ВЕЧИТИ ДЕРБИ

Једно од прилично реалних показатеља стања у коме се налази наше друштво, јесте и питање домаћег фудбала. „Вечити дерби“ као деценијска традиција, „празник“ српског фудбала, можда је најбоље огледало стања овог најпопуларнијег спорта код нас. Ако је судити по свему што је пратило и овај, 145. дерби по реду, ствари нису нимало ружичасте, напротив. 

 

Вреди ипак за тренутак се замислити над терминолошком играријом везаном за дуеле Звезде и Партизана. Пре свега, треба се запитати шта је то у овој утакмици „вечитог“ карактера, када су се ови дуели почели одигравати тек после другог светског рата, а оба клуба пре рата нису ни постојала. „Вечити“, то јест њихови идеолошки креатори, су старе перјанице српског фудбала гурнули у запећак, а целу државу поделили на црвене и црне, оба под знаком петокраке комунизма. И као да српски фудбал пре Звезде и Партизана није ни постојао, и као да све што се у српском фудбалу надаље дешава, треба да обиграва искључиво око овог „вечитог“ београдског, а послератног ривалства. Старе институције српског фудбала потпуно бивају занемарене, а још један, врло моћан коридор свеопште централизације и београдизације Србије (којој су иначе Срби веома склони), постављен је и трасиран, овог пута кроз фудбал. 

Уопштено говорећи, све што је пратило овај последњи дерби, од увертира које су се дешавале на другим стадионима у Србији, преко инцидената и сукоба навијача обе групе током протеклих дана, само је жалостан показатељ правог карактера овог над-фудбалског дуела. Не могу пре свега да се отмем утиску да „дерби“ јако лепо служи за скретање пажње, барем за тренутак, са неких других питања. За жаљење је да, уместо медијских прилога о задушницама и оскрнављеним српским гробовима у Косовској Митровици, гледамо маратонске извештаје о тучњавама и сукобима хулигана. Уместо да народ промисли о минулим Тачи-Дачић изборима на Космету, цео дан дербија протекао је у пребројавању повређених са разних локацијама у Србији. Вреди запитати – коме је и због чега уопште потребан сав овај циркус?

Све ово имало би можда неког оправдања када би бар сам фудбалски меч између ова два ривала био на задовољавајућем нивоу, и када би својим квалитетом надоместио горак укус међусобног црно-црвеног требљења младих навијача у Србији. Ту су ипак ствари најгоре, а могу одговорно тврдити да су се на стадионима осталих прволигаша, и клубова друге лиге, играле врло често квалитетније утакмице уодносу на „дерби“. Можемо такође да се присетимо дуела које је и наш пиротски Раднички играо са имењаком из Ниша, Напредком из Крушевца, Доњим Сремом, или куп утакмице са Војводином. Али, може се само претпоставити да се око свих ових утакмица заједно не врти толики новац као око једног дербија, те ови деули засигурно нису интересантни оним структурама који би из свега били кадри да цеде новац. Исто тако, запањујућ је медијски мук по питању осталих прволигаша, друголигаша, а о осталима да не говоримо. Старије генерације сигурно се присећају недељног „спортског прегледа“ где су сви тимови бивше Југославије добијали исти простор и равномерно заступљени. Упоредити само ово, са данашњом ситуацијом где државна телевизија уопште и не откупљује права за пренос фудбалских утакмица, а наметљиво форсира црвено-црне у својим извештајима, у исто време срамно запостављајући друге фудбалске клубове, илузорно је. 

Хулиганизам и варварство при извесном делу навијачког кора оба табора, такође су неодвојиви део ове фудбалске представе. Све бруталнији обрачуни у којима се сви служе хладним оружјем, и реквизитима којима се треба неко озбиљно повредити, постали су свакодневица. „Јуначке“ туче у маниру десет на једнога, постављање ножа под грло како би се преотео противнички транспарент (случај пиротских навијача „Партизана“ којима је овако у Нишу отето навијачко обележје), напади моткама и штанглама – уз истовремено патетично позивање на спортко навијање из оба табора – прави су показатељ ствари. Оволика употреба ножева и хладног оружја била је својевремено својствена турским навијачима осамедесетих година, а како сада ствари стоје, ми смо управо ту негде. А и поред свега тога, медији и даље усхићено говоре о овом дуелу, данима нас обасипају репортажама и најавама везаним за дерби – а о осталим утакмицама на српским стадионима говори се врло мало, или се не говори уопште. 

Закон о спорту у Србији је јасан и јасно одређује шта се сме а шта се не сме. И поред тога, деценијска је пракса да се „вечитима“ увек дозвољава паљење бакљи, и да се на редовне бакљаде на њиховим стадионима жмури на једно око. Ово је ситуација једино на стадионима ова два тима. Да ли је ово „контролисано лудило“ можда неком симпатично то не знам, али је врло очит пример како се поједине ствари дозвољавају када из њих произилази одговарајући профит. Када се лудилу дозволи да клија, онда се не треба чудити што пушта корење. 

Коначно, крајњи исход овакве политике је поражавајуће стање српског фудбала који више није у стању да буде релевантан противник ни нижерангираним тимовима Европе. Звезда и Партизан од негдашњих великих тимова имају само име. Последњих година постало је очито да оваква централистичка политика по питању фудбала не даје резултате. Да поменемо само овогодишњи пример из квалификација за лигу Европе, када је новосадска Војводина играла за три копља боље у односу на београдске тимове, али смо зато сви од стране „јавног сервиса“ били ускраћени за директан пренос мечева новосађана, и гледали их у снимку. Дакле, овде се више не ради о квалитету тимова, већ о очевидном фаворизовању појединих тимова. Питам се шта би неки клуб (не рачунајући „вечите“) требало да уради, па да заслужи своје место у медијима са националном фреквенцом? Где су у медијима српски фудбалски центри – Ниш, Крагујевац, Нови Сад, Чачак, Крушевац? Напослетку, шта са, такође Београђанима, Радом, или ОФК Београдом? О другој, квалитетној лиги Србије и да не говоримо?

Кад се све сабере, утисак је поражавајући. Свеопшта кланица међу навијачима, мизерни фудбалски учинак саме утакмице, гомила повређених на све стране, материјална штета, и даље срозавање фудбала на концу. Што уживо, што преко телевизора, пола Србије сручило се на север, пола на југ, да би видели једно велико – ништа. Како ствари стоје, нисмо далеко од дана када ће почети главе да падају због „дербија“ а када се то буде десило, биће касно. 

Дејан Алексовски

Двери Српске - Пирот