На трагу Светог Саве и Шпенглера (Владимир Вујић, философ културе)

Владимир Димтријевић

Владимир Вујић, човек који је повезао модернитет са наслеђем Светог Саве, после деценија заборава поново заузима место у српској култури.

Београд, 29.01.2012
Отац Јустин Поповић је својевремено говорио да смо заборавни као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици; занети собом, својим свакодневним сујетама и таштинама, и као појединци и као народ склони смо да не памтимо људе који памћење заслужују. Један од таквих је, свакако, и Владимир Вујић, философ, математичар и књижевни критичар, ученик Божидара Кнежевића и Михаила Петровића Аласа, преводилац Шпенглерове „Пропасти Запада“ на наш језик, човек без кога се није могао замислити предратни културни живот у Београду, Србији и Југославији. Тек од деведесетих година прошлог века, почело се озбиљно о њему писати (Милан Радуловић, Александар Миљковић), а белешку је и добио и у „Енциклопедији српског народа“. Раније је помињан само као мрачни реакционар, представник буржоаског идеализма, који је завршио као „слуга Недићевог режима“ и побегао пред „заслуженом казном“. Колико је идеолошка острашћеност била велика, показује чињеница да се о његовим емигрантским данима није знало готово ништа, па ни то које је године умро (у „Енциклопедији српског народа“ Завода за уџбенике, као и у „Српском библиографском речнику“ Матице српске уместо године смрти стоји знак питања, а Сима Ц. Ћирковић у својој упутној књизи „Ко је ко у Недићевој Србији“ наводи погрешну годину. ) А Владимир Вујић је, наравно, заслужио много више.                              

Биографија

Рођен у Новом Саду 1886. године, Владимир Вујић је рано остао без оца, па га је усвојио стриц Михаило Вујић, познати радикалски политичар. Гимназију и студије математике завршио је у Београду. Учествовао је у ратовима 1912–1918, где се и одликовао. Прешао је Албанију, кроз коју је, малтене на леђима, пренео једног свог ратног друга, спасавајући му живот. Био је суплент гимназије у Скопљу (1921. године), да би, од 1928. до 1935. радио као професор у београдским гимназијама. У Сремским Карловцима је предавао философију, математику и немачки језик (1935–1938). Када је избио Други светски рат, нашао се се у Влади ђенерала Недића, прво као начелник Министарства просвете и вера, а затим као врховни инспектор Националне службе за обнову Србије. Са супругом Бојаном, професорком математике и својом десном руком, и децом Павлом и Иванком емигрирао је 1944, и са многим избеглицама које су се склониле од Титових идеолошких џелата нашао се у Италији, у избегличким логорима у Форлију и Еболију, где је држао предавања младим састрадалницима. После боравка у „дипијевском“ логору у Немачкој, као место емиграције одрђен му је Бразил, где је и умро, 1951. године (годину упокојења смо, коначно, сазнали од његове кћери Иванке).
                                           
Био је човек огромне радне енергије; писао је и објављивао још пре Првог светског рата, а после је сарађивао у нашим најугледнијим листовима и часописима: од „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“, преко Црњанскових „Идеја“ и „20. века”до „Светосавља“ и „Жичког благовесника“. Редовно је писао књижевне критике у „Правди“,„Времену“ и „Политици“. Највише трага је оставио у часопису „Народна одбрана“, где је извесно време био и уредник. Иза њега је, расуто и ван корица књиге, остало на стотине студија и огледа. За живота, изашле су му само две збирке огледа: „Нови хуманизам“ (коаутор је био Првош Сланкаменац) и „Спутана и ослобођена мисао“. Први је, 1920. године, направио избор из опуса свог философског учитеља, Божидара Кнежевића, и објавио га са студиозним предговором. Са немачког је превео приручник Герхарда Геземана о јужнословенској књижевности, као и Шпенглереву „Пропаст Запада“, коју је издао његов пријатељ, Геца Кон. У логору избеглица Еболи објавио је мали избор из мисли Томаса Карлајла, кога је ценио и преводио и Божидар Кнежевић. За време рата, у касније од комуниста уништеном колу „Српске књижевне задруге“, приредио је и предговором снабдео „Лимунацију на селу“ Стевана Сремца. Као математичар, помагао је Аласу у изради његове феноменолошке теорије пресликавања.                                          

