Ослобађајућа пресуда "гњиланској групи"

Да је Србија земља чуда, парадокса и необјашњивог, то смо већ сви одавно схватили. Такође смо поодавно схватили, што увек и у свакој прилици понављамо, да разлог за ово не лежи у неумењу нашег народа да направи организован систем у коме ће се знати ред, већ у простој чињеници да је Србија окупирана. Туђинске идеологије, ваннародне мисли, свенационално и народно  богоотпадништво, а на крају и физичка окупација делова наше земље, узрок су овоме. Имајући у виду да ова окупација Србије траје деценијама, и да су њени корени дубоки, можемо сведочити о дубини нашег народног пада. Последица овог пада јесте криза човека, система, државе и свих њених представника. Када народ постане слаб услед овог пада, онда он не може да управља државом. Пошто њоме не управља народ, управљање преузимају партије, клике, капиталистички монополи и разне интересне групе. У таквој држави све је могуће – издајица земље да добије орден за своју издају, онај који краде државу да буде награђен још бољим положајем и приликом за још крађе, браниоц земље утамничен, а онај који напада на земљу ослобођен. 

Јавност у Србији протеклих дана била је затечена пуштањем на слободу шиптарских терориста из тзв. „гњиланске групе“ терориста ОВК. Но, као што то обично бива, бура око овог дешавања се полако стишава, а шта је узрок овој срамоти, не објашњава се, нити неко грађанима Србије даје било какву индицију о томе због чега је ово учињено. Због чега је група убица првобитно осуђених за најтежа злодела, у другостепеном процесу ослобођена? Да ли је могуће да организована скупина људи побије, мучи, касапи на стотине људи, и да за то нико не одговара кривично? Ако имамо сва права овог света да се жалимо на Хаг, због чега онда наше домаће судство животе наших људи не цени нимало?

Ова скупина бандита одоговрна је за смрт око две стотине Срба, али како се види из приложеног, за њих српски суд није могао да потврди изречену казну, и пре неколико дана, тројица припадника ове групе пуштени су на слободу. Чињенице су поражавајуће – од свих терориста, припадника ове групе, ухапшених 2008 године, више нико није у затвору. Групу од пет терориста, одељење за ратне злочине у Београду пустило је на слободу крајем 2010. године[1], а преосталу тројицу, суд је ослободио ових дана. 

На овај начин, штета коју је овај суд и поједини тужиоци и судије нанео Србији, историјска је и непоправљива. Од силних афера са Насером Орићем, Дивјаком, до Хашима Тачија (да не набрајамо остале, много их је), постало је јасно да све што овај суд ради представља пуку фарсу, и непотребно трошење народног новца. Јер како другачије објаснити да овај суд није у стању да осуди групу најобичнијих бедника који су се на најбестијалјнији начин иживљавали над својим жртвама? Шта ли је потребно да ова група неспособњаковића коначно почне да ради свој посао онако како треба?

Пре пар недеља, тужилац суда Владимир Вукчевић, изјавио је да Србијом слободно шета око 300 лица осумњичених за ратне злочине. Ако је и било неког ко би се у својој наивности понадао да Вукчевић говори о терористима с југа Србије, овом пресудом више нема дилеме на кога је мислио. Не сумњамо нимало да ће Вукчевић успети да по принципу 100 Срба за једног терористу успети да намири свој дуг. 

Још једна поражавајућа ставка у неславног каријери овог суда јесте случај „браће Битићи“. За неупућене, ради се о терористима атланског крила ОВК(ма шта то значило), иначе држављанима САД, који су се након бомбардовања обрели у Србији, након чега су ликвидирани. И уместо да бар осуђивањем доказаних терориста (пример гњиланске групе), суд за ратне злочине у Београду барем створи некакав привид да ради у интересу наше државе, и себи да покриће за откривање евентуалних злочина које је починила српска страна у рату, поједине судије овог суда критикују медије због коментарисања ове скарадне пресуде, а у исто време најављују процесуирање одговорних за ликвидирање браће Битићи – опет понављамо, терориста, који, претпостављамо, у рату на Косову нису гађали српске војнике и полицајце цвећем и бомбонама, већ мецима и бомбама. Да ствар буде гора, овај случај показује потпуну непрофесионалност овог суда, из разлога што се по овом поступку поступа под политичким притиском Америке, чији су Битићи били држављани. То што су они припадали непријатељској терористичкој формацији која је убијала Србе и све остале нелојалне идеји "велике Албаније", наравно за САД, а како видимо и за ово "домаће" судство, није битно. Правда је и у овом случају, намењена само победницима.

