Чачак: Први град у Србији без ГМО!

На предлог проф. др Миладина Шеварлића и на одборничку иницијативу одборничке групе Двери српске, Скупштина града Чачка је данас усвојила Декларацију: „Ми не желимо ГМО на нашој територији“.

Чачак, 30.01.2013
Чачак постао први град у Србији нетолерантан на ГМО - прво подручје без присуства ГМО. После овог успеха у Чачку, овај предлог професора Миладина Шеварлића постаће иницијатива и других одборничких група и повереништава Двери широм Србије, у свим општинама, градовима и окрузима Србије.

Као завршну акцију ове кампање, Покрет Двери 6. фебруара у Скупштини Србије затражиће да Скупштина Србије по хитном поступку прогласи Србију за државу без ГМО.

Информативна служба Покрета Српске Двери

ДЕКЛАРАЦИЈА: Ми не желимо ГМО на нашој територији!

1. Град Чачак се обавезује да ће доследно поштовати Закон о генетичким модификованим организмима („Службени гласник Републике Србије“, број 49/2009): у даљем тексту: Закон о ГМО), захтева његову доследну примену на територији Републике Србије и противи се његовој промени.

2. Град Чачак у оквиру својих законских и организационих могућности у вези са коришћењем или управљањем земљиштем и другим производним ресурсима и организовањем пољопривредне производње, прераде и промета пољопривредно прехрамбених производа неће дозволити и допустити узгајање и ширење ГМО на својој територији.

3. Град Чачак се обавезује да ће предузети све одговарајуће мере, као што су стручна предавања и други програми образовања за пољопривреднике и друге учеснике у организовању производње, прераде и промета пољопривредно-прехрамбених производа како се не би одлучили за нелегално узгајање и промет ГМО и производа од ГМО.

4. Град Чачак захтева и очекује од свих државних органа и политичких странака и покрета да се залажу за доследну примену Закона о ГМО и одговарајућих подзаконских аката и да се онемогући недозвољено гајење и  промет ГМО и могуће штетне последице ГМО и производа од ГМО на здравље становништва и загађивање природе у Републици Србији.

5. Град Чачак очекује од РТС као медијског јавног сервиса грађана Србије и других средстава информисања да редовно и објективно информишу јавност о примени Закона о ГМО и о резултатима истраживања у свету о штетним последицама гајења и употребе ГМО и производа од ГМО.

6. Град Чачак позива све градове и општине у Републици Србији да подрже и усвоје ову Декларацију.

Оставимо земљу наших предака нашој деци без ГМО!

Декларација је усвојена на 11. седници Скупштине града Чачка одржаној 30. јануара 2013. године.

Демонтажа или: Како коначно сахранити Тита

Мр Владимир Димитријевић и Бошко Обрадовић

Свечано Вам представљамо заједнички ауторски текст мр Владимира Димитријевића и Бошка Обрадовића "Демонтажа или: Како коначно сахранити Тита", који је Савиндански манифест поводом 14 година Двери!

Београд, 27.01.2013
Време у коме живимо најтачније се може назвати новим титоизмом. Титоистички модел растакања српског националног бића и даље је актуелан и делатан: од Косова и Метохије и Рашке области до северне Србије. Стога је неизбежан предуслов преображаја српске нације и државе разградња титоистичких матрица друштвеног живота. У току је борба на живот и смрт између титоизма, који има за циљ укидање последњих остатака организоване нације и државе у Срба, и светосавља, као начина повратка себи, редефинисању сопственог идентитета и учвршћивању јединства нације и државе.

Бити или не бити српског националног питања у 21. веку читамо као наставак титоистичког укидања српског постојања на овим просторима и крај историје Срба, или као нову изградњу нације и државе српског народа. Наша генерација не може на себе узети ништа мањи циљ од овог прекида континуитета историјских пораза и дробљења српске нације и васпостављања ауторитета и приоритета самосвести једне нације и државе за коју радимо и којој тежимо.

Ко мисли да је Броз мртав, комунизам давно пао, а титоизам превазиђени непријатељ из прошлости, тај никада није разумео истинску природу титоизма као фанатичне секте испуњене мржњом према свему што је српско и православно. Чланови ове секташке духовне формације данас живе и неуморно раде у нашој политици, службама безбедности, медијима, култури, уметности, економији... Од расклапања механизма њиховог утицаја на српско друштво зависи опстанак аутентичног погледа на свет српског народа и његова свеукупна егзистенција.