Мисаона еволуција

На почетку стваралаштва, Вујић се нашао под утицајем Божидара Кнежевића, да би, двадесетих година двадесетог века, постао заточник витализма Анрија Бергсона и прагматизма Виљема Џејмса. Био је оштар противник системске философије и рационалистичке метафизике, сматрајући их туђима животу и лишенима ширих погледа на човека и свет. У већ поменутом „Новом хуманизму“, чији је коаутор био Првош Сланкаменац, оштро је критиковао сцијентистичке претензије на свеобухватно сагледавање стварности. Полемисао је са Браниславом Петронијевићем и његовим ученицима у нас (рецимо, са Ксенијом Атанасијевић, која ће касније и сама напустити рационалистичку метафизику и кренути стазом ирационализма, па ће Вујић и она постати добри пријатељи и саборци на пољу обнове наших философских могућности). Крајем двадесетих година прошлог века, под снажним утицајем философа културе, Освалда Шпенглера, Вујић ће почети да се бави односом културе (као цветајуће сложености живота народа) и цивилизације (као технички довршене, али декадентне, изумируће фазе развоја неке заједнице). У то време, као сарадник и уредник „Народне одбране“, Вујић је на страни интегралног југословенства, верујући, попут свог пријатеља, Владимира Дворниковића, аутора „Карактерологије Југословена“, да су Срби, Хрвати, Словенци (па и Бугари), потенцијално један народ, који има шта да каже уморној Европи. А да је Европа заиста уморна, да је забринута за своју, пре свега духовну, будућност, Вујић је открио пре Богдана Радице, и његове знамените књиге „Агонија Европе“. Наиме, у „Народној одбрани“, Вујић је објавио серију чланака „Европљани о Европи“, у којима анализира мисаоне светове Мигуела да Унамуна, Ђованија Папинија, Пола Валерија, Жилијена Бенде и других, и показује да је близина сенилног варварства, коначног клонућа негда велике културе, оно што брине сваког од ових великана. Није нимало случајно што је Николај Берђајев свој оглед о Шпенглеру, главном надахнитељу Вујићевом тих дана, назвао „Фаустове предсмртне мисли“. Западаноевропска, фаустовска култура, која је кренула у јуриш на небо шиљцима своје готике и у освајање земље својим конквистадорским и колонијалним подухватима, очито више није била у стању да одговори на изазове главне опасности: технике која се аутономизовала, рашовечила и постала циљ самој себи. Као једна од терминалних појава фаустовске културе, пресађена на исток, појавио се и комунизам, чији ће Вујић постати непомирљиви идеолошки противник, а, као прогнаник из отаџбине, и својеврсна жртва.     

Тих, тридесетих година 20. века, Вујић ће, коначно, од ирационалисте склоног мистицизму, постати православни хришћанин. То ће се, између осталог, десити под снажним утицајем мисли владике Николаја Велимировића, с којим ће се Вујић спријатељити и касније сарађивати. (Као траг, остала су два мисионарска писма владике Николаја „професору Владимиру В.“) У то доба, преводилац Шпенглера ће, у часопису „Светосавље“, који су издавали студенти Богословског факултета, објавити свој програмски текст, „Повратак Сави Светитељу“, у коме ће рећи да су српску културу одредила два бекства: Растка Немањића у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира (ову идеју од њега ће преузети свештеномученик Јован Рапајић, Милутин Деврња, а касније и митрополит Амфилохије Радовић.) Вујић сматра да се лик Светог Саве, истинског православног подвижника отачког обрасца и српсковизантијске основе, мора ослободити двају псеудоморфоза – рационалистичко-просветитељске („Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорце“, рекао би Доситеј) и епско-десетерачке („Иван чашом наздрави освете, / светим пиће, Богом закршћеним“, рекао би Његош). Прошло је доба кад су, под притиском историјских околности, наши свештеници морали да узму оружје у руке; сада је време повратка светосавском хришћанству као молитвеном подвигу и духовној изградњи и себе и народа.     
      
Као књижевни критичар, Вујић се залагао за ревизију скерлићевског погледа на наше писце и против сваког идеолошког утилитаризма, нарочито пропагандистичке „социјалне књижевности“. Зато је настојао да се песницима какав је Лаза Костић и приповедачима какав је Стеван Сремац додели ново, видније место у историји књижевних вредности нашег простора. Кад је у питању Бора Станковић, доказивао је да је он много дубљи од пуке приче о карасевдаху и „жалу за младос“. Иза себе је оставио преко педесет књижевних критика оновремене књижевне продукције.   
                               

Отац и кћи

Трагајући за годином смрти Вујићеве, али и за потпунијом биографијом његовом, успео сам, захваљујући нашем угледном писцу у емиграцији, господину Сави Јанковићу, да дођем до Иванке Ајдарић, ћерке овог великог српског интелектуалца. Она је живела у Бразилу, а језик којим је говорила био је онај савршени, господски, јасни, племићки српски, „београдског стила“, какав се данас ретко може чути. Замолио смо је да нам посведочи о животу своје породице, над којом је бдио отац Владимир, витез културе и духа. Госпођа Ајдарић се радо одазвала позиву; с њом сам радио један велики разговор, чији је циљ био да из породичне историје Вујића сазнамо што више. (Не само ја, него и онај, макар и најмањи, део нашег народа који није заборавио заветне вредности.) Она је била дирнута пажњом према покојном оцу. Трудила се да се подробно сети свега, и да ми, у дугим писмима, одашиљаним путем електронске поште, одговори. Љубав према покојном оцу била је осењена нечим небеским, и, на известан, необичан, у дубину људске душе скривен, начин, подсећала ме на љубав Светог Саве према старом Немањи, монаху Симеону, коме је син, видећи га разочараног што се више не може младићки подвизавати, упућивао речи утехе – говорио је Сава оцу свом да се не боји што не може дуго да стоји на службама, да строго пости, да метанише, јер је он, најмлађи син жупанов, његов пост и стајање и клањање. Пошто га је послушао и дошао на Свету Гору, нека Господ душу Симеонову од Саве тражи. Тако је и Иванка Ајдарић живела својим оцем и за свога оца, желећи да оно што је у њој од родитеља остало покаже Србији, за коју је Вујић поднео сва своја распећа и у чије је васкрсење чврсто веровао.      
                 
