Ако
европски континент остане ичим познат у историји ове планете, остаће вероватно
тиме што је умео да измисли многобројне проблеме а није био у стању да ни један
главни проблем реши у корист свеколиког рода људског. Ту спадају, на првом
месту, такозвани социјални проблеми. Решавати их, постало је манија малтене
свих Европљана. Али, допустите питање: ко их решава без огња и мача, без
инквизиције и ломача? Европски човек стоји збуњен, пометен и помахнитао пред
социјалним проблемима као и пред проблемом човека. Зашто? Зато што проблеми
друштва, када се сведу на своје основне елеметне, нису друго до проблем
личности, само помножен бројем свих индивидуа које сачињавају друштво. Човек,
самим тим што је човек, члан је друштвене заједнице и у њу уноси своју
психофизичку садржину и проблематику. Но, проблематика човека и човечанства у
основи је једна иста. Проблеми истине и правде, живота и смрти, добра и зла,
бесмртности и вечности, неба и земље, муче и човека и човечанство. Али, најпре
човека као индивидуу, па онда човечанство као колектив. Логички се намеће
закључак: ко реши проблем човека, решио је и проблем друштва, сваког друштва,
од најмалобројнијег до најмногобројнијег: од породице до човечанства. Због решавања и проблема човека и проблема
друштва на хуманистички начин, у Европи се падало у две крајности: или је човек
потцењиван, малтретиран, превиђан, негиран ради друштва, или друштво ради
човека. А нама се хоће потпуна правда и за човека и за друштво, правда која би
увек одржавала равнотежу између човекових божанских вредности и друштвених
непролазних драгоцености. Нама се хоће друштво у коме ће се очувати божанска
неприкосновеност и божанско величанство човечије личности; у коме човек неће
бити потцењен, унакажен, опатуљен, механизован, роботизован ни на рачун класе,
ни на рачун нације, ни на рачун државе, ни на рачун културе, ни на рачун
цивилизације, ни на рачун науке, ни на рачун религије. Нама се хоће друштво у
коме се личност и друштво допуњују, подржавају, расту једно кроз друго и
усавршавају једно помоћу другог; друштво у коме је сваки духовно сједињен са
свима и сви са сваким, у коме сваки живи кроза све, помоћу свих, али и сви живе
кроза сваког и помоћу сваког. А то значи: нама се хоће друштво које собом
претставља и јесте један организам, једно тело, а чланови тога друштва су
органски делови међу собом: ти си око, он рука, ја нога, али ни један не може
рећи другом: не требаш ми, могу без тебе. Да би радила, руци је потребно око да
је води и нога да је носи; исто тако, да би видело, оку је потребна рука да га
храни и нога да га носи; и опет, да би ходила, нози је потребно око да је води
и рука да јој сарађује. Сви смо у организму друштва органски делићи, велики и
мали, видљиви и невидљиви, али делићи који живе један са другим и помоћу
другог: сваки сарађује свима и сви свакоме. Као у телу: да би расла једна длака
на глави, њој сарађује цело тело, али је и длака својом посебном функцијом
потребна телу, јер чува главу и мудри је спроводник зноја. Разгледајте тело
човечије; у њему имамо најбољи пример друштва, друговања, сарадње, симбиозе,
служења другоме, ближњему: сваки делић служи свима, и сви свакоме; малом прсту
на руци служи тако фини орган - око, и још финији - мозак, али и прст служи и
оку и мозгу. Што важнији орган у телу, то одговорнију службу врши, и слуга је
свему што је мање од њега у телу. Срце је најважнији орган у телу али и највећи
слуга тела: оно непрекидно служи и сваком молекилу посебно и целом телу
укупно.
Не чудите се томе, тако је сложено тело: оно што је веће у
њему веће је зато, да би служило мањему од себе. Зар не видите: смерност је
главна врлина која регулише све односе у људском телу: оно што је веће смирава
се пред мањим служећи му; а оно што је највеће - највише се смирава! Тако и у
нашем замишљеном, идеалном друштву: већи служи мањему, учен - неукоме, мудар -
простоме, богат - сиромаху; највећи је тиме највећи што је добровољни слуга свима.
