111.2011. године

155. Ненад Ђорђевић, директор Спортског центрa Пирот, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

156. Мирослав Манчић, директор Друштвеног фонда за грађевинско земљиште и одржавање стамбених зграда и станова у друштвеној својини општине, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

157. Мирослав Манчић, директор Друштвеног фонда за путеве општине, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

158. Весна Лазаревић, председник Управног одбора Фонда за развој пољопривреде, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

159. Мишко Ћирић, директор Дома културе, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

160. Надица Костић, директор Народне библиотеке, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

161. Милош Тодосијевић, директор ПУ "Чика Јова Змај", одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

162. Радмила Манчић,председник Управног одбора ПУ "Чика Јова Змај", одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

163. Радован Јовановић, директор „Продукта“ доо, Печењевци

164. Ђорђевић Горан, директор „Топлоте“доо, Пирот

165. Ненад Илић, председник Извршног одбора Предузећа за путеве Ниш

166. Дејан Живковић, начелник Општинске управе, одговорно лице у периоду од 21.11.2011. до 31.12.2011. године

Пријава за привредни преступ:

185. Мирослав Манчић, директор Друштвеног фонда за грађевинско земљиште и одржавање стамбених зграда и станова у друштвеној својини општине Пирот, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

186. Мирослав Манчић, директор Друштвеног фонда за путеве општине Пирот, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

187. Радован Јовановић, директор „Продукта“, Печењевци

Захтев за покретање прекршајног поступка, Републички фонд за здравствено осигурање:

Филијала Пирот и Апотеке / Домови здравља

291. Миљан Станковић, директор Филијале за Пиротски округ, одговорно лице у периоду од 01.01. 2011. до 31.12. 2011. године

292. Златковић Слађана, директор Апотеке Пирот, одговорно лице у периоду од 01.01. до 31.12. 2011.

293. Аца Спасић, директор Дома здравља Бела Паланка, одговорно лице у периоду од 01.01. 2011. до 31.12. 2011. године

Кривичне пријаве:

317. Владан Васић, председник Општине Пирот, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године

318. Мирослав Манчић, директор Друштвеног фонда за путеве општине Пирот, одговорно лице у периоду од 01.01.2011. до 31.12.2011. године"
http://www.dri.rs/

Успешно одржана трибина о ГМО у Пироту

Повереништво Српских Двери у Пироту је у петак, 1. марта, у читаоници Народне
библиотеке, одржало трибину на тему генетски модификованих организама.

Циљ трибине је био да се локално становништво упозна са опасностима по људско здравље које доноси конзумирање генетски модификоване хране. Такође су изнете и последице узгајања генетски модификованих организама по флору и фауну, и комплетан екосистем уопште.

Предавачи су били Др. Ирена Барет, лекар природне медицине, нутрициониста и независни истраживач, организатор групе „Стоп ГМО“ из Новог Сада, и Саша Илијић, члан Руководства Двери и обласни повереник за Источну Србију из Књажевца. У уводном делу, присутнима се обратио Дарко Бјелопавлић испред пиротског Повереништва Двери.

Дарко Бјелопавлић, је упознао присутне са декларацијом коју су Двери упутиле председнику општине, председнику скупштине општине као и свим локалним одборима политичких партија, а чије усвајање би гарантовало да се на територији Пирота неће дозволити узгајање и продаја ГМ хране.

Ирена Барет је у свеобухватном излагању истакла колику опасност има ГМ храна по здравље људи, али и по нашу домаћу привреду. Приступањем наше земље Светској трговинској организацији, наша земља би се обавезала да законски одобри увоз ГМ семена, што би потпуно уништило домаће пољопривреднике.

Саша Илијић је истакао значај борбе против ГМО лобија у Србији, и навео неке од катастрофалних последица прихватања ГМО у појединим земљама света. Скренуо је пажњу на праву епидемију самоубистава фармера у Индији који су због великих дугова према ГМО компанијама, отишли у банкрот. Такође је споменуо и пример рађања дефектне деце у Аргентини који се јавља као последица употребе „Тотал-а“, јаког хербицида којим се прска коров на ГМО њивама.

Трибина је трајала скоро 3 сата, одзив грађана је био одличан и сала је била пуна. На крају трибине, велики број присутних грађана се укључио у дискусију и постављао питања предавачима.

После успешно одржане трибине, нашу борбу против ГМО лобија настављамо и даље, и уверени смо да ће већ на наредној седници Скупштине Општине, Пирот бити проглашен територијом без ГМО.

Повереништво Српских Двери Пирота
У Пироту, 2. марта 2013. године.