ИЗМЕЂУ ЧЕКИЋА И НАКОВЊА

„Србија је у драматично тешкој ситуацији, налазимо се "између чекића и наковња", јер бирамо између две лоше ствари, рекао за РТС Александар Вучић. Предложени план за север Косова је лош, а са друге стране, ако то одбијемо, плашим се да ће земља пропасти.“

Александар Вучић, поводом ултиматума ЕУ Србији у вези Косова, 3. Април 2013

Овим је речима политичар тренутно највећег рејтинга у Србији, Александар Вучић, прокоментарисао положај у коме се Србија тренутно налази. На жалост, судбина нашег народа била је одувек оваква. Суочен са безброј претњи, смештен на раскрсници путева, невољан да се повинује другима, жељан да расте и јача а вечито гажен и унижаван – српски народ одувек је имао непорециву вољу за трајањем и свест о сопственој моћи. Управо је овај сплет геополитичких околности с једне, и карактерних особина српског народа с друге стране, непобитно одредио и његову судбину. Све ово веома често чинило је српски народ у очима светских сила свих историјских епоха „реметилачким фактором“ са којим се има немилосрдно разрачунати. Па тако, ситуације попут садашње нису ништа ново, а Србија их је имала исувише. 

Пред Србијом и српским народом још једном се поставља питање – којим ће путем даље кренути, и како ће се даље развијати. Српско руководство сада треба да одлучи о овоме и у наредних дан или два да донесе одлуку. А одлука јесте – и то треба сада коначно јасно и недвосмислено рећи – или ће Србија признати независност Косова, и добити могућност да отпочне преговоре о приступању ЕУ, или тих преговора неће бити. 

Но, за разлику од многих ранијих ситуација којима је био изложен наш народ, нама се сада (бар не још увек) не прети ратом. Косово као део Србије свакако јесте под окупацијом, а то се може рећи и за српски део Босне – Републику Српску. Тако да, тачније је рећи – Србима из „централне Србије“ се не прети ратом, пошто су сви остали Срби већ под окупацијом, или их више нема. 

Разумљива је свакако забринутост у вези ултиматума који је пред Србијом. Чињеница јесте да је Србија сама и да на западу нема ни једног савезника. Чињеница је такође да је наша економија слаба и да је велико питање шта би са њом било у случају затварања европског тржишта за производе из Србије. Сваки искрени политичар на челу државе која је у оваквом положају, носи огромно лично и историјско бреме. Ако овоме додамо да се Србији не нуди ништа сем магловитог „датума“, као и чињеницу да ће до краја приступних преговора са ЕУ Србија морати да призна Косово, ствар је додатно тежа. Србија се сваким даном све више понижава, а осим Руса који су изопштени из свих преговора у вези Косова, нема никога ко има имало слуха за српске интересе у региону. 

Да будемо кратки и јасни, ми смо уцењени и нас више нико не доживљава као преговараче, већ као обичне послушнике који чине како им се нареди. 

 

У овом смислу, ваља приметити једну ствар. Србији се свакако ставља до знања да ће одбијањем „споразума“ с Приштином живот у њој бити гори. Вероватно је то истина, али исто тако је истина да ће у „независном Косову“ живот Срба, ма колико их мало буде, бити такође гори. С тога, поставља се питање, да ли је „ужа Србија“ (како је називају титоисти!) спремна да зарад датума, или зарад даљег купљења мрвица са стола светских глобалиста, спремна да жртвује макар и једног свог сународника на Косову? Да ли је наше лично задовољење сопствених потреба вредно патње других које је сплет несрећних историјских околности поставио са оне стране административне линије? Да ли ће Србија окренути леђа својим сународницима гањајући „европску будућност“, а да јој притом од свега тога од те „будућности“ није понуђено ништа друго сем (можда) датума за почетак преговора – током којих нико не зна, или не жели да каже јавно, шта ће се још тражити од Србије? Додуше зна се, а то нам се периодично преноси путем посланика ЕП од којих су најгласнији Дорис Пак и Урлике Луначек, као и одређене групе немачких парламентараца, који недвосмислено изјављују да Србија при уласку у ЕУ мора признати Косово - али ове се чињенице у српској јавности не помињу. 

Оно што Србију свакако чека у случају одбијања ултиматума ЕУ, показала је Демократска Странка са својом „војвођанском“ експозитуром предвођеном Бојаном Пајтићем. Потенцирање на „војвођанској деклерацији“ у оваквом пресудном тренутку када је држава у оваквом положају, јасна је индикација да се жели ставити до знања да у Србији постоји још жаришта која се по директиви могу запалити у жељеном тренутку. С тиме, сви којима је Србија на души морају знати да се косовска ситуација у сваком моменту може прелити и на друге крајеве Србије. Оно што се сада дешава на Космету, може се сутра десити и у северној, и југоисточној Србији, и у Рашкој и осталим деловима западне Србије. Србија сада може пилатовски опрати руке од Косва и добити „датум“, али се поставља питање, да ли је то крај разграђивању Србије? Само наивни могу мислити да јесте. 

И опет по ко зна који пут, треба поменути и то да је до ове ситуације Србију довео читав сплет лоших историјских околности, и катастрофалних, и национално погубних одлука, које нису од јуче, већ воде корене из претходних сто година. Тога су сви мање више свесни, али такође мора се бити свестан да у Србији нико и никада није одговарао за промашаје у националној политици, а који су сви од реда тешки и болни, и чија је последица одувек била нестајање српског народа и отуђење његових вековних територија. С тим у вези, ситуација у којој се сада Србија налази само је проистекла из овог низа катастрофалних националних одлука српског вођства прошлога века. Онај ко овај низ падова и лоших одлука успе да преокрене у корист нашег народа, остаће засигурно упамћен у српској историји, попут Вожда Карађорђа, или Стефана Немање. 

Косовски завет се опет актуелизује и оживљава пред телом српског народа. Да ли ће надвладати лично над колективним, тело над духом, над – народно над народним, глобалистичко над традиционалним, магловита будућност над историјом – све су ово питања и дилеме који прожимају наш народ и његово биће у нашем времену. Србија је много пута бивала окупирана, сломљена и на коленима, али апсолутно нико и никада није ставио свој потпис на такво стање. Империје су падале, а српски се народ поново подизао и уз огромне жртве стварао изнова место за себе. Ако српски народ жели да живи, он се мора борити, а да ли је за то у стању, показаће време.

Дејан Алексовски

Двери Српске - Пирот