Све по оном, и природном и божанском, закону Богочовеко- вом: "Који хоће
да буде већи међу вама, нека вам служи. И који хоће међу вама да буде први,
нека вам буде слуга" (Мат. 20, 26-27). Зашто, зашто? Зато што је то закон
и за најсавршенијег човека, Богочовека Христа, који "није дошао да Мy
служе, него да служи" (Матеј 20, 28). Заиста, зар има већег слуге роду
људском од кротког Богочовека? "Ја сам међу вама као слуга" (Лука 22,
27), објављује Он својим следбеницима, као слуга који вас, служећи вам смерно,
учи Божанској Истини, божанској Правди, божанској Љубави, божанској Доброти,
божанској Сили, како бисте знали и могли савладати грех, зло и смрт, и постати
божански добри, бесмртни и вечни. Не само као оваплоћени човек, већ и као Бог Логос Он
непрестано служи људима кроз сунце, кроз ваздух, кроз светлост, кроз сву
природу, кроз сву васиону, служи им истрајно и смерно, само да би их научио том
врховном космичком и врховном природном закону божанском: да веће служи мањему,
и то с радошћу и благошћу. Зато су Његова Богочовечанска уста и изрекла о том
закону ово: "Највећи између вас, нека вам буде слуга. Јер који се подиже,
понизиће се, а који се понижује, подигнуће се" (Лука 22, 27). Уствари,
свеколико Еванђеље Богочовеково, од почетка до краја, није друго до савршена
илустрација и непобитно посведочење тог космичког божанског закона, или боље,
свезакона. Господо, не изгледа ли вам по
овом еванђелском свезакону, да Богочовек решава идеално и реално у исто време и
проблем човека и проблем човечанства, и проблем личности и проблем друштва? Јер
су и човек и човечанство, и личност и друштво, не само од једног истог
психофизичког материјала, него и један исти циљ, једна иста целисходност
прожима све, струји кроз све што сачињава њихову суштину. Ако пак њихов циљ
није исти, онда између њих зјапи непремостива провалија и њих растржу
непомирљиве супротности. Само јединство циља омогућује идеално решење и
проблема човека и проблема човечанства, и проблема личности и проблема друштва.
Али, каквог циља? Сигурно не неког привременог, опортунистичког, коњуктурног,
утилитарног, већ непролазног, бесмртног, судбинског циља који прати људско биће
у свима световима у којима се оно креће. То је онај бесмртни циљ, који је
Богочовек поставио, црпећи га из боголике суштине људске природе. У чему је тај
циљ? Ево у чему: оваплотити Бога и сва божанска савршенства у човеку и
човечанству, у личности и друштву.
Зар
је то могуће? Могуће је са два непобитна разлога: први, што је човек боголико
биће; други, што се Бог Логос оваплотио у човека и као Богочовек показао како
је божански идеално савршен и човечански реално природан човек у коме се
оваплотио Бог са свима својим божанским савршенствима. И још нешто: Богочовек
је донео и раздаје људима божанске врлине и силе, те сваки човек може, ако
хоће, до максимума оваплотити у себи Бога и божанска савршенства. Остварујући
овај циљ, људи претварају себе у бесмртна бића и постају чланови бесмртног
Богочовековог друштва: богочовечанства. Као што се из човека, логички и
природно, извија и развија човечанство, тако се из Богочовека, опет логички и
природно, извија и развија богочовечанство. У том Богочовековом друштву људи и
живе и понашају се као бесмртна бића, и то по еванђелским законима који важе и
у овом и у оном свету. А то, једино на овој планети, друштво правих бесмртника
и правих богоносаца, и оних који се бар труде да то постану, није ништа друго
до - Богочовечанско тело Његово - света Црква Његова... Одахните, ми се већ налазимо у светилишту
светосавске философије друштва. То је ново, богочовечанско друштво нимало налик
на она која вам теориски или конкретно нуди хуманистичка социологија европског
човека. У овом светосавском друштву све се своди на животворну личност
Богочовека Христа. Она је највиша вредност и највиша драгоценост. Све остале
вредности, и индивидуалне и социјалне, изводе се из ње као зраци из сунца. Не треба се варати: светосавље је
светосавље само Богочовеком, јер је хришћанство - хришћанство само Богочовеком;
у томе је његов изузетни значај, и вредност, и сила. Господ Христос је себе
сама, своју Богочовечанску личност оставио као Цркву; стога је Црква - Црква
само Богочовеком и у Богочовеку. Све што је светосавско слива се у једну
огромну, свеобимну истину: Богочовек је и суштина, и циљ, и смисао и
свевредност Цркве; или тачније: Црква и није друго до Богочовек Христос
продужен у све векове. Богочовек је глава телу Цркве, једина глава. Тело Цркве
расте Њиме у све бескрајности божанског живота; расте растом Божјим у меру
раста пуноће Богочовечанске, јер се све кроза Њ и за Њ сазда. Божанском силом
својом Он све чланове Цркве тајанствено води обогочовечењу, јер је смисао и циљ
постојања Цркве: богочовечанском вером и подвизима све довести у меру раста
висине Христове, све обогочовечити ...
