Стране инвестиције у функцији расипања државног буџета

Последњих неколико година, а посебно задњих месеци власти су у континуитету, пласирале идеју о неопходности страних инвесиција у српску привреду зарад очувања социјалног мира и пута у Европску Унију. Чак нас саветују (читај:опомињу) да када мислимо о Косову и Метохији морамо увек имати асоцијацију на рад, производњу, радна места које нам обећава Европа, али да је цена одрицање од срца Србије! У противном (а као да до сада није било тих лажних обећања и као да се не види како су се та обећања окончала), наша индустрија неће заживети, остаће костур од фабрика, угасиће се фабрички димњаци. До те границе безочног затрашивања се иде, да се на уштрб интегритета Србије тражи њена духова постојбина, колевка предака али и даљих поколења – Косово и Метохија, и све то зарад благостања остатка (читај: квинскишке мањине) нације. Ову замену теза намерно пласира власт, како претходна тако и ова „нова“; намерно се усађује страх у људе, намерно се подстиче немир не би ли се изазвала реакција радника и младих, а са циљем изнуђеног одрицања од тог дела територије. Уноси се хаосу и конфузија у народ којег ће они-власт по диктату ЕУ, лако кроз уцене касније контролисати. Поставља се пред нама ултиматум: нема  живота, нема радних места  ако је и даље Косово и Метохија у Србији!

Али ни ту се не стаје. Свакодневно нас упозоравају да ако не буде страних инвестиција, биће „глади“, биће опасне муке, нећемо имати од чега да преживимо. Тако нам рече један властодржац, и тиме оправда целу замисао: без страних улагања и милостиње из ЕУ нема нама будућности, те стога морамо све да прихватимо, беспоговорно! Сви ми морамо то схватити, како нам суптилно поручише, то морамо стално понављати као мантру, из дана у дан, не би ли се укоренило у свима нама. Тако, мисле они, биће решено питање народне сумњичавости и критичности, уз слепо прихватање свега што нам из Европске Уније долази. По свему судећи, имамо имплантирање слике безгрешности и поштеног односа Запада према Србији. Чак се може рећи да се ради о својеврсном „спиновању“ разума сталним уметањем таквих информација. И свако би се питао зашто и како?

Одговор је једноставан, због новца. И њима не цветају руже, и код њих је дошло како до засићења (ако се не види јасно, оно се бар назире) у изградњи инфраструктуре, до пада производње, до смањене потрошње. Није више приоритет да се створи што већа вредност и што већи квалитет, већ се иде по сваку цену да се заради што више новца, с тим да се о људскости уопште не мисли. ЕУ просто не занимају данас врлина и вредност живота, већ им је приоритет  новац у абнормалним количинама. Све је то у складу са неолибералним капитализмом и масовном потрошњом који су условљени профитом. Профит транснационалних корпорација одређује где ће се у будућности улагати, када и на који начин.

  

Зато на стране инвестиције гледајмо као на вид „помоћи и финасирања“ излаза њихове привреде из кризе, и покушаја да се спаси западни капитализам. Можда за неке још то није видљиво или је чак претенциозно речено, али социјални немири и повећање незапошљености у ЕУ, управо представљено чињенично стање потврђују. Кренуло се у освајачки капитализам, којим финасије обавезно гравитирају ка западној привреди, док земља где улазе стране инвестиције бива само медијум за проток новца, и ништа више. Да буде још горе, инпутирани новац и не остаје у земљи, већ се враћа натраг код оних који су га „уложили“, али уз обавезе да се враћа са каматом. Тако можемо слободно рећи да се појавио „виртуални кредит“, јер сада је „инвестиција“ ту, а сутра тих пара нема. Једноставно, то њима доноси одличну зараду и опстанак на тржишту, док се држава домаћин црпи као извор профита и ресурса. Зарада је у неким случајевима далеко већа од 100%.

