Након петооктобарских промена у Србији, а десетак
година пре краја живота Марко С. Марковић“ објавио је завештајни проглас
Србима, под насловом „Јединство, препород и ослобођење“.[1]
Укратко о биографским
подацима: Марковић
спада у ред наших најзначајнијих интелектуалаца у емиграцији. Његово дело
постало је доступно захваљују несебичном залагању монаха Митрофана са Свете
Горе, који је младим Србима желео да укаже на светосавски пут и повратак
идентитету. Митрофан је упознао Марковића са Предрагом Драгићем Кијуком који је
убрзо у „Књижевним новинама“ чији је био уредник објављивао Марковићеве радове.
Потом је мисаони рад овог човека постао доступан путем издавачке куће „Образ“
коју је уређивао Небојша Крстић. А такође захваљујући познанству Марковића
са Владимиром Димитријевићем,
православним бублицистом из Чачка, данас и шира јавност може битими упозната са
завештајним речима Марковића, али и са његовим животним делом. Димитријевић је у
књизи: „Прећутна културна историја Срба“ изнео обиље података о Марковићу.
Налазимо да је рођен 1924. у угледној
породици, у Београду, где је завршио основну и средњу школу ( 1943. Године).
Одмах се 1944. Придружио Југословенској војсци у отаџбини и борио до краја
рата. По окончању рата провео је неко време по логорима и касарнама за расељена
лица у Италији. Из Италије потом одлази у Париз. Тамо завршава теологију на
Православном богословском факултету Светог Сергија Радоњешког у Паризу (1947 –
1952), и дипломира на Школи за орјенталне језике (руски одсек). Тезу државног
доктората из политичких наука под насловом „Философија неједнакости и политичке
идеје Берђајева“ успешно је одбаранио са највећом могућом оценом 1975. Иза себе
је оставио велики број радова, посебно морамо поменути истраживање под називом:
„Истина о Француској револуцији“ које руши заблуде о мрачној валдавини Луја
шеснаестог и његове жене Антоанете, и показује злодела које је тадашња
револуција изнедрила, а која се и данас настављају кроз наметање новог светског
поредка. У Паризу је имао част да слуша предавања руских интелектуалаца попут:
Флоровског, Зењковског, Берђајева. Од истакнутих емигрантских Срба: Алексу
Тодоровића, епископа дионисија Миливојевића, сусретао се са Милошем Црњанским,
Велимир – Велмар Јанковићем, дописивао, са владиком Николајем Велимировићем.
Објављивао је многа дела и на француском и на србском језику. Поменућемо само
нека, и то она скорија издања („Истина о Француској револуцији“, Образ 1995,
„Тајна Косова“, Хришћанска мисао 1998, „Српска апологија Русије“, 1998,
„Православље и нови светски поредак“. 1999. , „Смрт и васкрсење“, Хришћанска
мисао, 2003.). О каквом је човеку реч, можда најбоље говоре речи Јована Батрића
који је приметио следеће: „Светосавски тип интелектуалца и човека у коме љубав
према Западу не помрачује љубав према српском народу, а ученост не убија веру“.
Звавештајан реч: Марко се није осећао политичарем, нити му је била
намера постављање политичког програма, међутим увиђајући актуелне опасности које
су водиле пропасти, није оклевао да постави смернице – сматрајући да је за
њихово испуњење потребна снага читавог народа – а све зарад даљег опстанка.
Његова интелектуална снага била је спремна да изнесе и брани нову крилатицу
која се оштро супротставила злогласној пароли Француске револуције (братство,
једнакост, слобода), под којом се и даље врше злодела у читавом свету. Како нам
каже - “Усуђујем се да изложим своје мишљење, јер без истине и објективности –
а то заначи без самокритике – ми као народ не можемо преживети данашњу кризу. У
том смислу, крилатица Јединство, Препород и Особођење није лек по себи, али је
ипак почетак дијагнозе без које нема правог лека.“ Јединство, препород и ослобођење, открива нам се према
томе као изазов, али и као суштинска визија од које треба кренути.
Јединство: Објашњава нам да је узео јединство, а не слогу,
упркос оној народној, „само слога Србина спасава“ и то зато што „јединство има
дубљи и јачи корен од слоге. У савременим приликама то значи створити чврст
блок против смртних непријатеља српског народа. Али не по цену понижења свога
политичког противника.“ Овакав став о јединству садржи дух племенитости - украс
некадашње интелигенције и мудрости – која данашњој Србији недостаје. Разлог је
што поједини интелектуалци нису преживели рат, док су они преостали под
притиском комунистичког режима научни и стваралачки рад наставили у емиграцији.