Ви осећате, ја говорим о светосавској Цркви. Шта је њена суштина? -
Богочовек Христос. Отуда све што је светосавско има богочовечански карактер: и
сазнање, и осећање, и воља, и мишљење, и живот и друштво. Бог је у свему на
првом месту, човек на другом; Бог води, човек је вођен; Бог ради, човек
сарађује. И то не неки трансцендентни, апстрактни, замишљени Бог, већ Бог
најнепосредније историске стварности, Бог који је постао човек, живео, у
категорији нашег, људског живота, и у свему се на земаљски очигледан начин
показао апсолутно безгрешан, апсолутно свет, апсолутно добар, апсолутно мудар,
апсолутно праведан, апсолутно истинит. Он је и постао човек, остајући Богом, да
би као Бог дао људској природи божанске силе, која би људе одводила
најприснијем, богочовечанском јединству са Богом. И та божанска сила његова
непрекидно ради у Богочовечанском телу његовом-Цркви, сједињујући људе са Богом
кроз благодатни и свети живот. Јер Црква и није друго до чудесни богочовечански
организам, у коме се сарадњом благодати Божије и слободне делатности човекове
обесмрћује, обогочовечује све што је човечије, све - осим греха. У
Богочовечанском организму Цркве сваки верник је као жива ћелија која постаје
саставни делић његов и живи његовом животворном богочовечанском силом. Јер, по
светосавском схватању, бити члан Цркве значи: саоваплотити се Богочовеку,
постати сутелесник његов, органски део богочовечанског тела његовог; једном
речју: обогочовечити се у васцелој реалности своје човечанске личности.
Господо,
ево основних принципа светосавске философије друштва: у свему и по свему Црква
је на првом месту богочовечански организам, а затим богочовечанска
организација.
Из тога логички следи и њено богочовечанско деловање у свету: све што је
Богочовеково - оваплотити у човеку и човечанству: оваплотити љубав Христову,
правду Христову, доброту Христову, мудрост Христову, смерност Христову, уопште
све врлине Христове. Јер се помоћу њих Христос усељује у човека и оваплоћује у
њему. И такав човек живи Христом, мисли Христом, осећа Христом, ради Христом.
Откуда му та снага? - Од самога Христа. По речи св. апостола Павла: "Све
могу у Христу Исусу који ми моћ даје" (Филип. 4,13). Човек светосавске
вере, живећи у богочовечанском организму Цркве, живи увек у заједници "са
свима светима" (Ефес. 3, 18), који га тајанствено помажу у остваривању
еванђелских заповести. Отуда светосавски члан Цркве живо осећа: да је једне
вере са Апостолима, Мученицима и Светитељима свих векова, да су они вечно живи,
и да све њих једновремено прожима једна иста богочовечанска сила, један исти
богочовечански живот, једна иста богочовечанска истина. У Цркви је прошлост
увек савремена, јер Богочовек Христос, који је јуче и данас онај исти и вавек у
своме богочовечанском телу непрекидно живи истом истином, истом светошћу, истим
добром, истим животом, и сву прошлост увек чини садашњицом. Отуда, човек
светосавске вере никад није сам већ увек у друштву свих светих чланова Цркве. И
када мисли мисао, он је мисли са страхом и молитвеним трепетом, јер зна да у
томе на тајанствен начин учествују сви Светитељи. Православни су тиме
православни што непрекидно имају ово осећање богочовечанске саборности,
загревајући га и чувајући га молитвом и смерношћу. Они никада себе не
проповедају, никада се не хвале човеком; никада не остају при голој човечности;
никада не идолатризирају хуманизам. На свима путевима својим они исповедају и
проповедају Богочовека, не човека. Њихово је руководно начело: богочовечански
циљеви се остварују само богочовечанским средствима; еванђелским циљевима се
стиже само еванђелским путевима. Богочовечанска идеологија хришћанства може се
очувати једино богочовечанском методиком хришћанства. Господ Исус је и Истина и
Пут: не само Истина него и Пут, Пут којим се једино долази до Истине. Отступи
ли се од богочовечанске методике, неминовно се отступа и од богочовечанске
идеологије, отступа се од Богочовека Христа.