Ми једино можемо закучити следеће -  сва хапшења политичара, тајкуна, терориста, лопова, у Србији последњих година, имају за циљ само обично замајавање народа и представљају само представу за масе, а кад циркус оде из града, ти исти људи бивају без икаквог објашњења, пресуде, нити било чега пуштени на слободу, или осуђени уз смешне казне. Сав политичко судски апарат у Србији усмерен је против обичног човека, а очевидно фаворизује оне који би по свим мерилима здравог разума требали да проведу живот иза решетака. Оваква политика је срачуната и пажљиво испланирана, и усмерена на то да српском народу сломи вољу за борбом, слободном државом и нормалним животом. А овој подмуклој тактици, очигледно служе и поједине судије и институције окупиране и сервилне Србије. 

Јасно је да су дошла времена када, како је велики Андрић изрекао, „паметни ћуте, будале говоре а фукаре се богате“[2]. На народу наше земље је да сам одлучи до када ће ово трајати. 

Повереништво Двери Српских, Пирот

„СТАТУСНО НЕУТРАЛНИ“ ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ НА КОСМЕТУ – фото-ретроспектива

1. Гласачки листић за локалне изборе које расписује „Република Косово“. Од ћирилице, због које су медијима пуна уста у случају вуковарских табли, на овим, „статусно неутралним“ гласачким листићима, ни трага ни гласа. Као ни од српске државе.

2. Срби из Митровице, у колонама, одлазе на гласање.

3. Александар Вулин, са шиптарским специјалцима, који обезбеђују изборе:

4. Ни овај дан није прошао без насиља – претучени радник ЈКП Стандард

5. За два кандидата за градоначелнике, гласало је нешто више по 5000 бирача. Довољно да се изабере градоначелник, и заузме фотеља, али бројка недовољна, да би се због ње жртвовала Србија, како каже премијер Дачић.

6. Огледало катастрофе српског суда за ратне злочине. Припадници „гњиланске групе“, првобитно осуђени за најтежа кривична дела тероризма на југу Србије, пуштени на слободу.

Припремило

Повереништво Двери Српских у Пироту

Бошко Обрадовић: Дачићу, не прети!

Покрет Двери осуђује претње Србима на северу Косова и Метохије које је данас изрекао премијер Ивица Дачић и поручује му да ко се мача лати од мача ће и погинути.