Ево механизма како се то ради: када опију неку земљу о ЕУ поштењу, равноправности и просперитету  до неслућених граница, када заслепе очи народу шљокицама западне среће, онда они као пијавице крену на исисавају сав онај потенцијал који би у многоме могао помоћи локалном становиштву да се развије и боље живи. Завршавајући са једном земљом прелазе на другу. Због тога се сукцесивно прихватају земље у ЕУ породицу, да се све темељито испита и најбоље искористи од стране ГЛА(Д)ВНИХ. Стим да се тој „мученици“ не дозвољава ни најмања шанса да сама од тога нешто озбиљно уради-уновчи, развије, експлоатише, итд. Цео колач мора отићи код западних газди, а мрвице су за нове придошлице и ту обмануту земљу. Тако је урађено са Бугарском, Румунијом, Мађарском, али и Грчку такав рецепт чека. Наравно, и остале другоразредне чланице нису много поштеђене, но се њихов вапај не чује, механизми пригушења су добро разрађени.

Ако ово сагледамо у нашем контексту, питамо се са разлогом, шта Србија тражи у таквом окружењу када јој се припрема посебно место међу робовима западних сила? Како ће Србија бити на добитку када јој се даје нешто на кашичицу кроз разне фондове, тобоже за развој, инфраструктуру или невладин сектор, док се планира да јој се узиме неупоредиво више. Сами предприступни фондови и служе као мамац да под велом (не)искрене помоћи намаме жртву на којој ће паразитирати!

На жалост, садашња власт или не види или не жели да види погубне последице по Србију са таквим третманом ЕУ, или како умеју да нам поруче: или Косово или Европска Унија. Они су једноставно управили „белу лађу“ ка неким интеграцијама у којима нама неће тећи ни мед ни млеко, већ ћемо само жуч Косовски пити и горчину издаје осећати. Примера је много како западне силе покушавају да нас увуку у дужничко ропство, да нам отму и оно мало што је у Србији остало и да тиме себе помогну преко грбаче напаћене Србије.

Да би смо поткрепили ове редове, навешћемо један пример са југоистока Србије који репрезентативно показује како ЕУ инвестира у Србији. Ово може бити модел сарадње за који се залажу наши „пријатељи“. Наиме, сви смо упизнати са очајним стањем у српској железници и да је новчана помоћ у њеној обнови неопходна, као и осавремењивање неких пруга. Модернизација пруга у циљу електрификације сигурно је нужно, јер су тада трошкови транспорта мањи, задовољени су еколошки стандарди, једном речју брже је и ефикасније.

Такав један пројекта је кадидован за део пруге од Ниша до Димитровграда, на Коридору 10. Према плану, овај посао биће финасиран са 120 милиона евра кредита “Чешке експортне банке“ на основу међудржавног споразума две земље. Ради се о приоритетном пројекту, те се његова реализација не доводи у питање већ само ко и када. И ево услова кредита: Чешке компаније ће започети радове на том делу Коридора 10, наравно након потписивања свих неопходних уговора (линк са информацијама http://www.plusonline.rs/elektrifikacija-pruge-nis-dimitrovgrad/).

Дакле, они дају кредит али условљавају тако да њихове компаније раде (врше изградњу) и/или чак дају материјал који стиже из њихових фабрика! Према овоме, новац који ће доћи за овај пројекат, само ће проћи кроз нашу администрацију и већим делом завршиће тамо одакле је и дошао. Нама остаје пруга, што је добро, али зато, уместо да цела сума кредита остане у Србији и буде искоришћена за упошљавање наше производње и наше памети, она напросто се враћа чешким компанијама. Тако да смо ми на двоструком губитку, нисмо упослили нашу оперативу и није новац завршио, жаргоном речено, у нашем џепу.

Кога смо тиме помогли? Себе, делимично, јер катастрофална ситуација у српској железници не улива наду да ће лако бити исплаћен дати кредит и камата која следује. Али зато смо помогли вишеструко чешку привреду, најпре „Чешку експортну банку“ а потом и чешке компаније за изградњу и чешке произвођаче делова.

На крају да резимирамо размишљање о страни инвестицијама у Србији: Оне НЕ помажу већ нам одмажу у покушају да се ишчупамо из беде и безнађа, не упошљавају већ затварају наше производне погоне, задужују нас кредитима а да новчана маса тих кредита уопште не завршава у Србији. Оваква помоћ није добра и нема добре намере, овако се само стварају неоколонијални вазали западних моћника. Богате се богати, а сиромашни још више осиромашују! Имајмо то на уму када будемо тражили било чију помоћ.

