АФЕРА „PUSSY RIOT“ – епилог

АФЕРА „PUSSY RIOT“ – СЛУЧАЈ ВЕРСКИ МОТИВИСАНЕ МРЖЊЕ

Прашина око процеса против феминистичког бенда из Москве полако се слеже, а ред би био и у односу на коментар који смо недавно објавили на нашем блогу, дати закључак ове приче.

Надежда Толокоњикова, Марија Аљохина и Јекатерина Сумутсјевич проглашене су кривим, и осуђене на две године радног кампа због, како се наводи у пресуди, „хулиганизма, и истицања верске мржње“ (извор – Б92). Судија Марина Сирева навела је да „својим понашањем. Самуцевичева, Толокоњикова и Аљохина су грубо прекршиле јавни ред, нарушиле спокојство грађана, прекинуле нормално функционисање катедралног сабора, показале непоштовање према посетиоцима и служитељима храма, дубоко увредиле и понизиле осећаје и религиозне оријентације православних верника. Оне су, очигледно, политички мотивисане скочиле на мали део поред олтара с намером да обаве свој политички чин, приморавајући и друге да у њему учествују, занемарујући при том социјални ред и мир и оскрнавивши свети момент молитве Богу и наносећи штету ортодоксним верницима који су се налазили у цркви“. За време изрицања пресуде, московска полиција ухапсила је око 60 људи који су протествовали испред суда захтевајући ослобађање девојака. Међу ухапшенима био је и светски познати шахиста Гари Каспаров Вајнштајн, који је том приликом полицајцу који га је хапсио одгризао део увета. Ова пресуда је, очекивао, наишла на лавину осуда и критика у „међународној заједници“, које су се просто уткривале ко ће бомбастичније да извести о „кршењу плава на слободу говора у Русији“. Девојке из бенда су изјавиле како „неће тражити помиловање“, а након тога и да их се „Владимир Путин плаши“. У међувремену, група је саопштила да су друге две девојке из бенда побегле из Русије због изречене пресуде на две године затвора. Занемарујући гомилу коментара на ову тему, анализа и дебата, отприлике овако изгледа епилог ове жалосне представе.

Као што је било и очекивано, девојке из бенда, и онај део јавности њима наклоњен, у први план су ставили политички део приче. Новински стубци препуни су изјавама о „репресији“, „стаљинистичкој дикатури“, „путиновској олигархији“, и томе слично. О оном цивилизацијском делу целе афере, мало се говори, иако је управо ово био централни део осуде. Осуда је јасна и недвосмислена – у питању је случај верски мотивисане мржње и хулиганства. Јасно ми је да ће већи део НВО-а бечити очи над констатацијом да је верско насиље над већинским аутохтоним становништвом једне земље постало правна реалност, али тако је. Оно што је сада пред њима, јесте да добро промисле о својим будућим гестовима. Поновићу делом своје виђење изнето у претходном коментару. Не морате бити никакав русофил, путиновац, нити било шта, да би са етичког и цивилизацијског аспекта изрекли став о гесту московског бенда. На тачки када се верске светиње скрнаве да би се изрекла политичка порука, сва прича о политици престаје. Не можете улазити у цркву, катедралу, џамију, и скрнавити верски објекат из неких само вама знаних циљева, поготову уколико себе желите да представите као борца за „људска права“, а у том смислу, потенцирање приче о Владимиру Путину ништа је друго до обичан медијски спин који служи за замагљивање онога што треба да буде стављено у први план – верска мржња уперена ка православном руском народу.

Скакање пред олтаром, галама, кревељење и ругање, свакако да не могу оставити трајне последице. Инвентар храма није уништаван, нико није претучен, а изузев неверице у очима верника који су се тада затекли у храму, веће штете није могло бити. Пресуда је у овом потпуно исправна, када акценат баца на питање верске мржње и нетрпељивости. На овом месту, морамо се запитати, докле треба бити толерантан ка оваквим стварима, и где лежи црвена линија која се не сме прећи у политичко активистичком деловању? Добро је подсетити се судбине Православне цркве у Русији након октобарске револуције 1917-те, убиства Романових и завођења дикатуре Бољшевика. Такође, добро је подсетити се и на судбину Православне цркве у Србији након доласка комуниста 1945. Само незналицама може бити невероватно да је комунистичка доктрина у својој сржи имала анти православан став, тиме и анти руски и анти српски. На жалост, овај став није остао у домену теоретисања, већ се је на најзверскији начин дошао до изражаја победом комунистичких снага и њиховим доласком на власт. Нема држава на европском тлу у којој се комунизам није беспоштедније обрачунавао са вером и верујућим народом, него у Русији и у Србији. Комунистичко зло, на жалост, и даље живи, а за собом је оставило и образце понашања који су далеко од сваке цивлизацијске норме, а којима прибегавају и заведени делови омладине Русије и Србије. Оно што радује када је Србија у питању, јесте да је омладина у великој мери препознала накарадност оваквих поступака, и да упркос злурадом грактању медијских „НВО“ агентура у Србији о тобожњој „заслепљености младих у Србији Русијом“, овај поступак је наишао на скоро па једнодушну осуду. Вреди поменути и „скуп подршке“ овом бенду одржан у Београду пре пар дана, на којем је било присутно једва 20-ак људи, а о коме је портал е-новина известио у ауторском тексту „Подршка из руске губерније“, као и изјаве учесника/ца скупа који нису крили разочарење ставом јавности у Србији о овом гесту који је, јасно је, био негативан.

У свом ауторском тексту из октобра прошле године, Двери Пирота су известиле о догађајима који су по свом карактеру врло слични оном о коме овде говоримо, а десили су се у Србији, и у нашем Пироту. Двери Пирота су једина организација која је јавно, именом и презименом, дигла глас против скрнављена верских објеката у Пироту, и исписивања парола мржње на њима. Да подсетимо, реч је о исписивању погрдних графита на храмовима у Пироту, од стране починилаца који јесу познати пиротској полицији, али до сада нису било процесуирани. Оно што повезује случај феминистичког московског бенда, и случајеве скрнављења пиротских цркава, јесте истоветна идеолошко политичка подлога и анти народна пракса. Оба геста су мотивисани верском мржњом, и оба су из домена вербалног деликта прерасли у отворено исказивање нетрпељивости према већинском хришћанском становништву. Јасно је, да пут од изреченог до учињеног није велик, а српски и руски народ, због већ добро познате историје комунистичког зла, би ово стално требали да држе на уму. Двери Пирота неће седети скрштених руку и дозвољавати уличним силеџијама да уништавају оно што је наш народ вековима стварао и градио. Крајње је време да се и у Србији јасно и гласно постави питање исказивања верске и националне мржње према српском Православном народу, и да се комплетна „НВО“ агентура у Србији постави тамо где јој је место. Одласком Бориса Тадића с власти, стање у Србији је чињенично другачије, а будућим уласком Двери у Владу Србије, ствари ће по овом питању засигурно бити расветљене до краја, и гестови исказивања мржње према Православним Србима неће више остати некажњени. Ми ћемо поштовати свачије право на верски идентитет, али нећемо дати никоме и никада да вређа и ниподоштава наш.

Дејан Алексовски

Повереништво Двери Пирота.