Покрет Двери изражава згражавање над данашњом изјавом уцењеног премијера Србије Ивице Дачића који се усудио да прети грађанима Србије на Косову и Метохији. Онај који још увек није објаснио шта је било у коферу и зашто се састајао са мафијашким шефовима, онај ко је прекршио Устав Србије потписивањем Бриселског споразума, апсолутно нема право да било коме држи придике нити прети. Он је тај који треба да буде забринут, јер премијерско време му убрзано цури, а полиција, тужилаштво, судови и робија све су му ближа политичка перспектива.
Одмах да се разумемо г. Дачићу: Шиптар или Тачијев Србин никад неће бити градоначелник у северној Косовској Митровици - док је српског народа на северу Косова и Метохије. Да се Ви питате можда би и био, али се не питате, као што је показао апсолутан успех бојкота шиптарских избора 3. новембра.
Како се усуђујете да уопште изговорите као нешто што је спорно неболузу да „Срби са севера КиМ не слушају ни Београд, ни Приштину ни међународну заједницу”? Зашто би слушали Приштину? Зашто би слушали лажну међународну заједницу која признаје тзв. независно Косово? Зашто би слушали Вас који им у томе помажете?
Грађани Србије на Косову и Метохији (који су можда за Вас грађани неке друге државе) нису прихватили Ваше савете, нису подлегли Вашим уценама, одбили су Ваш Споразум, не подржавају Вашу политику, и то је Ваш проблем. Ваш проблем је такође и што исти ти грађани већински подржавају политику ДСС, СРС, ДВЕРИ и других патриотских организација, па то може бити опасан вирус за остатак Србије, у којој се Ви одржавате на власти искључиво захваљујући изборној крађи, страним менторима који Вас држе уцењеног и медијском мраку.
Питам Вас: кад се то и где цела Србија изјаснила да подржава издају Косова и Метохије зарад уласка у ЕУ по сваку националну цену? На основу чега Ви тврдите да Вас грађани подржавају по том питању, кад грађани - управо супротно – подржавају став Срба са севера КиМ да су Косово и Метохија изнад ЕУ.
Откуда Вам право да говорите у име свих нас и да се са таквим понижавајућим тоном односите према грађанима Србије на северу КиМ, па још на крају и да им претите?
Ви нисте будућност Србије, Ви сте прошлост Србије и немате право да говорите о будућности. Србија ништа не жртвује због Срба на КиМ, Србија брани своју државност на КиМ, опстанак свога народа и институција, бори се против окупације, али - нажалост- није окупирана само споља већ и изнутра. Нама је битан сваки Србин на свету, а посебно на Косову и Метохији, а камоли 10.000 Срба из Косовске Митровице које Ви бришете из бројног стања и одбацујете јер се не слажу са Вашом издајничком политиком.
Све је управо супротно од онога што кажете претећи: ништа Србија не жртвује због Срба са севера КиМ, већ Ви жртвујете Србију, Косово и Метохију и Србе са КиМ зарад уласка Србије у ЕУ и зарад Вашег опстанка на власти.
Ми разумемо да Вам је тешко јер Вас Срби са КиМ не слушају а слушају ДСС, СРС, ДВЕРИ и друге патриотске организације. Јасно је да сте преузели одређене обавезе које треба да испуните да бисте добили још који дан, месец или годину на власти, као и заштиту од кривичног гоњења.
Али, ко каже да више не може да се уради од овога што Ви радите? Можда Ви више не можете да урадите јер сте уцењени и под страном контролом. Али има ко може и очито је у томе Ваш страх: Срби са КиМ су у опозиционом народном фронту и патриотском блоку препознали политичку снагу која може да их заштити и настави борбу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Први услов за то је: пад Ваше владе и Ваше издајничке политике - зато сте нервозни, зато претите. Време Вам неповратно истиче.
У име Покрета Двери још једном Вас упозоравам да престанете са полицијском репресијом, упадима у просторије опозиционих политичких покрета и затварањем опозиционих медија, а посебно да престанете са претњама Србима на КиМ. То добра донети не може и зато је боље да се зауставите на време. Пошто у последње време интензивно цитирате Свето Писмо, онда да Вас подсетимо на јеванђељску поруку која каже: „Ко се мача лати, од мача ће и погинути”.
Бошко Обрадовић
Информативна служба Покрета Двери

ВЕЧИТИ ДЕРБИ

Једно од прилично реалних показатеља стања у коме се налази наше друштво, јесте и питање домаћег фудбала. „Вечити дерби“ као деценијска традиција, „празник“ српског фудбала, можда је најбоље огледало стања овог најпопуларнијег спорта код нас. Ако је судити по свему што је пратило и овај, 145. дерби по реду, ствари нису нимало ружичасте, напротив. 

 

Вреди ипак за тренутак се замислити над терминолошком играријом везаном за дуеле Звезде и Партизана. Пре свега, треба се запитати шта је то у овој утакмици „вечитог“ карактера, када су се ови дуели почели одигравати тек после другог светског рата, а оба клуба пре рата нису ни постојала. „Вечити“, то јест њихови идеолошки креатори, су старе перјанице српског фудбала гурнули у запећак, а целу државу поделили на црвене и црне, оба под знаком петокраке комунизма. И као да српски фудбал пре Звезде и Партизана није ни постојао, и као да све што се у српском фудбалу надаље дешава, треба да обиграва искључиво око овог „вечитог“ београдског, а послератног ривалства. Старе институције српског фудбала потпуно бивају занемарене, а још један, врло моћан коридор свеопште централизације и београдизације Србије (којој су иначе Срби веома склони), постављен је и трасиран, овог пута кроз фудбал. 

Уопштено говорећи, све што је пратило овај последњи дерби, од увертира које су се дешавале на другим стадионима у Србији, преко инцидената и сукоба навијача обе групе током протеклих дана, само је жалостан показатељ правог карактера овог над-фудбалског дуела. Не могу пре свега да се отмем утиску да „дерби“ јако лепо служи за скретање пажње, барем за тренутак, са неких других питања. За жаљење је да, уместо медијских прилога о задушницама и оскрнављеним српским гробовима у Косовској Митровици, гледамо маратонске извештаје о тучњавама и сукобима хулигана. Уместо да народ промисли о минулим Тачи-Дачић изборима на Космету, цео дан дербија протекао је у пребројавању повређених са разних локацијама у Србији. Вреди запитати – коме је и због чега уопште потребан сав овај циркус?

