Последњих
неколико година, а посебно задњих месеци власти су у континуитету, пласирале
идеју о неопходности страних инвесиција у српску привреду зарад очувања
социјалног мира и пута у Европску Унију. Чак нас саветују (читај:опомињу) да
када мислимо о Косову и Метохији морамо увек имати асоцијацију на рад,
производњу, радна места које нам обећава Европа, али да је цена одрицање од срца
Србије! У противном (а као да до сада није било тих лажних обећања и као да се
не види како су се та обећања окончала), наша индустрија неће заживети, остаће
костур од фабрика, угасиће се фабрички димњаци. До те границе безочног
затрашивања се иде, да се на уштрб интегритета Србије тражи њена духова
постојбина, колевка предака али и даљих поколења – Косово и Метохија, и све то
зарад благостања остатка (читај: квинскишке мањине) нације. Ову замену теза
намерно пласира власт, како претходна тако и ова „нова“; намерно се усађује
страх у људе, намерно се подстиче немир не би ли се изазвала реакција радника и
младих, а са циљем изнуђеног одрицања од тог дела територије. Уноси се хаосу и
конфузија у народ којег ће они-власт по диктату ЕУ, лако кроз уцене касније контролисати.
Поставља се пред нама ултиматум: нема
живота, нема радних места ако је
и даље Косово и Метохија у Србији!
Али ни ту се не
стаје. Свакодневно нас упозоравају да ако не буде страних инвестиција, биће
„глади“, биће опасне муке, нећемо имати од чега да преживимо. Тако нам рече
један властодржац, и тиме оправда целу замисао: без страних улагања и милостиње
из ЕУ нема нама будућности, те стога морамо све да прихватимо, беспоговорно!
Сви ми морамо то схватити, како нам суптилно поручише, то морамо стално
понављати као мантру, из дана у дан, не би ли се укоренило у свима нама. Тако,
мисле они, биће решено питање народне сумњичавости и критичности, уз слепо
прихватање свега што нам из Европске Уније долази. По свему судећи, имамо имплантирање
слике безгрешности и поштеног односа Запада према Србији. Чак се може рећи да
се ради о својеврсном „спиновању“ разума сталним уметањем таквих информација. И
свако би се питао зашто и како?
Одговор је једноставан,
због новца. И њима не цветају руже, и код њих је дошло како до засићења (ако се
не види јасно, оно се бар назире) у изградњи инфраструктуре, до пада
производње, до смањене потрошње. Није више приоритет да се створи што већа
вредност и што већи квалитет, већ
се иде по сваку цену да се заради што више новца, с тим да се о људскости уопште не мисли. ЕУ
просто не занимају
данас врлина и
вредност живота,
већ им је приоритет новац у абнормалним количинама. Све је то у складу са
неолибералним
капитализмом и
масовном потрошњом који су условљени профитом. Профит транснационалних корпорација одређује
где ће се у
будућности улагати, када и на који начин.
Зато на стране
инвестиције гледајмо као на вид „помоћи и финасирања“ излаза њихове привреде из
кризе, и покушаја да се спаси западни капитализам. Можда за неке још то није
видљиво или је чак претенциозно речено, али социјални немири и повећање незапошљености
у ЕУ, управо представљено чињенично стање потврђују. Кренуло се у освајачки
капитализам, којим финасије обавезно гравитирају ка западној привреди, док
земља где улазе стране инвестиције бива само медијум за проток новца, и ништа
више. Да буде још горе, инпутирани новац и не остаје у земљи, већ се враћа
натраг код оних који су га „уложили“, али уз обавезе да се враћа са каматом. Тако
можемо слободно рећи да се појавио „виртуални кредит“, јер сада је „инвестиција“
ту, а сутра тих пара нема. Једноставно, то њима доноси одличну зараду и
опстанак на тржишту, док се држава домаћин црпи као извор профита и ресурса.
Зарада је у неким случајевима далеко већа од 100%.
