Један народ поносан на своје предке, за слободу и Крст Часни вековима у крвљу је изгарао. Светла лоза Немањића, Светости блиска утемељила је Србску државу, и духовност нашег народа. Даровала је потомцима слободу и завештала њено очување и народни мир. Стари наши остављали су покољењима поштење и васпитавали децу да слушају мајку и оца свога, на старце да хулом не говоре, своје да увек знаду.
Мир у Христу нашао је тај исти народ и страдање му је било блиско. И пре турских освајања живот није био лак, себар је имао мало да жање, у њему је била велика туга и жал, али у себру беше благодат поштења и мукотрпан рад.
О дали су времена иста, јели туга коју човек дели и себарска туга? Дали човек снева више од себарских дана, иште ли хлеб исти, или неку блискост нову?
Тешка времена утицала су на страдање нашега народа, и живот никада није био угодан, (комфоран), као живот западног човека. Турска освајања донела су само нову муку на тадашњу неслогу властеле. Још у то доба као да се заборавило на завештање блискости, братства и очување утемељених вредности. Уместо да јача народни слободарски дух међу главарима Србским ширила се завист и неумољива гордост. И пре него да свако чува поменуто наслеђе, више се чувала главарска столица. Народна отимачина, силовања, прогони само су биле последице нарушеног јединства и ратова себичних србских глава. Себар тада уместо части бива засипан понижењем и страхом, остаје му немир и туга у брлогу потпуне расутости и зла. А највише боли када зло долази од браће наше и очева наших, када се међу њима сеје смрт. И сваки благочестив човек осећао је велики бол, а душе таквих људи вапиле су да у своје срце приме љубав. Народ је тражио лек и спас, али као што и лекар зна, болест која се зацарила само се тешком муком може исцелити.
ВЕЛИКОМУЧЕНИК ЛАЗАР
Турски барјак који се почео виорити на рубу србске државе није успео да донесе јединство. Новонастало искушење било је тешко и донело нове жртве. Пад браће Мрњачевића показао је сву опасност турске најезде за наш народ, и ето ти лека мој народе србски! Ето нашега Светог Кнеза како смерно окупља војску, и призива преостале главаре, не на потпуну покорност, већ на борбу за живот и његово очување. О Лазаре усијана главо зар на такву силу да прионеш народ? Зашто Лазаре окупљаш војску, има ли смисла у рат походити када и јачи признаше турскога господара? Главе многих са круном мањег сјаја од Кнежеве части говорише да је то поход у смрт и да залуд војска на војну пође. Али Кнежев завет беше чврст и сјајнији од свакога злата, његова глава приону дубоко у благочешће срца свога и не одступи од своје намере. О народе, вели Кнез окупљенима око себе, србство се данас на Косову брани, јер земља се наша отуд и храни. Зар ми други дом да тражимо, зар главе своје тускоме барјаку да приклонимо? Па нека је и сјајнији од сувога злата, али тежак је целив његов, барем типут од тога што одбијамао да га примио у срца наша.
Прпознао је многомучени народ свога господара а глава му беше обасјана неописивом ведрином. За савезника овоземаљског мало ко приступи да помогне, али Лазарев саветник и помоћник би сам Господ Бог коме је он смерно служио. Слуга Божји Великомученик, Свети Кнез Србски Лазар Посвети се од самога Господа као благочестиви пастир свога народа. Завет који пред народом и Господом даде беспоговорно испуни и прионе својим часним витезовима и свом војском на турски барјак.
Пре самога похода молитвама затражи спас за народ који води и би Причесник Тајнама Христовим. Међу многим Причесницима готово да цео народ би виђен пред Господом огољен душом својом како моли за милост и спас.
Бој беше страшан и неписиво страдање задеси Лазареву војску као и самога Лазара. О духовна сјајна Главо шта ће сада бити са онима који преживеше бој. Ко ће сада иступити пред непријатељем онако смерно? О народе зар да таквога изгубиш?