Повереништво Српске Двери Пирот

О БРИСЕЛСКОМ СПОРАЗУМУ

Имајући у виду тему бриселског споразума као горућу, а с обзиром да она не престаје да изазива недоумице у српској јавности, повереништво Српских Двери у Пироту овим путем прилаже кратку компаративну анализу постигнутог споразума у Бриселу са текстом политичке платформе са којом је Влада Републике Србије отишла на преговоре. У тексту који следи биће набројене искључиво чињенице, а коначан суд, оставићемо вама, поштовани читаоци, на увид. 
 

Централна тема о којој су се водили преговори била је „криза паралелних институција“ на северу Косова. Тачијева влада де факто на северу Косова нема контролу. На овом простору делују легално изабране институције државе Србије, које запад и Приштина називају „паралелним“, а ову терминологију, на жалост преузима и известан део овдашње политичке јавности, западно оријентисане. Дакле, Србији је јасно стављено до знања да до датума за почетак преговора о уласку у ЕУ неће бити ништа, све док се проблем „паралелних институција“ на северу Косова не реши – то јест док се ове институције не укину. Након прошлогодишњег споразума о „интегрисаном управљању границом“, који је био први званични индикатор онога шта ће се дестити надаље у преговорима Београда и Приштине, на ред је дошао и остали део заокруживања косовске „независности“.

Имајући у виду да садашња европска влада није ни за јоту променила максиму Бориса Тадића да „Европа нема алтернативу“ (иако се својски труди да се прикаже другачијом), постало је јасно да ће Србија под притиском засигурно попустити и решити да због „Датума“ преговара са Тачијем. 

Србија је, по обраћањима премијера Дачића, за српску заједницу на Космету тражила судску, извршну и законодавну власт, и полицију (што се полиције тиче, тек је текст преговарачке платформе обелоданио да Србија тражи да полицијске снаге на северу делују под окриљем косовске полиције, те се може рећи да премијер није био до краја јасан у својим наступима).[1] Шта је Србија добила, види се из приложеног. 

1.      Питање заједнице српских општина – „Формираће се Удружење/Заједница већински српских општина на Косову“ али по важећем закону Косова, а „правне гаранције биће обезбеђене у складу с важећим законом и уставним правом“.

2.      Питање полиције – „На Косову ће постојати једна полиција, под називом Косовска полиција. Све полицијске јединице на северу Косова биће интегрисане у оквир Косовске полиције. Плате ће бити исплаћиване искључиво од стране Косовске полиције. Члановима других српских безбедносних структура биће понуђено место у одговарајућим косовским структурама.” Другим речима, за Србију је овим споразумом косовска полиција признати субјект са киме Србија склапа споразуме, и његове ингеренције проширује и на север Косова.

3.      Питање правосуђа – „Правосудна власт биће интегрисана и деловаће у правном оквиру Косова.“ Опет, Србија признаје косовско правосуђе, а његове ингеренције, попут оних косовске полиције, проширује и на север Косова.

4.      Питање међународног учешћа Косова – „договорено је да ниједна страна неће блокирати, нити охрабривати друге да блокирају напредак друге стране на путу ка Европској унији.“[2] С овим у вези, Србија признаје Косову чланство у меународној организацији ЕУ, и с тиме посматра Косово као самостални субјект који има право приступања међународним савезима попут ЕУ. 

Кратко и јасно, од извршне, законодавне и судске самосталности за Србе на северу неће бити ништа. Србија је прихватила ингеренције владе у Приштини на северу Косова, и тако практично саму себе „укинула“. Овим чином, Србија признаје Косовске законе, полицију, судство, а обавезује се да неће блокирати Косово у њеоговом приближавању ка ЕУ и другим организацијама, изузев УН. Имајући у виду да је Србија већ пристала да са владом у Приштини спрооводи „интегрисано управљање границом“, може се једино закључити да Србија овим споразумом посредно признаје институције Косова, а овај процес приводи свршетку предавањем прерогатива своје државности у руке владе Хашима Тачија. 

