Да је Србија земља чуда,
парадокса и необјашњивог, то смо већ сви одавно схватили. Такође смо поодавно
схватили, што увек и у свакој прилици понављамо, да разлог за ово не лежи у неумењу
нашег народа да направи организован систем у коме ће се знати ред, већ у
простој чињеници да је Србија окупирана. Туђинске идеологије, ваннародне мисли,
свенационално и народно богоотпадништво, а на крају и физичка окупација делова
наше земље, узрок су овоме. Имајући у виду да ова окупација Србије траје
деценијама, и да су њени корени дубоки, можемо сведочити о дубини нашег
народног пада. Последица овог пада јесте криза човека, система, државе и свих
њених представника. Када народ постане слаб услед овог пада, онда он не може да
управља државом. Пошто њоме не управља народ, управљање преузимају партије,
клике, капиталистички монополи и разне интересне групе. У таквој држави све је
могуће – издајица земље да добије орден за своју издају, онај који краде државу
да буде награђен још бољим положајем и приликом за још крађе, браниоц земље
утамничен, а онај који напада на земљу ослобођен.
Јавност у Србији протеклих
дана била је затечена пуштањем на слободу шиптарских терориста из тзв. „гњиланске
групе“ терориста ОВК. Но, као што то обично бива, бура око овог дешавања се
полако стишава, а шта је узрок овој срамоти, не објашњава се, нити неко грађанима
Србије даје било какву индицију о томе због чега је ово учињено. Због чега је
група убица првобитно осуђених за најтежа злодела, у другостепеном процесу
ослобођена? Да ли је могуће да организована скупина људи побије, мучи, касапи
на стотине људи, и да за то нико не одговара кривично? Ако имамо сва права овог
света да се жалимо на Хаг, због чега онда наше домаће судство животе наших људи
не цени нимало?
Ова скупина бандита
одоговрна је за смрт око две стотине Срба, али како се види из приложеног, за
њих српски суд није могао да потврди изречену казну, и пре неколико дана,
тројица припадника ове групе пуштени су на слободу. Чињенице су поражавајуће –
од свих терориста, припадника ове групе, ухапшених 2008 године, више нико није у затвору. Групу од пет
терориста, одељење за ратне злочине у Београду пустило је на слободу крајем
2010. године[1],
а преосталу тројицу, суд је ослободио ових дана.
На овај начин, штета коју је
овај суд и поједини тужиоци и судије нанео Србији, историјска је и непоправљива.
Од силних афера са Насером Орићем, Дивјаком, до Хашима Тачија (да не набрајамо
остале, много их је), постало је јасно да све што овај суд ради представља пуку
фарсу, и непотребно трошење народног новца. Јер како другачије објаснити да
овај суд није у стању да осуди групу најобичнијих бедника који су се на
најбестијалјнији начин иживљавали над својим жртвама? Шта ли је потребно да ова група неспособњаковића коначно почне да ради свој посао онако како треба?
Пре пар недеља, тужилац суда
Владимир Вукчевић, изјавио је да Србијом слободно шета око 300 лица осумњичених
за ратне злочине. Ако је и било неког ко би се у својој наивности понадао да
Вукчевић говори о терористима с југа Србије, овом пресудом више нема дилеме на
кога је мислио. Не сумњамо нимало да ће Вукчевић успети да по принципу 100 Срба
за једног терористу успети да намири свој дуг.
Још једна поражавајућа
ставка у неславног каријери овог суда јесте случај „браће Битићи“. За неупућене,
ради се о терористима атланског крила ОВК(ма шта то значило), иначе држављанима САД, који су се након бомбардовања
обрели у Србији, након чега су ликвидирани. И уместо да бар осуђивањем
доказаних терориста (пример гњиланске групе), суд за ратне злочине у Београду
барем створи некакав привид да ради у интересу наше државе, и себи да покриће
за откривање евентуалних злочина које је починила српска страна у рату,
поједине судије овог суда критикују медије због коментарисања ове скарадне
пресуде, а у исто време најављују процесуирање одговорних за ликвидирање браће
Битићи – опет понављамо, терориста, који, претпостављамо, у рату на Косову нису
гађали српске војнике и полицајце цвећем и бомбонама, већ мецима и бомбама. Да ствар буде гора, овај случај показује потпуну непрофесионалност овог суда, из разлога што се по овом поступку поступа под политичким притиском Америке, чији су Битићи били држављани. То што су они припадали непријатељској терористичкој формацији која је убијала Србе и све остале нелојалне идеји "велике Албаније", наравно за САД, а како видимо и за ово "домаће" судство, није битно. Правда је и у овом случају, намењена само победницима.
Ми једино можемо закучити
следеће - сва хапшења политичара,
тајкуна, терориста, лопова, у Србији последњих година, имају за циљ само обично замајавање народа и
представљају само представу за масе, а кад циркус оде из града, ти исти људи
бивају без икаквог објашњења, пресуде, нити било чега пуштени на слободу, или
осуђени уз смешне казне. Сав политичко судски апарат у Србији усмерен је против
обичног човека, а очевидно фаворизује оне који би по свим мерилима здравог
разума требали да проведу живот иза решетака. Оваква политика је срачуната и
пажљиво испланирана, и усмерена на то да српском народу сломи вољу за борбом,
слободном државом и нормалним животом. А овој подмуклој тактици, очигледно
служе и поједине судије и институције окупиране и сервилне Србије.
Јасно је да су дошла времена
када, како је велики Андрић изрекао, „паметни ћуте, будале говоре а фукаре се богате“[2]. На
народу наше земље је да сам одлучи до када ће ово трајати.
Повереништво Двери Српских,
Пирот
No comments:
Post a Comment