Али Лазар је био само слуга Божји и испуњавајући вољу Божју испунио је срца свога народа који га је смерно пратио. Сва величина би сакривена у његовој неотуђивој вери и у Божанску Промисао која се изли на његову душу, као и на цео народ. Кнез је овим страдалничким чином посведочио Господа онда када је то било најпотребније за народ србски а због испуњења свога завета Бог га Посвети и Дарова народу за његово спасење. Лазар и до данашњих дана сија оном истом Божанском Светлошћу којом је Посвећен и сведочи Живог и Истинитог Бога Исуса Христа као и тада када је жив стајао пред војском и јуришао на непријатеља.
КОСОВСКИ ЗАВЕТ И ЊЕГОВА БЛАГОДАТ
Много је људи страдало у боју на Косову, и много је деце остало без очева као и жене без мужева. Слободно можемо да кажемо да је страдање било страховито и мучно, али упркос томе са сигурношћу се може тврдити да је то било и лековито. Историјске последице говоре да се после боја на Косову целокупна турска војска повукла због погибије султана Мурата. Требало је изабрати новог султана, и тиме је србска држава барем за још неко време била сачувана од нове нејезде док су све остале вазалне државе морале да плаћају свој данак.
Међутим од тренутно сачуване државе сачувало се нешто много вредније и важније. Част и поштење опет је постављено на оно место које је важно за један народ и његово очување. После Косовске битке ништа за србски народ није исто! Остало је сведочанство живе борбе и пример једнога човека који је стао на чело народа када је било најпотребније. Могао је Лазар као и други да прихвати турску уцену прода свој народ и себи сачува круну на глави. Као што сви знамо он то није учинио ни по цену останка на главарско место, ни по цену своја личног богатства. Борба до које је дошло била је борба за очување једнога народа, његове вере, традиције и завештања које је том народу остало. Знао је добро Лазар а и сав страдални свет да је наслеђе нешто са чиме нема трговине, и да ни свила ни кадифа није довољна да подмири немир који се распршује губитком прадедовског наслеђа.
Држава се може изгубити и ми смо нашу утемељену средњевековну државност и изгубили убрзо јер нисмо могли да се биолошки опоравимо од последица Косовске битке. Треба рећи и то да турци нису тек без борбе ни после Косовске битке завојевали србијом и да се деспот Стефан Лазаревић супротстављао турцима докле је могао, а онда када људство није више могло да подмири потребе ратовања услед многих погибија био је принуђен да преговара па чак да склопи и мукотрпно вазалство. Ми овај деспотски чин несмемо осуђивати јер је и сам Стефан Лазаревић био је достојан да сачува веру, и наслеђе једнога народа као и читаве породничне вредности. Знао је са чим сме, а са чим несме трговати, у томе је његова величина.
Ако се једном стечена земља, то јест држава ратом изгуби може се повратити, али је неопходно да покорени народ сачува своје утемељене вредности и веру. Народ увек мора знати ко су његови дедови, одакле је корен тога народа и какве је све вредности прихватио. Немаћићко утемељење се највише одиграло на духовном плану ширећи Православље и вредности породичног живота. То је постала вредност обичног себра који је од Господа очекивао милост за свој поштен и мукотрпан рад, а бојао се када чини недела. Наравно да није све идеално и да је било неслагања између људи, али што се тиче вредности заједнице и породичног живота може се слободно рећи да је постојао један модел породичног подизања деце у србији, то јест занало се шта се у породици сме а шта несме. Знало је свакако дете да се кожама трговати може, али знало је исовремено да се оним наслеђеним не може трговати, јер наслеђено не припада само једном човеку, већ се оно стварало кроз генерације. Ко је тај човек који ће са тим да тргује? Само нечовек! А има ли таквих међу људима? Има их свакако, то су егоисти, среброљубци и ђавољи поклоници. Имао је србски народ увек такве, мада сам сигуран да их је тада било мање, барем и да су хтели нешто попут оваквих нечастивих дела учинити то нису смели ни да говоре јер их је обузимала неописива срамота пред барћом својом.