Ми нисмо Титови

Посебно треба нагласити да је титоистичка историографија деформисала истину о два српска антифашистичка покрета отпора у Другом светском рату – првом европском устаничком покрету против нацистичке Немачке - Равногорском и другом - Партизанском, у којима су највећи допринос дали управо Срби, за разлику од других балканских народа који су масовно били на страни Хитлера. Са оваквом антифашистичком историјом можемо да се поносимо као народ и слободно станемо раме уз раме са другим антифашистичким народима света, на првом месту руским народом.

Немамо нити један разлог да се одричемо српског партизанског покрета који је у основи био борба за слободу против окупатора, али је од ослободилачког покрета коминтерновском и савезничком преваром преокренут у револуционарну комунистичку диктатуру усмерену против Срба и Србије.

Нема разлога ни да се не помену позитивне социјалне тековине времена после Другог светског рата, посебно у области здравства и школства, као и других народних акција и подвига, који припадају корпусу истинских хришћанских и социјалних народних  идеја. Све друго припада тоталитарној идеолошкој слици света која је укинула право на слободу вере, мисли, информисања, организовања, приватног предузетништва, а чији су резултати стотине хиљада убијених, утамничених, којима је одузета имовина, емигриралих...

Ово прецизно разликовање у времену титоизма између подухвата и резултата српске народне воље, породичне снаге и хришћанске солидарности, са једне стране, и партијског зла, терора и контроле, са друге стране, кључно је за исправну оцену тог историјског периода.

Како коначно сахранити Тита?

Разминирати и демонтирати све митове титоизма у националној свести најпречи је задатак нове српске елите. То значи:
1.    Укинути Брозову забрану повратка протераних Срба на Косово и Метохију и у Македонију из 1945. године, и тако прогласити идеју повратка на своје као државотворну идеју и национални сан 21. века.
2.    Расклопити сваку титоистичку творевину, осмишљену као политичку инсталацију ради прављења граница унутар српског народа, значи на првом месту не признавати авнојевске границе међу Србима и укинути аутономну покрајину Војводину као најзначајнију преосталу терористичку експлозивну направу постављену у темеље Србије.
3.    Расклопити братство и јединство као лажну догму данас преобликовану у евроунијатство, оставити се небулоза и коначно погледати како ствари стоје са чисто српског становишта – гласи слоган нове српске политике, сумњичаве према било каквим интеграцијама у којима се не види јасан српски национални и државни интерес, и окренуте новој геополитичкој реалности пропасти Запада и успона Истока.  
4.    Уклонити НАТО-омчу око врата коју је намакао Јосип Броз Тито још 1950. године када се определио за НАТО и српски народ постепено увео у болест зависности према западњачким животним моделима – предуслов је самосталности и независности не само државе, него српског облика постојања као личности и заједнице уопште у 21. веку.
5.    Зауставити одлазак из села у град и потом у иностранство, ограничавање бракова на једно или двоје деце, убијање приватног предузетништва, задругарства и породичног посла – представља преломну тачку обнове српског домаћинског духа, повратак на своје имање, својој независности од власти, своме слободном мишљењу, својој породици, кућном васпитању, предузетничком духу, социјалној солидарности.
6.    Поразити хрватску и сваку другу антисрпску културну политику у Београду и у српским институцијама културе – освојити и усвојити смисао сопственог духовног наслеђа, националних примера и моралних оријентира, означава тренутак националног буђења који титоистичка анестезија онемогућава и одлаже већ 70 година.
7.    Најважнија тврђава титоизма коју треба ослободити је РТС и други медији са националном фреквенцијом који користе државне ресурсе, а не раде у корист државе. Вратити националној просвети и медијима слободу образовања и информисања, изаћи из зачараног круга титовизије која нам је узела памет и душу - значи доћи себи, освестити се, уразумити се, пронаћи своју душу и мислити својом главом, а не туђом.
8.    Српски језик означити као српски без обзира на политичка именовања српског језика као хрватског, црногорског, бошњачког, босанског... – представља кључну самоспознају главног тока разбијања Срба и брану даљим поделама и цепањима нације. Спречити потискивање и маргинализовање ћирилице директно значи зауставити даље потискивање и смањивање државе Срба на Балкану.
9.    Откопати све гробнице жртава комунистичког терора крајем Другог светског рата и достојно сахранити све убијене и обележити њихова стратишта –  елементарни је цивилизацијски чин од Антигоне до данас и услов помирења међу Србима,  а означава и почетак превенције геноцида, памћења и изношења истине о свеукупном српском страдању у 20. веку домаћој и страној јавности.
10.    Фараонски храм култа личности и светилиште титоистичке религије у Београду – Кућу цвећа претворити у Музеј жртава комунистичког терора, а Јосипа Броза Тита коначно достојно сахранити у Хрватској као оца нације – завршни је услов трајне детитоизације Србије и ослобођења духовног живота српског народа који је још увек у тамници југоносталгије и кроатокомунизма.