На овом месту вреди напоменути и следеће. Чињеница да властодршци у Београду потенцирају како је овај споразум „највише што се могло извући“, у правном смислу, и за будуће генерације, није ни од какве користи, јер се овим чином и занично признају институције у Приштини, а ако се са неким институцијама праве договори, поготово договори овакве врсте, онда је савршено јасно да ви те институције признајете. Званично признање Косова још увек није постављено као услов, али ће након наредних деценија мрцварења Србије на путу ка ЕУ, свакако бити. 

На концу, вреди напоменути и следеће. НАТО алијанса је напоменула да је дала гаранције како албанска војска неће бити стационирана на северу Косова. Имајући у виду чињеницу да се НАТО пакт нигде писмено није изјаснио о тим гаранцијама, остаје нам једино да са пуним правом сумњамо у ово. Прошлост нам је у овоме једини и најбољи учитељ. 

Двери Пирота сматрају да се Бриселским споразумом коначно и дефинитивно заокружује пут косовске независности, чији ће крајњи епилог уследити у де факто признању Косова које ће Србији у наредним годинама засигурно бити наметнуто. С обзиром да ова власт, а и она претходна, ни речи о оваквом исходу преговора са Приштином нису износиле у својим предизборним обећањима, сматрамо да су грађани Србије обманути, а да власт сноси пуну историјску одговорност за овакав несрећан исход косовског питања. Србија је до сада због приступног датума дала скоро сву своју државнотворност у руке Хашима Тачија, а шта ће још дати, имајући у виду досадашњи  ток догађаја везан за „пут Србије у ЕУ“, прилично је јасно. Двери Пирота постављају јавно питање над којим желимо да се сви дубоко замисле – да ли је ово крај растакања српске државе, и да ли нас у будућности чекају неке нове границе на територији наше земље?

Повереништво Двери Српских, Пирот

---

[1] Текст политичке платформе о преговорима с Приштином

[2] Текст бриселског споразума

Проплакала икона Оца Тадеја

ИЗМЕЂУ ЧЕКИЋА И НАКОВЊА

„Србија је у драматично тешкој ситуацији, налазимо се "између чекића и наковња", јер бирамо између две лоше ствари, рекао за РТС Александар Вучић. Предложени план за север Косова је лош, а са друге стране, ако то одбијемо, плашим се да ће земља пропасти.“

Александар Вучић, поводом ултиматума ЕУ Србији у вези Косова, 3. Април 2013

Овим је речима политичар тренутно највећег рејтинга у Србији, Александар Вучић, прокоментарисао положај у коме се Србија тренутно налази. На жалост, судбина нашег народа била је одувек оваква. Суочен са безброј претњи, смештен на раскрсници путева, невољан да се повинује другима, жељан да расте и јача а вечито гажен и унижаван – српски народ одувек је имао непорециву вољу за трајањем и свест о сопственој моћи. Управо је овај сплет геополитичких околности с једне, и карактерних особина српског народа с друге стране, непобитно одредио и његову судбину. Све ово веома често чинило је српски народ у очима светских сила свих историјских епоха „реметилачким фактором“ са којим се има немилосрдно разрачунати. Па тако, ситуације попут садашње нису ништа ново, а Србија их је имала исувише. 

Пред Србијом и српским народом још једном се поставља питање – којим ће путем даље кренути, и како ће се даље развијати. Српско руководство сада треба да одлучи о овоме и у наредних дан или два да донесе одлуку. А одлука јесте – и то треба сада коначно јасно и недвосмислено рећи – или ће Србија признати независност Косова, и добити могућност да отпочне преговоре о приступању ЕУ, или тих преговора неће бити. 

Но, за разлику од многих ранијих ситуација којима је био изложен наш народ, нама се сада (бар не још увек) не прети ратом. Косово као део Србије свакако јесте под окупацијом, а то се може рећи и за српски део Босне – Републику Српску. Тако да, тачније је рећи – Србима из „централне Србије“ се не прети ратом, пошто су сви остали Срби већ под окупацијом, или их више нема. 

