Хлеба и игара

Чак и просечном гледаоцу српских медија одавно је познат карактер медијског програма у Србији. Уместо културно едукативног садржаја, на сцени је присутан најгори кич и шунд. Уместо промовисања здравих начина живота, и науке, на медијској сцени Србије присутне су све друге врсте садржаја које подилазе најпримитивнијим људским нагонима, без трунке идеје и вишег смисла. Вођени искључиво материјалним профитом и процентом гледаности, медији у Србији су управо онај фактор који је утицао на катастрофално стање интелекта популације у Србији. Параде кича, старлета, тоталног неукуса и бесмисла, постале су наша свакодневица, а цео декор за који смо тако наивно 90-тих веровали да ће након „демократских промена“ бити за нама, наша је стварност. Будући да су управо медији ти који промовишу неукус, медијске преписке о незавидном духовном и културолошком стању наше нације делују потпуно невероватно. Српски медији су од окупатора Сулејмана направили мега звезду, од разних старлета и јефтиних продавачица ноћи звезде које су узор нашим младим женама, а од криминалаца и насилника пожељан тип српског мушкарца (примери окорелих криминалаца који не силазе са медија говоре сами за себе). Међутим, синоћни намештени тв-дуел, магнет за масе, сучељавање два представника наша два највећа кошаркашка клуба - Звезде и Партизана, врхунац је медијских играрија са свешћу овога народа.

Медијски спин у овом случају потпуно је невероватан. Чињеница да државна предузећа милионима евра спонзоришу два највећа српска клуба као да је гурнута у страну, а акценат опет стављен на ривалство Звезде и Партизана. Кажемо спин је невероватан, али успева. Интернет форуми и социјалне мреже препуне су препуцавања Партизанових и Звездиних следбеника, а нико, сем ретких, анонимних коментатора, не поставља питање – ко је уопште и када овластио државу да народним парама финансира Партизан и Звезду? Вујошевић и Човић су у емисији говорили о милионима евра које на годишњем нивоу држава одваја за ова два клуба: имајући у виду да је комплетан годишњу буџет општине Пирот нешто виши од 13 милиона евра, закључујемо да држава на два највећа клуба троши више пара него на један град величине Пирота. Партизан и Звезда су дакле вреднији од 40000 становника Пирота (и било којег другог града у Србији). Ова анализа је поражавајућа, и показује праву природу „вечитог ривалства“, а с друге стране и објашњава одакле воља политичара свих гарнитура од 46-те наовамо, да се трпају у управне одборе Партизана и Звезде (а ситуација није пуно ружичастија и у неким мањим клубовима). Управо ово је разлог мизерног стања српског спорта, и разлог због којег је време да се дигне глас.

Природа сукоба Вујошевића и Човића јесте била и остала материјалне природе, то јест око новца. Све остало је замајавање и прича за малу децу – којој, на жалост, многи и поред свега, верују.

Све ово би можда и имало неког смисла да је опште стање у Србији на добром нивоу. Да је смањен проценат сиромашних, да нам је популациона политика задовољавајућа, када би привреда Србије била у успону, а млади од стране државе на време усмеравани на праве вредности, онда би идеја о подстицају једном и два клуба, с циљем постизања врхунских резултата, можда и имала смисла. Али с обзиром на све околности, давати кошаркашким клубовима толики новац из државне касе, исти новац који се даје и општинама на годишњем нивоу, потпуно је сулудо. Реч је о потпуно недоговрном акту, који представља континуитет погубне деценијске политике о Партизану и Звезди као државно – политичким пројектима. Једна одговорна национална влада ће ово клупко интереса, профита, неодговорног трошења државне имовине, морати кад тад да размота. Једини спорт који је у интересу Србије јесте онај који ће побољшати физичко и психичко здравље грађана Србије, све остало су пуки интереси који државу не треба да интересују.

Да нас неко не би случајно оптужио за малициозност – сво поштовање добрим и племенитим момцима и девојкама спортских клубова Звезде, Партизана, и свих осталих спортских друштава у Србији. Сви они морају бити испоштовани и вредновани правилно због оног чиме се баве. Али дубоко верујемо, да будемо ли толико пажње посвећивали науци, култури, будемо ли бар делић времена које посвећујемо појединим спортским актерима посветили младим научницима, радницима, породицама, сељацима – ова ће земља бити много боља и здравија. Садашња политика форсирања појединих спортских друштава се мора једном за свагда пресећи, а последњи је час да медији у томе препознају своју улогу, која мора бити државотворна, а не усмерена ка рејтингу.  

Повереништво Двери Пирота