(Од игара до идеологија и анархије)
У Србији се данас играју многе игре, како на
политичкој, интелектуалној, културној, тако и на позоришној сцени. Многе од
игара управо подупире невладин сектор, или читај сектор страних влада који
поставља нове моделе васпитања, образовања, морала. Те тако служећи се новим
моделима, читај идеологијама покушава да нас научи и одређеним појмовима, то
јест прихватљивим типовима понашања: толерантости, транспарентности,
мултикултуралности,..и тако даље. Можда смо већ огуглали на јавни сервис па нам
тамошње просипање лажних идеологија и није толико занимљиво, мада не можемо потценити
утицај телевизије, која се у пракси показала моћним средством манипулације.
Ипак изгледа не и довољним, а зашто? Вероватно да примећујемо ограничење
монитора и људских фигура које се на њему појављују, јер некао смо свесни да је
то слика, снимак, или нешто што нисмо доживели у непосредном искуству. Али шта
се дешава када игре које се не могу одиграти на телевизији припремите у виду
позоришних представа? Управо тада добијете живи контакт са људима, и
непосреднији утицај на људске реакције, јер игра коју поставите пред публику
може бити настављена и у њиховом реланом животу.
Изгледа да је сектор страних влада, (невладин сектор)
то добро схватио те део својих „игара“ уместо у филмовима и са телевизије
пренео у позоришта. Узмимо за пример организацију „Центар Е8“, чији назив не
говори превише, али оно што ова подружница сеје Србијом открива много, и то не
само о тој организацији, већ о једном моделу деловања такозваног невладиног
сектора. Наиме, ова организација је у сарадњи са Битеф театром у Београду
сачинила једну представу „Мушкарчине“ која се негде око годину ипо дана игра у
овом позоришту и то на редовном репертоару, али такође наступају и као
повремени гости у дргугим позориштима. Ако погледамо ко подржава, то јест
финасира „игре“ подружнице „Центар Е8“, видимо следеће: Министарство иностраних
послова Краљевине Норвешке, DKC
Majdan, Alma Quatro.[1]
Молим вас зар је потребно да нешто додамо када видимо директан утицај једног
министарства стране владе, и то Министарства спољних послова. Да ли да
размислимо, шта може бити интерес једне државе у потпомагању ове групе људи?
Или је можда боље рећи да нам та информација даје потпуно право да ову
невладину групацију окарактеришемо интересном једне стране државе, другачије
речено да кажемо да је то организација стране владе.
Пазите добро, узимамо ову невладину организацију
„Центар Е8“ и семе које сеје Србијом као модел по коме ћемо приказати могуће
начине деловање невладиног сектора. А семе које је посејала треба да постави
нове мере човековог живота, односа између људи, једноставно речено да нам
покаже модерне Европске и светске стандарде.
То је потпуно видљиво у представи коју подржава ова организација, под
називом „Мушкарчине“. И ваљало би да одмах пренесемо изјаву господина Војислава
Арсића која је дата телевизији Пи канал приликом гостовања у Народном позоришту
у Пироту. Господин Арсић пре свега тврди да по професији није редитељ, али да
се опробава и у тој професији, и то пре свега у ангажованим представама, а са
друге стране верује у моћ позоришта сматрајући да оно може променити свест
људи. И господин који се појавио у лептир машни је потпуно у праву, позориште
може снажно деловати на људе, поготово на младе који могу бити занесени
изведеним приказима. Због тога и не чуди да у наведеној представи играју
аматери глумци узраста негде до 25 година. Поменимо и чињеницу да ова путујућа
дружина игра у позориштима под слоганом „Иницијатива младића за спречавање
родно заснованог насиља на северозападном Балкану“ и како сами истичу раде на
едукацији о превенцији насиља међу младима,[2]
међутим право је питање да ли се заиста баве превенцијом насиља или можда
својим „играма“ могу да нанесу огромне увреде,
пре свега српском народу, али и нечијем личном достојанству? Деловање ове
организације обухвата и петогодишњи рад на пољу родне равноправности. Нећемо се
бавити питањима родне равноправности, сем да позовемо озбиљне и одговорне људе
да размотре ову фразу. Мада морамо да будемо врло сумњиви и опрезни према
њиховим наводима поготово ако знамо да је „модерну“ Европу преплавила идеја
трансексуалности. И морамо се плашити пред овом и сличним организацијама, да
нам случајно кроз едукацију родне равноправности не посеје семе
трансексуализма. А за „модерне“ вредности Европе и света изгледа да је
идеологија хомосексуализма веома брзо замењена још грђом идеологијом бесполног
друштва, то јест изједначавања полова до поптуног потирања полних разлика и
увођења стандарда транссексуалности којима се полност оглашава тековином
прошлих времена. Укратко едукација деце од најранијих дана која не би требало
да истичу своје полне карактеристике, а у неким земљама су и лутке за играње те
деце направљена без полних обележја. Из таквог друштва као последица треба да
се избрише потреба жене да буде мајка, јер бесполно друштво омогућава да децу
усвојају и хомесксуални парови, па и трансвестити. Јасно је из приложеног да
трансексулизам у себи сажима и идеологију хомосексуализма.
