У суботу 21. Априла житељи Пирота
имали су прилику да на новом градском тргу присуствују концерту групе: “Сања
Илић и Балканика”.
До скора ограђени и опасани трг
жицом и жутим тракама постао је поприште једногn скупа, то јест концерта. Кажем
“скупа”, јер одкуд баш сада у јеку изборне кампање господи из општинске управе
дође таква замисао да развесили своје гладно и незапошљено становништво? Можда
је баш дошао тренутак да се народ мало развесели и да у песми пронађе барем
душевни мир? Ипак ако се душевни мир купује онда је барем јасно да су они
најбогатији у доброј прилици да своје душевне проблеме реше на брз и једноставан
начин. Остаје питање шта је са онима који немају много да приложе за једно такво
улагање. Њима је изгледа остала могућност да искористе улагање богатих, или оних
који себи дају право завлачења руке у народни новац и онда целом народу барем
за
трен обезбедне неколико безбрижних
сати “мира” и “благостања”.
До пре неколико месеци празан и
укаљан трг постао је те вечери украшен великом бином и многим шареним
светиљкама, то јест рефлекторима. Нема дилеме, било је одмах јасно да су
организатори уложили много труда да све поставе на право место, како би весеље могло
да достигне свој поптпуни циљ. Убрзо песма је веселила окупљени народ, њу је допуњавала дрека
немирне деце, а могао се чути и који тресак флаше или који гласнији повик
занесене душе. Народно весеље је почело, позорница је смењивала унапред припремљене извођаче, а
и сами актери на бини постали су још веселији.
Као да смо победили у каквој
важној битци, народ се препуштао утисцима концерта. Све је изгледало као да је
испуњен циљ, и да присутан народ може барем за тих неколико сати да смири своје
душе.
Концерт се на задовољство
организатора и присутних извођача успешно завршио, и они су са осмехом на лицу
и поздравима захваљивали од срца организаторима. Како и не би када су велики посао урадили,
одржали су концерт, и то је барем разумљиво јер се тиме и баве, узели новац
који им је организатор обећао и понели са собом прелепе утиске једног веселог
народа.
А шта ли се десило са људима?
Некако су постали невесели када се концерт завршио, неки вероватно због умора
или алхохола који су попили, а други изгледа да нису успели да доживе
благостање, или су можда жалосно уздисали што ова велика претстава није потрајала
још дуже.
Има у нашем народу оних који воле
да своју глад и празне стомаке ако већ не могу храном, барем допуне добром
песмом и игром, ако им за то допушта физичка снага. Још када алхохол почне да
делује онда и глад престаје да се осећа. Изгледа да су наши “дародавци”,
“хуманисти” и управитељи овога града били добро упознати са овом муком и
проблемом те су брже боље за свој напаћени народ приготовили лек. Јер зашто да
се свако појединачно подвргне терапији када то може учинити групно и под
надзором организатора, који су видно били присутни те вечери на догађају.
Задовољство извођача толико је
било велико да се из њихових уста чуло како су на том концерту узели добре
дневнице. Нико не сме да им замери, јер и они морају од нечега да живе, и ја их
због те зараде не осуђујем. Људи који су се ангажовали на склапању и расклапању
бине такође су били задовољни, јер су и они сами зарадили део новца који ће их
у наредним данима хранити. Ни овим људима који су се две вечери трудили око
монтаже и демонташе не замерам!
Како замерити оним људима који се
поштено труде за своје дневнице? На то нико нема права!
А шта је са нашим драгим
организаторима? Очигледно да је ова претстава и увесељавање скупо коштало.
Питам се кога је коштало? Изгледа управо овај напаћени и гладни народ јер се из
буџета општине, а не из неког другог средства финансирао овај концерт. Никоме није
јасно колико је то здање коштало, али имајући у виду број извођача, радника, и њихово
задовољство зарађеним новцем, онда је јасно да је концерт коштао, и то не мало.
Колико, ми не знамо! О томе шта се говори у
народу неби ни смео рећи, али помињу се цифре
од хиљаде и хиљаде евра.
Но, оставимо сада по страни колико је ово
групно весеље коштало народ, али се питајмо сада о моралној одговорности оних
којима је на располагању народни новац. Пре свега морамо их питати дали имају
ли било какву одговорност према гладима, изнемоглима, незапосленима, или се
њихова одговорност свела на увесељавање њихових душа. Ови “хуманисти” говоре
како брину за свој народ и јасно нам стављају до знања како и на који начин то
чине. Сви они који су присуствовали концерту су и сами могли да се
увере.
На весељу раскошно, а шта када се све заврши? Е
тада се враћамо проблемима које имамо, а које организатори очигледно нису у
стању да виде, или не желе да виде, већ народни новац користе за концерте и то
управо када траје и кампања за изборе. Ја се свим срцем захваљујем овим
“доброчиниоцима”, и “дародавцима” што су народни новац уложили у ове сврхе и
тиме јавно обелоданили како воде бригу о своме становништву.
Можда су они сами изгубили из вида како је то
када неко нема посла, како је то када мајке немају ни дрва за огрев, а у
креветићима им леже мала деца. Можда они никада и нису били у прилици да тако
нешто осете, а можда су то и заборавили јер већ годинама седе у удобним
фотељама. Они који немају ни функције, ни посла, ни елементарне услове за живот
под покровитељством истих организатора ретко добијају разумевање за своје муке,
а камо ли неку приличну помоћ.
Питајмо се о каквом је овде хуманизму, и
питајмо се није ли то најгори облик понижења и цинизма?
Када би само део новца уместо концерта био
прослеђен гладнима, сиромашнима, учинила би се велика ствар, и справом би смо
ову господу могли назвати хуманистима. По ономе што чине очигледно је да нису
склони поменутим решењима, него им је преча политичка кампања, а није им мрско
да се у томе послуже и народним новцем.
Поменута “свечаност” била је добра прилика да
видимо о каквим је управитељима овде реч и да размислимо хоћемо ли им и у
будућности дати поверење. Није овде реч само о концерту, већ и о многим другим
проблемима нашег становништва који остају неми. Било је сумњивих тендера,
куповина, продаја, изградња и финансирања. Нико од људи из народа није био у
могућности ни да постави питање како се троши народни новац, у које сврхе и у
чију корист. За све ове проблеме остали смо без могућности да питамо а тек
никакав одговор нисмо ни могли очекивати. Све што се радило и градило била је самовољна
одлика управитеља и њихових предузетника. О овоме се дуго ћутало, а ћути се још
увек!
Ми нећемо да ћутимо када је упитању нарушавање
личног достојанства и када је реч о угрожавању људи и њихових права. Својим
одлукама у погледу финансирања итекако се поједини људи могу угрозити. Одржаним
концертом готово је бачен новац зарад промоције појединаца, и тиме омаловажени
сиромашни и незапослени. На овај начин укаљан је и образ оних који управљају. Нека
се и сами запитају када буду у ситуацији да народ погледају у очи, и нека се
тада постиде за преступе које су починили!
Такође ми нећемо да останемо неми као покрет
ни за сваку будућу власт која буде делила вредности лажног хуманизма и
доброчинства, већ ћемо увек стати на очување вредности достојне живота и части
сваког појединца.
Живела Србија!
Поврееништво Двери Пирота