Једина српска политика у 21. веку која означава коначни крај титоизма и почетак преображаја српске нације и државе јесте интегрална политика Српства, која не признаје границе између српског народа и ради на свесрпским интеграцијама – духовним, медијским, културно-просветним, пословно-економским и државотворним, имајући јасан циљ да овај век Срби не заврше ни у Турској, ни у Европској, ни у Немачкој, ни у Ватиканској - већ у Српској, Православној или Евроазијској Унији на Балкану. 

О Савиндану 2013 – поводом 14 година Двери


Мр Владимир Димитријевић и Бошко Обрадовић

Савиндан

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен око 1174. у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму). Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.

Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) слави и прославља као Дан просвете.

 Двери Пирота желе овим путем да свим суграђанима честитају дан Светога Саве. Нека дух Светосавља и даље бди над нама и буде наша звезда водиља, сада, и за векове.

Богојављење у Пироту

У историји нашег Православног Хришћанства, током читавог овоземаљског постојања људске цивилизације, јединствен је случај када се Господ Бог, у сва своја Три лица, показао на земљи, пред људима. Наиме, када је Христ, Син Божији, био крштен у реци Јордан од стране Светог Јована Крститеља, на Њега је, у облику голуба, након што су се небеса отворила, сишао Дух Свети, а потом су се зачуле речи Божије: „ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи!“ Верује се да се на овај дан, све воде на земљи освећују, а људима је предата света тајна крштења. Лековитост и чудотворност Богојављенске воде у српском народу поштује се обичајима литија, и јутарњим купањем у реци. 
 

Пре петнаестак година, у Србији је обичај богојављенског купања поново је оживљен. Од купања неколицине младића на београдској Ади, купање, и надметање за Часни Крст, постало је леп обичај, који се масовно обележава широм Србије. 

У нашем Пироту ове године пливање за Богојављенски Крст први пут се одржало на градском базену, а такође и у селу Темска, у месту криви вир. Пливача је на базену било седамдесетак, што је убедљиво рекорд када је Пирот у питању. Посетилаца, барем десет пута више. По снегу, и изузетно хладном времену, надметање се одржало и било најуспешније, и најбоље организовано до сада. Победник надметања и овогодишњи крстоносац, био је Филип Филиповић.  Сви учесници добили су пригодне поклоне – мајице и књиге, а за њих је организована закуска у фоајеу Дома културе. У Темској, титулу крстоносца понео је Мирољуб  Ранчић, из Темске.

Двери Пирота желе да честитају свим такмичарима, као и свим суграђанима овај празник. У мору негативних вести, потреба за чистим и племенитим осећањима, изузетим од сваке политике, очигледна је. Томе у прилог говори и масовност људи који су се по снегу и невремену одазвали на овај догађај. Нека дух Богојављења и даље живи, а нашем народу подари Светост Божанску!

Повереништво

Двери Пирота.

БОРБА НЕПРЕСТАНА

И овај Божић, ко зна који по реду, Срби ће памтити по злу које им је нанешено. Овога пута виновници овог зла су припадници окупационих снага на Космету: жртвама, групи младих Срба, ставља се на терет то што су „изгледали сумњиво“, и били обучени у гардеробу исте боје. Њихову сумњивост је, претпостављам појачавала чињеница да су присуствовали Божићној литургији у Грачаници. Само ово било је довољно да се подигне оптужница против ових људи, а успут и да се дивљачки претуку и да им се нанесу озбиљне повреде. 
 

Бљутаво је и писати о свему томе, управо из разлога што нормалном човеку овакве ствари нису схватљиве нити се могу на било који начин оправдати. На делу је чиста мржња, злочин из најгаднијих етничких побуда. Објашњење које су албански портпароли давали медијима, о тобожњој „сумњивости“ групе Срба толико је излишно, да имам утисак да и нису морали ништа да објашњавају. Боље је било просто рећи – ухапшени су и пребијени због тога што су Срби. Боље и поштеније. Немамо ми шта више да се правимо невешти и да кријемо своје намере. Срби се на овај третман окупатора имају спремити, и не требају очекивати ништа боље, већ само горе и још горе. 

Посебну ноту овом догађају дало је бестијално иживљавање РОСУ „специјалаца“ над Дарком Власајем. Чињеница да је Дарков отац Албанац а мајка Српкиња, посебно је разгневила „јуначине“ у униформи косовских „специјалаца“, који су несрећног човека ударали у мошнице, говорећи му да му то раде да не био могао да има деце. „Јунаштво“ ових битанги у униформама познато је врло добро још из времена рата за Космет 98-99, када су за своје подле циљеве користили и жене и децу као живи штит. Ова пракса се, како видимо, наставља и данас, што само говори о правом карактеру Тачијеве квази државе и њених службеника. 