А сада да се вратимо на представу „Мушкарчине“.
На почетку представе благи иронични подсмех неким
сасвим обичним људским слабостима које доживи сваки човек, посебно према
стереотипима о мушкости. Признајем вешт почетак, али нећу признати нити поруку,
нити идеологију која се у позадини крије.
Грешимо сви зар не? И није спорно ако се понекада насмејемо онако
безазлено нечијем поступку и то са циљем да на безболнији начин укажемо на
проблем који видимо. Међутим група младих глумаца не жели само опомену када су
у питању стереотипи за које морамо признати да и нису увек поуздани, јер свака
стереотипизација покушава да нас сведе на поље одрећених образаца. А ипак живот
није само образац, већ открива много веће потребе. Убрзо видимо да представа не
иде само у превазилажење заблуда такозване „мачо мушкости“ већ и да нам
представи једног сасвим другачијег мушкарца који надилази поменуте стереотипне
обрасце. Да се представа заиста задржала на томе могла би да буде веома
занимљива. Но даље извођење открива саму позадину и циљеве ове позоришне
„игре“. Наиме,
глумци нам врло брзо приказују „новог“ мушкарца који не жели строги и
препознатљиви друштвени изглед. То је један мушкарац који открива толерантност
према хомосексуалцима, попустљив је према новим трендовима, другим мишљењима,
па и оним људима који га нападају. Једноставно онај који своју мушкост не доказује прикључујући се навијачким групама.
„Новоприказани“ мушкарац је заиста другачији, и он је оличење једне нове
идеолошке форме, једног новог обрасца који у ствари треба као нови стереотип да
замени онај стари који је до тада исмејан. Али крајњу позадину још нисмо
видели, а она почиње да се открива када се у тексту наводе негативне критике
које би могле да увреде један народ.
Ово постаје јасније када група младића која „игра“
покушава да на један исценирано „весео“ начин објасни да служење војске није
доказ мушкости. И признајемо да није никакав доказ, али ипак ћемо приметити у
представи неблагонаклони став према војсци, јер се она оптужује да регрута учи
убијању и само убијању. А зар је то баш истина? Одлучно тврдим да није тако!
Додуше ова група младића и није имала прилику да служи војску пошто је редовни
војни рок у међувремену укинут, те само на основу стереотипних приповедања може
доживети служење војске. Када сам ја служио војску научио сам како да се
понашам у условима рата, када неко напада моју земљу, угрожава породицу, дом.
Првенствено како да се заштитим и сачувам како мој живот, тако и осталих који
су на бранику отачаства. И напокон зашто не, хајде да запитамо Краљевину
Норвешку која је финасијски подржала ову представу, то јест њихово Министарство
спољних послова, Зашто снаже своју војску? Зашто је не укину? Војска само учи убијању, зар не?