Разумљива је свакако забринутост у вези ултиматума који је пред Србијом. Чињеница јесте да је Србија сама и да на западу нема ни једног савезника. Чињеница је такође да је наша економија слаба и да је велико питање шта би са њом било у случају затварања европског тржишта за производе из Србије. Сваки искрени политичар на челу државе која је у оваквом положају, носи огромно лично и историјско бреме. Ако овоме додамо да се Србији не нуди ништа сем магловитог „датума“, као и чињеницу да ће до краја приступних преговора са ЕУ Србија морати да призна Косово, ствар је додатно тежа. Србија се сваким даном све више понижава, а осим Руса који су изопштени из свих преговора у вези Косова, нема никога ко има имало слуха за српске интересе у региону. 

Да будемо кратки и јасни, ми смо уцењени и нас више нико не доживљава као преговараче, већ као обичне послушнике који чине како им се нареди. 

 

У овом смислу, ваља приметити једну ствар. Србији се свакако ставља до знања да ће одбијањем „споразума“ с Приштином живот у њој бити гори. Вероватно је то истина, али исто тако је истина да ће у „независном Косову“ живот Срба, ма колико их мало буде, бити такође гори. С тога, поставља се питање, да ли је „ужа Србија“ (како је називају титоисти!) спремна да зарад датума, или зарад даљег купљења мрвица са стола светских глобалиста, спремна да жртвује макар и једног свог сународника на Косову? Да ли је наше лично задовољење сопствених потреба вредно патње других које је сплет несрећних историјских околности поставио са оне стране административне линије? Да ли ће Србија окренути леђа својим сународницима гањајући „европску будућност“, а да јој притом од свега тога од те „будућности“ није понуђено ништа друго сем (можда) датума за почетак преговора – током којих нико не зна, или не жели да каже јавно, шта ће се још тражити од Србије? Додуше зна се, а то нам се периодично преноси путем посланика ЕП од којих су најгласнији Дорис Пак и Урлике Луначек, као и одређене групе немачких парламентараца, који недвосмислено изјављују да Србија при уласку у ЕУ мора признати Косово - али ове се чињенице у српској јавности не помињу. 

Оно што Србију свакако чека у случају одбијања ултиматума ЕУ, показала је Демократска Странка са својом „војвођанском“ експозитуром предвођеном Бојаном Пајтићем. Потенцирање на „војвођанској деклерацији“ у оваквом пресудном тренутку када је држава у оваквом положају, јасна је индикација да се жели ставити до знања да у Србији постоји још жаришта која се по директиви могу запалити у жељеном тренутку. С тиме, сви којима је Србија на души морају знати да се косовска ситуација у сваком моменту може прелити и на друге крајеве Србије. Оно што се сада дешава на Космету, може се сутра десити и у северној, и југоисточној Србији, и у Рашкој и осталим деловима западне Србије. Србија сада може пилатовски опрати руке од Косва и добити „датум“, али се поставља питање, да ли је то крај разграђивању Србије? Само наивни могу мислити да јесте. 

И опет по ко зна који пут, треба поменути и то да је до ове ситуације Србију довео читав сплет лоших историјских околности, и катастрофалних, и национално погубних одлука, које нису од јуче, већ воде корене из претходних сто година. Тога су сви мање више свесни, али такође мора се бити свестан да у Србији нико и никада није одговарао за промашаје у националној политици, а који су сви од реда тешки и болни, и чија је последица одувек била нестајање српског народа и отуђење његових вековних територија. С тим у вези, ситуација у којој се сада Србија налази само је проистекла из овог низа катастрофалних националних одлука српског вођства прошлога века. Онај ко овај низ падова и лоших одлука успе да преокрене у корист нашег народа, остаће засигурно упамћен у српској историји, попут Вожда Карађорђа, или Стефана Немање. 

Косовски завет се опет актуелизује и оживљава пред телом српског народа. Да ли ће надвладати лично над колективним, тело над духом, над – народно над народним, глобалистичко над традиционалним, магловита будућност над историјом – све су ово питања и дилеме који прожимају наш народ и његово биће у нашем времену. Србија је много пута бивала окупирана, сломљена и на коленима, али апсолутно нико и никада није ставио свој потпис на такво стање. Империје су падале, а српски се народ поново подизао и уз огромне жртве стварао изнова место за себе. Ако српски народ жели да живи, он се мора борити, а да ли је за то у стању, показаће време.

Дејан Алексовски

Двери Српске - Пирот