***
На
европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и
напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека:
на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Лондону и Берлину.
Тако је постао папизам који од Христа узима све, и протестантизам који од
Христа тражи најмање, па често и ништа. И у лапизму и у протестантизму на место
Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум.
Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, његовог дела и његовог учења.
Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком,
док у догмату о непогрешивости папе - човека, Богочовек није заувек замењен
пролазним "непогрешним" човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и
јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих Апостола, и
од светих Отаца, и од светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од
Богочовека, од васељенске Цркве као Богочовечанског организма, папизам је
превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикални
протест у име хуманизма против Богочовека Христа и његовог Богочовечанског
организма - Цркве - треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је
стварно први и најстарији протестантизам.
Не
треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ
хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за
најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност,
за најглавније мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти су
само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и
детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени
папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од
стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки
протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну
непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протстантизам је вулгаризирани
папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти. Свођењем хришћанства, са свима његовим
бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно
хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је
истинито својом неодољивом и неуклоњивом историском стварношћу. Јер је западно
хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека
прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А
да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на његово
упражњено на земљи место постављен је његов заменик, Vicarius Christi папа.
Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати
заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је
претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове,
свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашни за папске
поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права,
еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и
"светом" инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем,
уништавањем свега што не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру
и спаљивањем грешника у славу кроткога и благога Господа Исуса!
Господо,
све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу
нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва;
друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко
хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа
и свих еванђелских, богочовечанских вредности и мерила. Истина, и у овоме
провејава омиљена тежња европског човека, да све сведе на
човека
као на основну вредност и основно мерило. А иза свега тога стоји један идол: Menschliches
Allzumenschliches. Свођењем хришћанства
на хуманизам, хришћанство је, нема сумње, упрошћено, али у исто време и -
упропашћено. Пошто је извршен "glajhschaltung" хришћанства са
хуманизмом, данас се погдегде у Европи помишља на повратак Богочовеку Христу.
Поклици појединаца у протестантском свету: Zurück zu Jesus! Back to Jesus! само
су немоћни крици у мрклој ноћи хуманистичког Хришћанства, које је напустило
богочовечанске вредности и мерила, и сада се гуши у очајању и немоћи. А из
дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег Јеремије: "Проклет
човек који се узда у човека!"... У
широкој историској перспективи западњачки догмат о непогрешивости човека није
друго до покушај, да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. То је последња
трансформација и завршна глорификација хуманизма. После рационалистичке
просвећености 18. века и кратковидог позитивизма 19. века, европском хуманизму
није било остало ништа друго него да се распадне у својој немоћи и у својим
противречностима. Али у трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у
помоћ, и својом догмом у непогрешивости човека, спасао европски хуманизам од
немиле смрти. Но и ако догматизиран, западни хришћански хуманизам није могао не
задржати у себи све пагубне противречности европског хуманизма, које су
једнодушне у једној жељи: у протеривању Богочовека са земље на небо. Јер је
хуманизму главно и најглавније, да човек буде највиша вредност и највише
мерило. Човек, а не Богочовек. Господо,
по нашем светосавском осећању и сазнању: хришћанство је хришћанство
Богочовеком, његовом богочовечанском идеологијом и богочовечанском методиком.