Неблагонаклони тон према војниковању је могло
повредити људска осећања, јер катастрофалне поплаве које су опустошиле део
Србије су показале да нам је војниковање итекако потребно у условима одбране од
елементарних непогода. Но ако хоћете да уништите једну земљу, али и читав
народ, осим традиције, вере, и друштвених модела понашања, ваља уништити и
добро организовану војску. И онда почињемо да видимо позадину и правац ове
позоришне „игре“ јер видимо да се критика стереотипа мушкости наставља на
критктику стереотипа државе и устројства целокупног друштва. А даља критика ставља
себи за циљ успостављање потпуно нових друштвених вредности. Другачије речено
новопечени идеолошки образац мушкости јесте само параван за даље обрасце
друштвеног понашања које треба да обележи „ново“ доба. Дакле, на делу је играње
једне идеологије. И одједном у тексту глумаца који нас подсећају на минула
времена чујемо како је извшено етничко чишћење у Вуковару. Господо глумци,
редитељи, финасијери ове представе, и сви остали можда се сте погрешили у
извођењу текста, али молим вас немојте користити правно –
моралне изразе само да би бацали љагу на један
народ! И треба заиста видети и размотрити где су почињена етчничка чишћена и
сви остали злочини, али немојте то олако чинити и приписивати једном народу, а
за узврат сакривати друге злочине почињене према том истом народу, јер то не доприноси
миру. У рату се гине, људи нажалост страдају, и све то нормалном човеку не
прија, изазива страх, панику, пометњу, ништа није спорно! Међутим ви сте
глумачки прозвали Србију и србски народ. Ово се често по вашим стандардима
оцењује говором мржње. Зар господа из сектора страних влада може да се послужи
говором мржње? У овом случају очигледно
да, јер они само „играју“ глуме, „просвећују“ и „просветљују“ и све то на начин
који се игра у позоришту, дакле, кроз представу.
И где смо сада?
Негде на средини представе која почиње „игру“ са публиком, показујући
један страшно досадан живот породичног живота у коме мама и тата врше своју
улогу која им је и намењена и која им приличи. Нова идеологија треба да исмеје
и породичне вредности, а потом да постави нове моделе породичног живота. Можемо
само да питамо: није ли то модел по коме и мушко може играти улогу мајке, и
обрнуто, мајка улогу оца? У позоришној представи можда и да, али у стварном
животу ово ће се увек показати лажном идеологијом! А онда нас глумци ретроспективно
враћају у време од када су рођени па до актуелног тренутка одигравања дате
представе, подсећајући нас одређених историјских детаља, вероватно не да би потсетили
старије, већ да би оне млађе који се не сећају одрећених историјских тренутака
кроз које је пролазио наш народ поучили у „истини“. Тако например се помиње
прогон албанаца са Косова 1998. године у време дејствовања Војске Југославије.
И заиста глумци не оптужују директно, али када поменете једно, а оно друго
сакријете, то вам је исто као да сте ово прво и подржали. Јер ови исти млади
глумци могли су да помену и терористе, вехабисте, и прогоне нашег живља са
Косова деценијама уназад. Могли су
поменути и страдања под покровитељством међународне заједнице, укључујући и
рушење светиња. Могли су, али нису! А зашто драги редитељи, глумци, финасијери,
„елито“ друге Србије како вас називају отворено поједини писци, и критичари?
Зашто?
А онда у једном делу глумци подижу руке у вис са
стегнутим песницама у сав глас узвикујући: „отпор!“, подсећајући нас на смутна
времена која и данас трају, а плод су петооктобарског преврата. Не треба ли ова
високо уздигнута стиснута песница да узвелича организацију „Отпор“ која и даље
делује као подружница Америчког злостављања различитих народа и њиховог
брисања? Јер присуство и деловање ове организације увек је било праћено
немирима, а у Украјини обележено и смрћу цивила.
И као што „ново“ не може лако да сруши оно старо, то
се у представи ово старо изврће руглу, иронично. Међутим питање је: сме ли уметност
да постане оправдање за изошење свакојаких тврдњи? Сме ли покровитељство
културе да наруши личност? То је само
једно од питања уплашене душе која се срами пред текстом глумаца и
копрца у публици.
А онда представа иде даље афирмишући догађаје који су
вреднији глумачке пажње, те позоришно указује на једне злочине, при томе не
помињући оне друге који су више пута и на више начина аргументовано доказани.