Једном губитак државе не значи и њен коначни крај, али једном губитак наслеђа и вере чини се да је увек губитак. То је јасно потврђено после турских освајања, јер неки су остали достојни да у најтежим тренутцима остану срби а други су продали србство за неколико џака брашна. Њихови потомци данас нису срби, погрдно повикују пароле против онога што су били њихови дедови, па су чак и за војну спремни против некадашње крви своје.
Јесте Србија много пута изгубила државу али никада није изгубила част и веру, због тога је своју земљу и повратила када се за то указала прилика. И никада народ србски није хтео да призна туђег госоподара, они који су то учинили сада се другим именима зову и хуле на свој некадашњи народ јер су се свога корена одрекли.
Величина Косовског боја није у очувању државе, јер се она само још неко време сачувала, али јесте неописива величина у борби за очување србскога наслеђа. Морамо знати да непријатељ када сломи једну земљу ништа још није учинио, али ако асимилује један народ бришући сваку његову вредност, почев од језика, писма породичне традиције и вере онда он губи сваки траг истог народа и претвара га у склоп својих вредности. И Турски султани знали су да морају ударити темељно бришући србски језик, отимајући србску децу и правећи од њих своје плаћене поданике. Много тога је требало урадити како један народ неби могао да препозна своје наслеђе.
Са друге стране свако ко је био спреман да се одупре оваквим нахођењима морао је бити велики човек јер је схватио опасности за своје ближње и себе. А опасности нису биле лако видљиве и јасне, јер лукави непријатељ пружао је много заводљивости покоренима. Тако су рецимо турци донели баклаве и многе друге посластице да умирују душу угњетеног народа. Али гле чуда нису сви који пробаше ове посластице осетили слаткоћу, многи су их појели али уз горчину. И данас се у Србији праве сличне посластице али упркокс томе ми и даље себе називамо србима и остали смо достојни повереног нам наслеђа. Многи који су некада прмили те слаткасте ђаконије у своме срцу примише и све оно што је са њима дошло, па се сада не зову србима.
Није погрешно прихватити било какву нову вредност ако је та вредност човечна, јер људска је слобода Богом дана и нико је неможе одузети. Она је најдубља човекова особина која утемељује целокупну личност. Опасно је у свему томе ако онај који прихвати новину почини зло заборављајући корене своје, па крене на оца свога и мајку своју. За такав заборав можемо рећи да је метафизички, да одсликава отуђеност и да подрива људски карактер.
Величина нашега Великомученика Светога Кнеза Лазара лежи делом у томе што је посведочио да није залуд жртвовао свој живот и да није залуд проливено толико крви на Косовском пољу. Косовско поље а и цело Косово од тада јасно оставља неизбрисиве трагове једног Покрета за очување достојанства, наслеђених вредности, вере и слободе народа.
На основу оваквог жртвеног Завета народ србски сачувао је себе и у најтежем турском ропству. Свако ко је стао у борбу у току ропства остао је слободан и поред губитка државе. Сваки човек достојан те слободе ушао је у исту борбу као и Велики Кнез србски чувајући оно највредније.
После оваквог страдања на целом Косову а и у Сбрији почеле су несметано да ничу нове задужбине па чак и у најгогем ропству, било оно да је турско или сва ропства која су касније уследила. Косовом су почели да се проширују Метохи, то јест манастирска имања и да се плодови земље дарују народу. Косовски Покрет није могло да угаси ни најмрачније време комунизма, а ни данас га не може угасити ниакакво ново ропство које се на Косовској земљи већ утемељује и припрема за цео српски народ.
Чак и да хоће било каква нечастива сила да поништи оно што је Велики Кнез учинио није у могућности све докле знамо за његову победу, јер његов сјај и сјај свих страдалника сија Божанском светлошћу и прелива се на душе и тела наша. Од Косова тиме је створена вечна истина многострадалнога народа који и данас страда истом поганошћу завојевача, како оних што нас оробљују, тако и оних што признају њихово господарство. Али неумољива је сила благодати Дарована србскоме народу и док год свако од нас прихвата барем и део те светлости његова душа биће испуњена исто онолико као и душа наших Косовских Мученика.
Душан Ранчић