То се управо догодило и са Марком С. Марковићем. Осим тога комунисти су
неуморно настојали да избришу предратне врлине, те су оне остале недоступне
познању за шире интелектуалне кругове. Нажалост ни данас на том пољу нема
позитивнијих резултата, јер се
прећуткује и крије културна, али и целокупна историја Србског народа. Иако сам
писац то није рекао, али се некако намеће – опасно је стварање самопрокламоване
елите, јер постоји опасност да целокупно деловање искористити за обрачуне са
политичким неистомишљеницима - што се и догодило доласком револуционара –
Титоиста. За јединство које заступа Марковић је кључно што „никога не присиљава
да се одрекне свога става и мишљења. Оно само захтева да се општи интерес стави
изнад партијског“. А овај интерес не сме бити плод лажног и „перверзног“ тумачења
демократије, што значи да ако једна партија добије 51 проценат гласова на
изборима, а друга 49 процената, то овој првој „не даје право да безмало
половину свог народа одстрани од управе над заједничком државом. Број сам по
себи у овом смислу нема велику вредност“, јер он одражава тренутну вољу већине,
а већина је можда у заблуди. Да би Марковић објаснио потпуније визију
јединства, налази пример код руског философа Хомјакова где он говори о
саборности и пореди је са хором који слави бескрајно мноштво гласова у једну
величанствену целину и осветљује душу зрацима разумне хармоније. Иако свестан
да ово поређење може изгледати утопистички истиче да је „јединство ипак могуће стварити,
под условом да се побуди свест о њеној нужности, имајући у виду смртну угроженост
читавог народа.“ Марко С. Марковић је увидео потребу подизања свести код народа
- чија је самопрокламована елита кренула Евроунијатском перспективом Рофелерових.
А само трезвено стање пружа најбољу прилику да се замкте тоталитарне
демократије разоткрију, а потом темељно потраже и преиспитају преостале
могућности - попут саборног деловања. Ипак, да би и кренули са било каквим
испитивањем неопходан је у први план препород – друга кључна реч Марковићеве
крилатице.
Препород – би морао да обухвати све категорије друштвеног
живота: верски, војни, политички и економски. Марковић се највише осврће на
улогу Цркве, војске и просвете, као три одлучујућа чиниоца за препород. Црква
је на првом месту јер „увек, у најтежим часовима своје историје, српски народ
очекује од своје Цркве да га поведе путем слоге, спаса и верског препорода.“
Витална Црква у том смислу је и основа виталности читавог народа, без које нема
даљег напретка, нити осећаја сигурности. „Зато Црква треба да се заложи за
помирење српских политичких странака, а да јавно осуди организаторе сатанске
завере против Срба... У ту сврху, морала би се организовати духовна
мобилизација свих Срба, свих православних Цркава.“ Марковиће је стално апеловао
на потребу стварања савеза православних народа, јер је у томе увидео најбољи
начин супротстављања злу и избегавања ропства. Војска је други елемент који у
циљу препорода осим унутрашње реорганизације и наоружања мора да претпри и
морални преображај. Стога војска не може бити војска неке партије или
организације, већ народна војска. Очигледно да и просвета захтева врло широк
програм промена – пре свега у начину проучавања историјиских чињеница, извођењу
верске наставе и упознавању са истинским културним вредностима. Према томе
историјске чињенице морају бити ослобођене од наметања идеолошких образаца, а
верска настава морала би одговорити на све изазове Дарвинизма, Материјализма,
Макрксизма, Тоталитаризма. Као одличан познавалац запада, Марковић је свестан
да је он издао самог себе, „што је изгубио душу, што је своје вредности
напустио, што је огромна већина Француза, Енглеза или Немаца то данас само по
имену или језику.“ И како каже у том метежу „дошло је до парадокса: ја, српски
дошљак, данас несравњено дубље познајем француску књижевност и културу од
њиховог председника Републике који је наредио бомбардовање Србије.“ У том
смислу општа култура која нам је наметнута од стране Запада, не може бити пут препорода,
јер „Шпенглер се није преварио: Запад заиста умире. Америка је завладала
светом, али западна култура је духовно на издисају. Баш зато нам је дужност,
више него икад, да то благо сачувамо“ А благо ове заборављене културе је
повезано са људскошћу, коју несмсмемо заборавити, већ на њеном темељу уз помоћ
духовности градити препород.
Ослобођење: Марковић нам скреће пажњу на следеће. „Српски
народ, уколико хоће и заслужује да као такав даље постоји, не може се никад
одрећи изгубљених крајева: јужне Србије, Крајине, земаља Херцег – Босне и
Косова. Ослобођење тих територија и повратак Срба на њихова вековна огњишта
мора бити циљ будућих генерација“. Да би се остварио овај циљ, још једном се
потврђује потреба за успостављањем савеза православних народа, што је Марковић
и предлагао, али је ова мисао остала без одјека. Како каже: „Било је довољно састати се за
округлим столом и установити федерацију или конфедерацију православних народа
од Северног мора до Средоземља.“ Можда се овакав захтев ипак учини и сувише
романтичаним човеку који је свестан да земаљским шаром наступа зло, без обзира
да ли се оно сакривало иза Сједињених Америчких Држава, Трилатералне комисије,
Билдрбег групе, или можда Масонерије. Јер, када видимо да ове подружнице
отварају ратне сукобе, разарања, изазивају смрт, осетимо се помало уплашеним. Међутим,
чини се да Марковић верује у снагу идеје која је изражена крилатицом:
„Јединство, препород и ослобођење“, што рађа извесну дозу оптимизма. И право би
било питање: Шта би се заиста десило да истински кренемо у испуњавању
завештајне визије Марка С. Марковића? Да ли би се ослободили пакосног јарма
новосветске тираније? Ипак најбоље је да питање оставимо отвореним, са очекивањима
позитивног исхода, а да ово излагање завршимо Марковићевом констатцијом из
књиге „ Тајна Косова“, у којој је истакао да без Светога Саве троструког
подвижника српске слободе, и без буђења Косовског духа у Србима више нема
никакве наде за спас народа од окова безбожја.
[1] Делове
прогласа налазимо у књизи Владимира Димитријевића, „Прећутна културна историја
Срба“, Београд, 2012. Такође сви овде наведени цитати припадају садржају
истоимене књиге.
No comments:
Post a Comment