То је основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. Само
као Богочовек, Христос је највиша вредност и највише мерило. Треба бити искрен
и доследан до краја: ако Христос није Богочовек, онда је он најбезочнија
варалица, јер проглашује себе за Бога и Господа. Али еванђелска историска
стварност непобитно показује и доказује да је Исус Христос по свему и свачему
савршени Богочовек. Стога се не може бити хришћанин без вере у Христа као
Богочовека и у Цркву као Његово Богочовечанско тело, Цркву, у којој је Он
оставио сву Чудесну Личност своју. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове
састоји се у вечноживој и свудаприсутној личности Богочовека. Свако замењивање
Богочовека ма каквим човеком, и свако одабирање из хришћанства само онога што
се свиђа човековом индивидуалном укусу и разуму, претвара хришћанство у површни
и беспомоћни хуманизам.
Изузетна
важност хришћанства за род људски састоји се у његовој животворној и
неизменљивој боговечности, којом оно осмишљава човечност уопште, преводећи је
из таме небића у светлост Свебића. Једино својом богочовечанском силом
хришћанство је со земље, со која чува човека да не иструли у греху и злу.
Расплине
ли се у разне хуманизме, хришћанство обљутави, постане обљутавела со, која није
ни за шта, осим да се проспе и да је људи погазе. Свака тежња и покушај да се хришћанство
изједначи, "глајхшалтује" са духом времена, са пролазним покретима и
режимима извесних периода историских, одузима хришћанству ону специфичну
вредност, која га и чини јединственом богочовечанском религијом у свету. У
светосавској философији друштва правило је изнад свих правила ово: не
прилагођавати Богочовека Христа духу времена, него дух времена прилагођавати
духу Христове вечности, Христове боговечности. Једино тако Црква ће моћи
сачувати животворну и незаменљиву личност Богочовека Христа, и остати
Богочовечанско друштво, у коме људи другују и живе помоћу божанске љубави и
правде, молитве и поста, кротости и смерности, доброте и мудрости, милости и
вере, богољубља и братољубља, и осталих еванђелских врлина. По светосавској философији живота и света: и
човек, и друштво, и народ, и држава имају се прилагођавати Цркви као вечном
идеалу, али се Црква нипошто не сме прилагођавати њима, и још мање - робовати
њима. Народ има праве вредности само у толико уколико живи еванђелским врлинама
и оваплоћује у својој историји богочовечанске вредности. Што важи за народ,
важи и за државу. Циљ народа као целине, исти је што и циљ појединца:
оваплотити у себи еванђелску правду, љубав, светост; постати "свети
народ", (И Пет. 2, 9-10; 1. 15-16.) "Божји народ" који својом
историјом објављује божанске вредности и врлине. Свети Немањићи су тако
схватали и народ и државу; и на томе неуморно радили најпре они сами, па за
њима и са њима и сав српски народ. Свима закон беху еванђелске врлине, свима: и
управљачима народним и народу - пише монах Теодосије у Животу Светога
Саве. У томе, у томе је бесмртна слава и
непролазна величина Светих Немањића. Без еванђелских врлина, шта је народ? -
Поворка ходећих лешева. А држава? - Институција за разарање народне душе и
њених вечних вредности. Питам вас: има ли народ - колективну савест, народну
савест? а држава - има ли савест? - Свети Немањићи одговарају: и народ има
народну савест, и држава има државну савест; то је Црква и њено Еванђеље. Ако
ову мисао проширимо и конкретније изразимо, она ће гласити: Савест српског
народа су светитељи, на челу са Светим Савом. А та савест нашег народа стално
упућује свима Србима у свима вековима једну молбу, један савет, један завет:
нека вам свима, и убогима и богатима, и младима и старима, и писменима и
неписменима, и свештеницима и учитељима, и војницима и радницима, и министрима
и владикама, закон буду - еванђелске врлине! Буде ли тако, српски ће народ
савладати све смрти у свима световима, и ништа му неће моћи наудити, ништа,
ништа, ништа!
преузето из дела - "Светосавље као филозофија живота"
Ава Јустин Поповић
No comments:
Post a Comment