Има ли Бога у теби? (Фото: Танјуг)
Док ти чуваш плату ја чувам свој дом. Сестру сам изгубио али нећу мајку. Оца сам изгубио али нећу очевину. Бранићу и мајку и огњиште док сам жив док ти браниш фотељу и новац а ја ти правим проблем како кажеш.
Да ли би ту цев коју си синоћ упирао у мене искористио када би добио наређење? Како можеш пред своју децу знајући да си учествовао да се одузму моја? Како можеш наређење да ставиш испред свог народа, морала и правде? Како уопште наређење можеш да ставиш испред једног поштеног и честитог човека?
Мој отац је погинуо бранећи отаџбину као твој колега, полицајац. Када би само знао да му је сина рођеног, његов брат по дужности у одбрани мира и отаџбине, угурао цевком аутомата у шиптарску злочиначку квази-републику.
Има ли срца под том фантомком? Чије је то срце?
Док себи смишљаш оправдања мисли и о томе како си ноћас издао своју децу, свог палог саборца, своју отаџбину којој си дао заклетву, свој народ који си се заклео да чуваш. Правиш границу између Србије и њеног срца. Између нас Срба на Косову и вас Срба из централне Србије. Докле иде то. Има ли Бога у теби?
Искрено,
Милан са барикада, момак који брани очевину
Поштована браћо у Богу србска,
Са дубоким жаљењем, болом и неверицом, читали смо данас ово писмо, које је написао наш брат са Косова и Метохије Милан, а у коме описује како су се према њему и према осталима који су чували барикаду код Јариња понели припадници милиције и жандармерије, које би, барем по томе којем би народу требали да служе, такође требали бити србски. Гневни до неба, сами под небом , морамо да запитамо: зашто? Због чега се јуришни одреди под србским знаменом терају на србску младеж? Који је то грозни душмански наум одговоран за то? Да ли због тога долазе разни евроунијатски емисари код председника Тадића ових дана, да ли га због тога тапшу по рамену и размењују киселе осмехе пред камерама?
Неколико се ствари, веома битних по србско битисање на Космету, ових дана десило. Прво, стидљиво јављање, па онда демантиј, па демантиј демантија, Славице Ђукић Дејановић, о томе како, тобоже, „Србија због резолуције 1244 није у могућности да спроведе изборе на територији КИМ“. Можемо питати госпођу председницу парламента, како је то онда Србија пре четири године организовала те исте изборе, иако је Резолуција 1244 и тада била на снази? Да ли, можда, ова констатација има везе са захтевима који су Београду испостављени, о престанку подршке „паралелним институцијама на северу Космета“? Да ли је то та немогућност одржавања избора, и да ли је то разлог једнодушног, кукавичког прећуткивања резултата референдума на северу Космета од стране свих режимских медија, на коме су наши људи јасно и гласно рекли шта мисле о шиптарским институцијама на нашој земљи?
Упоредо са тиме воде се преговори са шиптарским сепаратистима у Бриселу, на коме, каже се, је „наша делегација понудила низ конструктивних решења“. Имајући у виду досадашњу праксу, можемо само претпоставити каква ће та „решења“ бити, и да ће ићи и даље на уштрб србских националних интереса на тлу наше покрајине.
Браћо! Очигледно је да нема цене коју издајнички режим у Београду неће платити зарад свог евроунијатства, и да је у остваривању те мисли очигледно спреман да беспоговорно стане у службу својих бриселских тутора. Ове грозне вести са терена само су потврда овога! Јасно је као дан да се све ово дешава како би издајници из Београда били сигурни да их „политички инструисани елементи“ са севера покрајине не би спречили у свом науму да постану, ни мање ни више, кандидати, за улаз у царство које се распада. Док су нашим људима синоћ режимски полицајци држали уперене пушчане цеви у главе, у исто време издајнички режим у Београду задовољно трља руке мислећи да нема силе која ће га спречити у тој намери. Режим мисли да ће се ћутати о томе и да су сви Срби слепи, глуви и наивни, и да ће ћутати до века. Да ћемо и даље гледати како се уперују пушке у наше људе, и да нам неће пасти никада на памет да те криминалце позовемо на одговорност. Да ли заиста неко мисли да ћемо ми и даље бити глинени голубови за одстрел онима који шурују с криминалцима, и мисле да су недодирљиви само зато што су сакрили лица?
Као врхунац овог лудила, данашње саопштење и осуду овог вандалског чина од стране СНВ Косова и Метохије, нити један од медија са националном фреквенцом није ни пренео, нити коментарисао. Издајничка гротеска од стране полтронског београдског режима оличена како у позицији, тако и у већем делу неспособне и лажљиве опозиције, добила је свој климакс. Савршено изведена представа, чији су актери остали непознати, која ће се, услед важних вести које се очекују наредних дана, брзо заборавити.
Режим, колико моћан и силан сада био, вара се у једној ствари.
Након свега овога остајемо МИ. Ми који ћемо памтити, сећати се, и никада не заборавити. Ми који знамо ко смо и одакле смо и који то нећемо заборавити за сва блага овог света. Ми којима је част и слободољубивост изнад свега. Ми који знамо да ће будући ослободилачки поход србског народа поћи, не из Приштине, Книна, Бања Луке, Подгорице или Скопља, већ управо из Београда.
У то нек је слава Богу на векове, и нашем народу! Амин!