Ево механизма
како се то ради: када опију неку земљу о ЕУ поштењу, равноправности и просперитету
до неслућених граница, када заслепе очи
народу шљокицама западне среће, онда они као пијавице крену на исисавају сав
онај потенцијал који би у многоме могао помоћи локалном становиштву да се
развије и боље живи. Завршавајући са једном земљом прелазе на другу. Због тога
се сукцесивно прихватају земље у ЕУ породицу, да се све темељито испита и
најбоље искористи од стране ГЛА(Д)ВНИХ. Стим да се тој „мученици“ не дозвољава
ни најмања шанса да сама од тога нешто озбиљно уради-уновчи, развије, експлоатише,
итд. Цео колач мора отићи код западних газди, а мрвице су за нове придошлице и
ту обмануту земљу. Тако је урађено са Бугарском, Румунијом, Мађарском, али и
Грчку такав рецепт чека. Наравно, и остале другоразредне чланице нису много
поштеђене, но се њихов вапај не чује, механизми пригушења су добро разрађени.
Ако ово
сагледамо у нашем контексту, питамо се са разлогом, шта Србија тражи у таквом
окружењу када јој се припрема посебно место међу робовима западних сила? Како
ће Србија бити на добитку када јој се даје нешто на кашичицу кроз разне
фондове, тобоже за развој, инфраструктуру или невладин сектор, док се планира
да јој се узиме неупоредиво више. Сами предприступни фондови и служе као мамац
да под велом (не)искрене помоћи намаме жртву на којој ће паразитирати!
На жалост,
садашња власт или не види или не жели да види погубне последице по Србију са
таквим третманом ЕУ, или како умеју да нам поруче: или Косово или Европска
Унија. Они су једноставно управили „белу лађу“ ка неким интеграцијама у којима
нама неће тећи ни мед ни млеко, већ ћемо само жуч Косовски пити и горчину
издаје осећати. Примера је много како западне силе покушавају да нас увуку у
дужничко ропство, да нам отму и оно мало што је у Србији остало и да тиме себе
помогну преко грбаче напаћене Србије.
Да би смо
поткрепили ове редове, навешћемо један пример са југоистока Србије који
репрезентативно показује како ЕУ инвестира у Србији. Ово може бити модел
сарадње за који се залажу наши „пријатељи“. Наиме, сви смо упизнати са очајним
стањем у српској железници и да је новчана помоћ у њеној обнови неопходна, као
и осавремењивање неких пруга. Модернизација пруга у циљу електрификације
сигурно је нужно, јер су тада трошкови транспорта мањи, задовољени су еколошки
стандарди, једном речју брже је и ефикасније.
Такав један
пројекта је кадидован за део пруге од Ниша до Димитровграда, на Коридору 10.
Према плану, овај посао биће финасиран са 120 милиона евра кредита “Чешке
експортне банке“ на основу међудржавног споразума две земље. Ради се о
приоритетном пројекту, те се његова реализација не доводи у питање већ само ко
и када. И ево услова кредита: Чешке компаније ће започети радове на том делу
Коридора 10, наравно након потписивања свих неопходних уговора (линк са
информацијама http://www.plusonline.rs/elektrifikacija-pruge-nis-dimitrovgrad/).
Дакле, они дају
кредит али условљавају тако да њихове компаније раде (врше изградњу) и/или чак дају
материјал који стиже из њихових фабрика! Према овоме, новац који ће доћи за
овај пројекат, само ће проћи кроз нашу администрацију и већим делом завршиће
тамо одакле је и дошао. Нама остаје пруга, што је добро, али зато, уместо да
цела сума кредита остане у Србији и буде искоришћена за упошљавање наше
производње и наше памети, она напросто се враћа чешким компанијама. Тако да смо
ми на двоструком губитку, нисмо упослили нашу оперативу и није новац завршио,
жаргоном речено, у нашем џепу.
Кога смо тиме
помогли? Себе, делимично, јер катастрофална ситуација у српској железници не
улива наду да ће лако бити исплаћен дати кредит и камата која следује. Али зато
смо помогли вишеструко чешку привреду, најпре „Чешку експортну банку“ а потом и
чешке компаније за изградњу и чешке произвођаче делова.
На крају да резимирамо
размишљање о страни инвестицијама у Србији: Оне НЕ помажу већ нам одмажу у
покушају да се ишчупамо из беде и безнађа, не упошљавају већ затварају наше
производне погоне, задужују нас кредитима а да новчана маса тих кредита уопште
не завршава у Србији. Оваква помоћ није добра и нема добре намере, овако се
само стварају неоколонијални вазали западних моћника. Богате се богати, а
сиромашни још више осиромашују! Имајмо то на уму када будемо тражили било чију
помоћ.
Повереништво Српске Двери Пирот
No comments:
Post a Comment