Све ово имало би можда неког оправдања када би бар сам фудбалски меч између ова два ривала био на задовољавајућем нивоу, и када би својим квалитетом надоместио горак укус међусобног црно-црвеног требљења младих навијача у Србији. Ту су ипак ствари најгоре, а могу одговорно тврдити да су се на стадионима осталих прволигаша, и клубова друге лиге, играле врло често квалитетније утакмице уодносу на „дерби“. Можемо такође да се присетимо дуела које је и наш пиротски Раднички играо са имењаком из Ниша, Напредком из Крушевца, Доњим Сремом, или куп утакмице са Војводином. Али, може се само претпоставити да се око свих ових утакмица заједно не врти толики новац као око једног дербија, те ови деули засигурно нису интересантни оним структурама који би из свега били кадри да цеде новац. Исто тако, запањујућ је медијски мук по питању осталих прволигаша, друголигаша, а о осталима да не говоримо. Старије генерације сигурно се присећају недељног „спортског прегледа“ где су сви тимови бивше Југославије добијали исти простор и равномерно заступљени. Упоредити само ово, са данашњом ситуацијом где државна телевизија уопште и не откупљује права за пренос фудбалских утакмица, а наметљиво форсира црвено-црне у својим извештајима, у исто време срамно запостављајући друге фудбалске клубове, илузорно је. 

Хулиганизам и варварство при извесном делу навијачког кора оба табора, такође су неодвојиви део ове фудбалске представе. Све бруталнији обрачуни у којима се сви служе хладним оружјем, и реквизитима којима се треба неко озбиљно повредити, постали су свакодневица. „Јуначке“ туче у маниру десет на једнога, постављање ножа под грло како би се преотео противнички транспарент (случај пиротских навијача „Партизана“ којима је овако у Нишу отето навијачко обележје), напади моткама и штанглама – уз истовремено патетично позивање на спортко навијање из оба табора – прави су показатељ ствари. Оволика употреба ножева и хладног оружја била је својевремено својствена турским навијачима осамедесетих година, а како сада ствари стоје, ми смо управо ту негде. А и поред свега тога, медији и даље усхићено говоре о овом дуелу, данима нас обасипају репортажама и најавама везаним за дерби – а о осталим утакмицама на српским стадионима говори се врло мало, или се не говори уопште. 

Закон о спорту у Србији је јасан и јасно одређује шта се сме а шта се не сме. И поред тога, деценијска је пракса да се „вечитима“ увек дозвољава паљење бакљи, и да се на редовне бакљаде на њиховим стадионима жмури на једно око. Ово је ситуација једино на стадионима ова два тима. Да ли је ово „контролисано лудило“ можда неком симпатично то не знам, али је врло очит пример како се поједине ствари дозвољавају када из њих произилази одговарајући профит. Када се лудилу дозволи да клија, онда се не треба чудити што пушта корење. 

Коначно, крајњи исход овакве политике је поражавајуће стање српског фудбала који више није у стању да буде релевантан противник ни нижерангираним тимовима Европе. Звезда и Партизан од негдашњих великих тимова имају само име. Последњих година постало је очито да оваква централистичка политика по питању фудбала не даје резултате. Да поменемо само овогодишњи пример из квалификација за лигу Европе, када је новосадска Војводина играла за три копља боље у односу на београдске тимове, али смо зато сви од стране „јавног сервиса“ били ускраћени за директан пренос мечева новосађана, и гледали их у снимку. Дакле, овде се више не ради о квалитету тимова, већ о очевидном фаворизовању појединих тимова. Питам се шта би неки клуб (не рачунајући „вечите“) требало да уради, па да заслужи своје место у медијима са националном фреквенцом? Где су у медијима српски фудбалски центри – Ниш, Крагујевац, Нови Сад, Чачак, Крушевац? Напослетку, шта са, такође Београђанима, Радом, или ОФК Београдом? О другој, квалитетној лиги Србије и да не говоримо?

Кад се све сабере, утисак је поражавајући. Свеопшта кланица међу навијачима, мизерни фудбалски учинак саме утакмице, гомила повређених на све стране, материјална штета, и даље срозавање фудбала на концу. Што уживо, што преко телевизора, пола Србије сручило се на север, пола на југ, да би видели једно велико – ништа. Како ствари стоје, нисмо далеко од дана када ће почети главе да падају због „дербија“ а када се то буде десило, биће касно. 

Дејан Алексовски

Двери Српске - Пирот