Како год ово Божићно насиље било обскурно, оно није ни прво, а бојим се ни последње које ће српски народ морати да истрпи. У протеклим деценијама српски народ је остављен без заштите државе у сваком смислу. Лудачка политика југословенске илузије у протеклом веку, и потоња илузија без-алтернативне Европе, резултирала је потпуном пропашћу српске националне идеје, а као последицу тога, оставила српски народ на милост и немилост својим душманима.

Ситуација слична овој божићној, десила се, такође на Космету прошлог јуна, на Видовдан. Тада су (углавном младим) Србима скидане мајице са српским обележјима, кидани ланци с крстовима, бројанице с руку, све што је било исписано ћириличним писмом било је отимано од стране „косовских полицијских служби“, и бацано у страну. Тада је, да подсетимо наше суграђане, од групе младих Пироћанаца отета и застава на којој је писало „Пирот“. На групу навијача из Београда чак је и пуцано. Но, на ово насиље корумпиране политичке елите из Београда нису нити једном речју одговориле. Нити једног саопштења, ничега није било, што би макар створило илузију да држава Србија брине о својим људима. Политичарима су, претпостављам, важнији били избори, и преговори о формирању владе који су се тада водили, па нису имали петље да погледају шта се са њиховим грађанима дешава. Медији којима су обично пуна уста када се говори о непостојећем насиљу у Србији, по овом питању остали су неми, очигледно стављајући до знања да млади родољубиви Срби не спадају у њихов домен интереса, и тиме још једном по ко зна који пут, потврдили своју нечасну анти-државну улогу. Када је већ Видовдан прошао тако како је прошао, без икакве реакције званичног Београда, наравно да би окупатори могли помислити да имају права урадити са Србима шта хоће. С тим у вези, ово најновије пребијање „сумњивих“ Срба може бити чудно само наивнима. 

Прави лакмус тест о томе да ли је Србија решила да коначно стане на пут идиотској пасивној политици нечињења ничега јесте питање споменика терористима у центру Прешева. Лично не дајем ни један промил вере у Ивицу Дачића и његову странку као заштитника српских националних интереса. Треба се подсетити да је та партија под Милошевићем предала Крајину Туђману, да је уводила санкције Србима у Босни, и да је својом безидејном политиком и неспособношћу коначно довела до окупације Космета; с тим у вези веровати у СПС и њене људе као оне који су у стању изборити се за националне циљеве, по мом мишљењу илузорно је. Премијер Дачић био је врло децидиран по питању прешевског споменика – с тим у вези вреди сачекати наредних недељу дана и видети шта ће урадити по том питању. С друге стране, пример новопазарске табле посвећене Аћиф ефендији не улива пуно поверења. Такође, чињеница је, о којој се додуше мало говори, да на југу Србије не постоји само тај један споменик терористима из „ОВПБМ“, већ је таквих споменика по разним извештајима са терена пуно више! Дакле, ако пар десетина терориста са југа Србије може ову државу да држи у шаци и уцењује, па чак и прети оружјем, онда нам нема друге него закључити да нешто свакако не ваља у самој држави. 

Пре пар недеља, у близини нишке наплатне рампе, на ауто-путу, група Срба из једне националне организације спречена је од стране полиције у својој намери да оде у Прешево и самоиницијативно уклони овај споменик. Лично се слажем с тиме да нису самоорганизовани појединци, већ да је држава та која треба да решава такве ствари. Но уколико она то не може, или не уме да учини, онда она нема права спречавати оне који то могу да се организују и узму ствар у своје руке. Премијер Дачић мора бити свестан да ће изгубити сав ауторитет уколико би његово јогуњење по овом питању остало без резултата. Живи били па видели. 

На крају, радује чињеница да се из еврофанатичног блата у које је Демократска Странка последњих 15 година уводила Србију, полако издиже једна нова нада, оличена у личној иницијативи многих, угланом незнаних људи који воле ову земљу. Данас сваки појединачни гест родољубља злата је вредан. Све батине, сва шиканирања, малтретирања и вређања које наш народ трпи, попут претходно наведених примера, само нас могу учврстити у нашој борби која је праведна. Србима је доста пораза. Нама требају победе, победе личне, свакодневне, чисте и јуначке. Немамо нити једног разлога да чекамо политикантске елите које владају нама да нас упуте у то шта треба чинити. Косовски завет мора се испуњавати свакодневно. Нека речи цара Лазара о бирању Царства Небескога поново пламте у нама, јер то је једина и непромењива мисао којом се ми као народ можемо водити. Све друго је странпутица, ништавило и пропаст.

Дејан Алексовски

Повереништво Двери Српских - Пирот