Стереотип изгледа овако: помиње се НАТО бомбардовање СР Југославије. Па молим
вас господо сви знамо да је СР Југославија била бомбардована од поменуте
злочиначке удружбе, и то је чињеница која се не може спорити, те и ви сами је
не можете оспорити, али можете покушати да спорите злочине који су се тада, али
и после тога догодили а оспорили сте их самим тим што их нисте поменули у
глумачком тексту. Јер колико је бомбардовање СР Југославије 1999. године јасно,
ипак не знају сви подједнако, или не желе да прихвате, да су Срби на Косову на
живо комадани док су им вађени органи од стране косовских Албанаца и њихових
ментора, и то под покровитељством НАТО - а. А уме ли да заболи кривотворство и неистина?
Верујем да уме, јер ако ставите и трачак неистине у своја уста то ће значити
потпуно искривљење, то јест неистину.
Куда је водио даљи ток представе? Игроказ се управо
поставио на место које треба да нам покаже новог мушкарца ослобођеног свих
заблуда родољубља, породичне топлине који благонаклоно прима у своје срце разне
идеологије, а међу њима можда и хомосексуализам. Нови мушкарац мора одбацити
све досадашње облике мушкости да би се увео у „нови свет“, и сада питамо: какав
је то свет? Да није свет трансексуалне заједнице? Тај исти
мушкарац морао би да се влада толеранцијом, као и свим осталим појмовима
„новог“ човека. Погледамо ли мало боље шта је толеранција видећемо да је она
НИШТА у поређењу са оним што је била вредност и врлина нашега народа, а то је
ДУГОТРПЕЉИВОСТ. То је оно што је сачувало наш народ и што га даље може чувати,
а покровитељсто сличних „игара“ кроз представе и перформансе ово знамење и
карактерну вредност треба да оскрнави и збрише постављајући идеологију нове
мушкости. А дуготрпељивост учи да на зло злим неузвраћамо, али исто тако да се
и боримо за наше животе и да смерно кажемо када нам је зло почињено. За разлику
од тога, толеранција нас учи да ћутимо и то без борбе. А када дуго ћутимо,
можемо себе испунити горчином, мржњом. Па зар нам је господо потребна
толеранција ако имамо врлину дуготрпељивости? У тексту представе није споменута
реч толеранција, али се из игре намеће управо један такав став толерантне
културе која треба да припреми мушкарца за „ново“ доба. И да питамо: шта је то
ново доба? Није ли то постављање нових међуљудских односа у новом поредку
света?
И сада да пронађемо оштрицу идеолошке позадине ове
„игре“ која открива стереотипе деловања НВ сектора који је сличног или истог
кова као и организација „Центар Е8“. Наиме, као што смо већ и поменули у једном
делу представе „Мушкарчине“, износе се
наводни злочини које је починио србски народ, док се истовремено не помињу
поједини злочини почињени према Србском народу. Износе се злочини према Србима
које је признала и светска јавност, док се готово сви остали а добро
документовани докази прећуткују. Ситуација је следећа: наслеђено се на почетку
повезује са стереотипима мушкости, затим се иронично исмејава и повезује са
традиционалним наслеђем целокупног народа, као делом културне баштине. Даље,
прави се нова веза где се наслеђе приказује извором многих заблуда које су
зарад мушкости народ могле одвести у злочинства, и на крају се даје порука да
се због тога култура једнога народа и целокупно наслеђе мора заменити „новим и
бољим“. Као једну од порука можемо извући следеће: све што смо наследили као старо може бити
„опасно“ и мора се заменити „новим“. Ако погледамо ову поставку у логичком
смилу видимо да се игроказ представе поиграо мало и са логиком и да то није баш
коректно, али неко би опет могао рећи: али знате ово је само представа, или сте
је ви погрешно разумели! Постаје сасвим разумљиво зашто НВ сектор, сектор
страних влада хоће да влада и „игра“ баш у позориштима? Јер ако придобије
велику позоришну поблику придобиће добар део народа мењајући му свест! Али ја
могу рећи и следеће: ово је само још један покушај стереотипизације, јер ко има
право да читаво наслеће међу које спада и Православна вера оцени потенцијално
опасним, али и застарелим? И уопште, зашто је потребно мењати наслеђе једнога
народа, ако је оно вековима чувало исти народ од свих зала? Наравно у представи
ништа није експлицитно постављено, али недвосмислено видљиво из начина „играња“.
Ово хоћу да поставим као типичну мартицу којом се служе готово све невладине
организације сличног кова у Србији. Представа нам је само послужила као добар
пример за показивање матрице деловања. Зато је итекако важно, данас можда и
више него раније због овакивих „играња“ која руже позориште да знамо: ко смо?
