Централна тема о којој
су се водили преговори била је „криза паралелних институција“ на северу Косова.
Тачијева влада де факто на северу Косова нема контролу. На овом простору делују
легално изабране институције државе Србије, које запад и Приштина називају
„паралелним“, а ову терминологију, на жалост преузима и известан део овдашње
политичке јавности, западно оријентисане. Дакле, Србији је јасно стављено до
знања да до датума за почетак преговора о уласку у ЕУ неће бити ништа, све док
се проблем „паралелних институција“ на северу Косова не реши – то јест док се
ове институције не укину. Након прошлогодишњег споразума о „интегрисаном
управљању границом“, који је био први званични индикатор онога шта ће се дестити надаље у преговорима Београда и Приштине,
на ред је дошао и остали део заокруживања косовске „независности“.
Имајући у виду да
садашња европска влада није ни за јоту променила максиму Бориса Тадића да
„Европа нема алтернативу“ (иако се својски труди да се прикаже другачијом),
постало је јасно да ће Србија под притиском засигурно попустити и решити да
због „Датума“ преговара са Тачијем.
Србија је, по обраћањима премијера Дачића, за српску заједницу на Космету
тражила судску, извршну и законодавну власт, и полицију (што се полиције тиче,
тек је текст преговарачке платформе обелоданио да Србија тражи да полицијске
снаге на северу делују под окриљем косовске полиције, те се може рећи да премијер није био до краја јасан
у својим наступима).[1] Шта
је Србија добила, види се из приложеног.
1.
Питање заједнице српских општина – „Формираће
се Удружење/Заједница већински српских општина на Косову“ али по важећем
закону Косова, а „правне гаранције биће обезбеђене у складу с важећим
законом и уставним правом“.
2.
Питање полиције – „На Косову ће
постојати једна полиција, под називом Косовска полиција. Све полицијске
јединице на северу Косова биће интегрисане у оквир Косовске полиције. Плате ће
бити исплаћиване искључиво од стране Косовске полиције. Члановима других
српских безбедносних структура биће понуђено место у одговарајућим косовским
структурама.” Другим
речима, за Србију је овим споразумом косовска полиција признати субјект са
киме Србија склапа споразуме, и његове ингеренције проширује и на север Косова.
3.
Питање правосуђа – „Правосудна власт
биће интегрисана и деловаће у правном оквиру Косова.“ Опет, Србија признаје косовско правосуђе, а његове
ингеренције, попут оних косовске полиције, проширује и на север Косова.
4.
Питање међународног учешћа Косова – „договорено
је да ниједна страна неће блокирати, нити охрабривати друге да блокирају
напредак друге стране на путу ка Европској унији.“[2] С овим у вези, Србија признаје Косову чланство у
меународној организацији ЕУ, и с тиме посматра Косово као самостални субјект
који има право приступања међународним савезима попут ЕУ.
Кратко и јасно, од
извршне, законодавне и судске самосталности за Србе на северу неће бити ништа.
Србија је прихватила ингеренције владе у Приштини на северу Косова, и тако
практично саму себе „укинула“. Овим чином, Србија признаје Косовске законе,
полицију, судство, а обавезује се да неће блокирати Косово у њеоговом
приближавању ка ЕУ и другим организацијама, изузев УН. Имајући у виду да је
Србија већ пристала да са владом у Приштини спрооводи „интегрисано управљање
границом“, може се једино закључити да Србија овим споразумом посредно признаје
институције Косова, а овај процес приводи свршетку предавањем прерогатива своје
државности у руке владе Хашима Тачија.
На овом месту вреди
напоменути и следеће. Чињеница да властодршци у Београду потенцирају како је
овај споразум „највише што се могло извући“, у правном смислу, и за будуће
генерације, није ни од какве користи, јер се овим чином и занично признају институције
у Приштини, а ако се са неким институцијама праве договори, поготово договори овакве врсте, онда је
савршено јасно да ви те институције признајете. Званично признање Косова још
увек није постављено као услов, али ће након наредних деценија мрцварења Србије
на путу ка ЕУ, свакако бити.
На концу, вреди
напоменути и следеће. НАТО алијанса је напоменула да је дала гаранције како
албанска војска неће бити стационирана на северу Косова. Имајући у виду
чињеницу да се НАТО пакт нигде писмено није изјаснио о тим гаранцијама, остаје
нам једино да са пуним правом сумњамо у ово. Прошлост нам је у овоме једини и
најбољи учитељ.
Двери Пирота сматрају да се Бриселским споразумом
коначно и дефинитивно заокружује пут косовске независности, чији ће крајњи
епилог уследити у де факто признању Косова које ће Србији у наредним годинама
засигурно бити наметнуто. С обзиром да ова власт, а и она претходна, ни речи о
оваквом исходу преговора са Приштином нису износиле у својим предизборним
обећањима, сматрамо да су грађани Србије обманути, а да власт сноси пуну
историјску одговорност за овакав несрећан исход косовског питања. Србија је до
сада због приступног датума дала скоро сву своју државнотворност у руке Хашима
Тачија, а шта ће још дати, имајући у виду досадашњи ток догађаја везан за „пут Србије у ЕУ“,
прилично је јасно. Двери Пирота постављају јавно питање над којим желимо да се
сви дубоко замисле – да ли је ово крај растакања српске државе, и да ли нас у
будућности чекају неке нове границе на територији наше земље?
Повереништво Двери Српских, Пирот
No comments:
Post a Comment