„Милосрдни анђео“

Одавно ми је јасно да је свет у коме живимо суров, да њиме управљају моћници и да они уређују сву хијерархију односа, и малих и великих, и локалних и глобалних. Разумљиво ми је такође да је било каква идеја о некој равноправности свих са сваким илузија, али ипак жалим за временом када су људи имали бар веру да је тако нешто могуће. Међутим, будући свестан свега овога, и даље неке ствари не могу да разумем, нити могу схватити начин на који људи који доносе одлуке важне на светском нивоу, размишљају. Војна операција бомбардовања Србије и Црне Горе коју је НАТО пакт предвођен САД-ом предузео пре петнаест година са циљем стварања још једне албанске државе на Балкану, носи управо ово име. Мене бар, помен милосрдног анђела асоцира на фреску Белог Анђела из Милешеве, а Његово благородно лице и осмех вероватно су један од призора које човек носи са собом целог живота и увек их може призвати у сећање које је исто онако живо као и после првог гледања. Гледано кроз призму јенкијевско мафијашког империјализма и средстава којим остварује своје науме, мора бити да сам ја са својим анђеоским уобразиљама у заблуди.

Интересантно је, међутим, видети како је „милосрдни анђео“ помало незгодна тема, у пост-Милошевићевској Србији. Као да је некако тешко објаснити грађанима Србије како су то сад та Европа и Америка у једном тренутку дошле, и окупирале један део наше територије. Баш та Европа, коју сада називамо „партнером“, иста та Европа у коју се сада Србија куне, којој стреми и која нам је узор цивилизованог и уређеног друштва. Управо она Европа, за коју је Србија ратовала у два светска рата, и више него што је требала и смела. Управо та Европа нам је дала „милосрдног анђела“, који је на својим крилима донео радиоактивни уранијум, а уместо свог осмеха томахавк пројектиле, и касетне бомбе. Све то, као да се жели гурнути под тепих, јер је Србија сада вођена „реал-политиком“ и која „не живи од митова и легенди“, већ од стварности – јер се, како кажу, мит и легенде не мажу на кришку хлеба.

Србија данас је метафора ауто-пута, којему је он сам по себи сврха, и који милоилази и далеко за собом оставља све, чак и столетне храстове. Но, обзиром да је мени столетни храст милији од таквог ауто пута и да и даље не могу замислити анђела који доноси радиоактивне пројектиле са собом, допустићу себи да посветим овај тренутак да се присетим свих оних који су тада ратовали за Србију, и за њу дали и своје животе. Сетићу се свих војника који су грчевито држали своје борбене линије, не дајући непријатељу да ступи ногом на наше тло. Сетићу се свих људи у Србији погођених том тугом и несрећом коју нам је западна „цивилизација“ наметнула. Сетићу се и браће у Републици Српској који су исто то доживели четири године раније.

А они који су нас у име демократије, слободе и људских права бомбардовали, убијали, и окупирали, иза својих скупих одела, кравата, аутомобила, луксузних вила и резиденција, су ништа друго него обичне хладнокрвне убице.

Нека је вечна слава и хвала свим страдалима у одбрани отаџбине од НАТО злочинаца. Нека њихове жртве не буду узалудне.

Дејан Алексовски

Двери Српске - Пирот