Одакле смо? Ко су нам преци? Које смо вере? Шта је оно врлинско у духу нашег
народа што нас је сачувало? А личности нема без знања одакле смо, које врлинске
вредности смо наследили, јер то нас једино може водити сигурније кроз живот.
Ова представа то врлинско искривљује критиком мушкости и приказује га порочним,
у томе лежи идеолошка замка којом се ова представа служи потирући и сводећи
један читав народ на ништавност. Вредности чврсте личности пак наслеђујемо у
породичној заједници која је за „ново“ друштво изгубила смисао, и појмовно је
превазиђена. Искрене личности такође не може бити без очувања вредности људске
части, поштења и свега онога што човека може сачувати од зла. Од утемељеног
човека зато се данас посебно захтева мудрост, да у модерном свету разабере шта
ваља а шта не ваља прихватити.
Да ли овакве представе управо треба да нас натерају
на заборав онога што јесмо као личности и као припадници једнога народа? Да ли
треба да потру осећајност и вредност чврсте духовне везе са прецима? Ово питање
постављам целокупној јавности али и „еминентним стручњацима“ који су наградили
поменуту игру у представи.
А када се иза целог позоришног играња осврнемо можемо
уочити идеолошку позадину, али и извесну
безидејност постављену пред младог мушкарца. Јер представа критикује али не
помиње одговорност коју мора да поседује свака критика, као и сваки човек. Ко
нема одговорности он ће и посустати, бити спреман и на издајство ближњих, и ко
зна на какве све ствари. И можемо се само запитати: Да ли за „нопостављеног“ мушкарца „новога
доба“ постоји било какав ауторитет? Ако не постоји, не уводимо ли онда мушкарца
на простор анархичности?
Овакве
представе идеолошким позадинама могу одвести младог човека до слабљења осећаја
одговорности према себи, сопственом народу и отачаству, а самим тим и до
анархије, јер ако оголите потребу самопознања, везе са наслеђем, и при томе га
кривотворењем прогласите могућим извором зла, онда коначо губите из вида ко
сте, и шта сте, односно губите везу са
сигурним и чврстим ауторитетима, што вас коначно може довести до анархије. Али ово је представа зар не? А представе
спадају у домен културних слобода! Одлично и то нам се „продаје“ као би се
направио простор за „игре“ са народом, а да се никоме не одговара, сем можда
финасијерима. Зато и не чуди што је сектор страних влада почео да изводи
позоришне игре у виду представа, да културно образује „необразоване“. И да
питамо опет: где је граница уметности и могућности увреде личности и целокупног
народа? Да ли такву границу уопште и имамо у „модерном“ друштву? И старо
питање: ко уопште поставља критеријуме?
И опет када погледамо НВ сектор видимо да је почео да
делује кроз перформансе, кроз уметност, зато и не чуди када су хомесексуалне
удружбе скрнавиле светиње приказујући на својим сликама баханалије. Зар нису и
они хтели само да нам поставе нову идеологију и стандарде „модерног друштва“,
али су при томе ипак некога увредили, оскрнавили нечију част, људскост,
приказујући живот безличним, а да на конту уметниче слободе никоме нису
приложили рачуне?
На самом крају морамо подвући да оваква и слична
настојања било у „играма“ или отвореним утицајима НВ сектора на једну културу и
народ ипак неће да убију сво знамење које тај народ носи, јер оно не припада
само овдашњем тренутку, већ је тековина вишегенерацијске пожртвованости. А наш
многострадални народ је увек морао да прилаже болне жртве како би сачувао оно
што му је завештано. Тако и сада морамо сачувати своју веру, и живо предање за
сва будућа покољења. У томе се морамо водити оним светлим примерима које смо у
народу имали, а који су уписани у књигу Светих. То ће бити светиљка која ће
отерати мрак, сваку смутњу, и лажи, јер ће нам помоћи да у „модерном“ свету
боље видимо и на што јаснији начин разобличимо оно што може наудити души. Док
се том светлошћу будемо водили овакве „игре“ нам никада неће наудити, јер ћемо
их прозрети!
Душан Ранчић
No comments:
Post a Comment