А онда ми је стигла електронска пошта Иванкине кћери Ивоне, која ме је обавестила да се њена мајка, тежак срчани болесник, после операције која није успела да је телесно обнови, упокојила 31. децембра 2011. године, шездесет година након очевог преласка с оне стране Границе. Осетио сам, по ко зна који пут, сву истинитост речи Светог Јована Кронштатског:„Нема места за случајност у царству Свемогућег Бога“. Зар је било случајно што смо она и ја ступили у преписку на исходу њеног живота, прожетог љубављу према оцу и отаџбини? Зар је било случајно што смо се, ето, срели духом, иако се нисмо видели? Знао сам колико јој је радости донео чланак о човеку из чијих је бедара (али и духа) потицала, и део нашег разговора, објављени у августовском броју часописа „Геополитика“. Чини ми се да је могла мирно да оде, поготово кад сам јој јавио да ћу, ако Бог да, сачинити један зборник чланака Вујићевих. И надам се да се у Оцу свију нас срела са својим оцем, најнежнијом успоменом коју је носила као попудбину.                                                                          

Размишљање за крај

Владимир Вујић је, свакако, човек чије је дело достојно проучавања. Идеолошка острашћеност прошлости мора уступити место научној објективности. Наслеђе српске философије није ствар с којом се треба играти идеолошких игара. Наравно, не треба заборавити да је Вујић био хришћански интелектуалац, један од оних који су сматрали да је Христос Логос човека и света; или, ако бисмо ту грчку реч превели онако како је владика будимски Данило сматрао да треба, Смисао човека и света. У писму једном себи блиском човеку, уочи Божића 1934.године, Вујић је дао савет нашим интелектуалцима на путу Светог Саве, исповедајући, али као програм живота и рада, своју личну веру:„Драги мој Милораде, Прими моје најсрдачније жеље за празнике Христова рођења. И посред тешког живота и мучних и испреплетаних путева којима пролазиш по Провиђењу („јер ниједан врабац...“) и који су изванредно тешки – желим ти да имаш у уму свом свега једно: ко претрпи до краја, благо њему. Ми се много трудимо, и мучимо, и петљамо, и нервирамо и радимо много штошта и свашта, па ипак, ти бар то знаш, остаје Његова реч, мирна, поуздана, увек тачна и увек примењива: „Много се трудиш- а само је једно потребно“. Хвала ти много што си мени и за мене писао у последњим писмима, а по добром срцу твом и по искреној добронамерности твојој. Имаш право: и ја мислим да је теже нама, прекаљеним и измученим интелектуалцима, са брдима и товарима наученога и промишљенога, теже него богаташу, ући у царство небесно. Онај младић је сетно и ћутке отишао не могав прегорети богатства свог и навика материалних; колики и колики интелектуалац исто тако, и кад пита и кад хоће, окрене се и врати у драге навике свог интелектуалног празнославија и своје сујете (јер је то главно). И на исходишту пута који води, за неке, кроз веровање –водиста чекају „мистике“. Но мени изгледа (нека би Бог дао да је тако) да сам обишао те „мистике“, и масонске, и спиритистичке, и свакојаке друге „софије“, и антропо- и тео-; и да сам у доживљају личном у својој вери ушао у саму мистику која и јесте срж и суштина сваке вере праве. Она је за мене мир о коме је речено: Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам. У том миру – све се разрешава и све постаје просто: и невоље око нас и са нама, кућа, бриге, деца, рад, зли људи и кобне прилике, сва сумње и сва мучења, сва тражења и сва лутања. Када се са књига и рада на књигама (који сматрам за хлеб корисним као и св. Павле своје шаторе) вратим на Јеванђеља и прочитам само једну реч Његову, одмах све постаје просто, поуздано, тако људски сигурно и мирно, и тако све јасно. Мир тај и благослов Његовов желим ти од срца, са свима твојима, од свих нас, твој Влада“
              
Такав човек је умро изгнан из вољене отаџбине, којој је посветио живот, а годину његове смрти тек сада коначно сазнајемо. Од онога што је урадио, после Другог светског рата поново је прештампана „Спутана и слобођена мисао“ (код издавачке куће„Жагор“ и у Задужбини манастира Хиландара у Београду), а вишекратно је прештампавана и Шпенглерова „Пропаст Запада“. Надајмо се да ће се потрага за Вујићем плодотворно наставити.               

Владимир Димитријевић