Увек ми
је било жао људи који олако одбацују родољубље сматрајући га непотребним и
штетним. Такви и не знају да су са родољубљем бацили у смеће и саме себе и да
је и њихова свечовечанска љубав тог трена постала обична шарена лажа. Заиста,
може ли неко да искрено воли свог суседа ако себе презире и своје имање руши и
пустоши? Може ли неко да се радује туђој деци а да нимало радости за своју
чељад у себи не налази? Може ли такав да поштује туђе родитеље ако се својих одрекао
и ако их непрестано вређа и жалости? И може ли неког да разгали лепота
расцветане баште у суседној авлији ако он ничег лепог не налази у у свом
рукосаду?
Може. Али једино ако му је мозак испран идеологијом савременог света која тражи од човека да омрзне себе и свој народ, и своје претке и своје обичаје и своју авлију, и да обожава тамо нешто у даљини, нешто што и не постоји ... Жалосно је да нам оваква шизофрена и суицидна осећања намећу управо они народи који су измислили колонијализам, фашизам, нацизам, сатанистички комунизам, народи који су чак и од канибализма француске револуције начинили узвишену идеју, који и дан данас подмукло "бране интересе својих држава" у Египту, Сирији, Ираку... проливајући крв невину, крв дечију. Управо такви нас данас штите од својих поганих изума стављајући нам притом омчу око врата а ми никако да се одлепимо од њих и загледамо у своје двориште где нас чека заборављено Светосавље и заборављени Свети Сава. Његово родољубље никада није било сукобљено са његовом љубављу ка другим народима, није јер је извирало из светог Православља а не из надмене саможивости западног света. Он је генијално успео да хришћанску максиму "љуби ближњег свог као самога себе" преведе и оствари на међународном плану те је своју очинску љубав ка Србима пројектовао и на Бугаре, и на Грке, и на Јермене, и на Мађаре и на све народе света, налазећи у свима јединствену раскош и лепоту.
А управо су оваква, светосавски племенита осећања бујала у свим Пироћанцима који су одлучили да четири топле августовске вечери проведу на Омладинском стадиону у време одржавања десетог Међународног фестивала фолклора. Организатори су нас просто убедили да можемо без имало самопрезира волети и друге народе и њихове културе. Дивне уводне речи са непрестаним позивом да се угледамо на наше госте и њихово снажно родољубље, мајце са натписом "СРБИЈА" на леђима тих истих гостију, као и србско коло са којим је затворен фестивал а које су играли фолклорни ансамбли свих гостујућих земаља, били су прави мелем на тешке озледе наших националних осећања. Били смо цела четири дана поносни Срби и поносни Пироћанци а истовремено, успели смо и да се радујемо нашим гостима, да уживамо у луцидним играма раздраганих Кинеза, да се насмејемо "шољћањима" веселих Словака, да просто запламтимо уз ватрене Аргентинаце који су сваки сплет игара завршавали аргентинском химном и подизањем националне заставе! Наша браћа из Модре Стијене су нас подсетила на великог Његоша и гусле, чудесни иструмент који наслућују наше библијско порекло. Јермени су нам одржали праву презентацију пркосне снаге и слоге с којима су успели да преживе многе турске геноциде и остану своји на своме. Просто је и невероватна сличност њиховог фолклора и њихове народне ношње са нашим средњевековним.
Хвала Дому културе на овом величанственом догађају. Хвала садашњем директору али и свим пређашњим зато што су уинат проклетом србијанском правилу "не могу ништа да саградим док затечено не порушим " овај Фестивал одражали читаву једну деценију, и не само одржали већ из године у годину изграђивали и улепшавали, остављајућу на њему лични печат своје бриге и своје љубави. Хвала водитељу Слободану Пејчићу на дивним уводима и поучним најавама које је увек зачињавамо својим врцавим хумором. Хвала и свим радницима Дома културе на беспрекорној организацији и приступачним улазницама (које деца и сиромашни нису плаћали). На крају, хвала вам свима на исказаном родољубљу, светосавском и свечовечанском, којим сте оплеменили и свој град и своје суграђане и све госте из ратзних земаља који су долазили у наш град са великим подозрењем и предрасудама а одлазили увек широког осмеха и пуног срца.
Жељко Перовић
Фотографије начинила Тањица Перовић
Напомена: овај текст биће објављен у септембарском броју локалних новина повереништва Двери Српских у Пироту.
Може. Али једино ако му је мозак испран идеологијом савременог света која тражи од човека да омрзне себе и свој народ, и своје претке и своје обичаје и своју авлију, и да обожава тамо нешто у даљини, нешто што и не постоји ... Жалосно је да нам оваква шизофрена и суицидна осећања намећу управо они народи који су измислили колонијализам, фашизам, нацизам, сатанистички комунизам, народи који су чак и од канибализма француске револуције начинили узвишену идеју, који и дан данас подмукло "бране интересе својих држава" у Египту, Сирији, Ираку... проливајући крв невину, крв дечију. Управо такви нас данас штите од својих поганих изума стављајући нам притом омчу око врата а ми никако да се одлепимо од њих и загледамо у своје двориште где нас чека заборављено Светосавље и заборављени Свети Сава. Његово родољубље никада није било сукобљено са његовом љубављу ка другим народима, није јер је извирало из светог Православља а не из надмене саможивости западног света. Он је генијално успео да хришћанску максиму "љуби ближњег свог као самога себе" преведе и оствари на међународном плану те је своју очинску љубав ка Србима пројектовао и на Бугаре, и на Грке, и на Јермене, и на Мађаре и на све народе света, налазећи у свима јединствену раскош и лепоту.
А управо су оваква, светосавски племенита осећања бујала у свим Пироћанцима који су одлучили да четири топле августовске вечери проведу на Омладинском стадиону у време одржавања десетог Међународног фестивала фолклора. Организатори су нас просто убедили да можемо без имало самопрезира волети и друге народе и њихове културе. Дивне уводне речи са непрестаним позивом да се угледамо на наше госте и њихово снажно родољубље, мајце са натписом "СРБИЈА" на леђима тих истих гостију, као и србско коло са којим је затворен фестивал а које су играли фолклорни ансамбли свих гостујућих земаља, били су прави мелем на тешке озледе наших националних осећања. Били смо цела четири дана поносни Срби и поносни Пироћанци а истовремено, успели смо и да се радујемо нашим гостима, да уживамо у луцидним играма раздраганих Кинеза, да се насмејемо "шољћањима" веселих Словака, да просто запламтимо уз ватрене Аргентинаце који су сваки сплет игара завршавали аргентинском химном и подизањем националне заставе! Наша браћа из Модре Стијене су нас подсетила на великог Његоша и гусле, чудесни иструмент који наслућују наше библијско порекло. Јермени су нам одржали праву презентацију пркосне снаге и слоге с којима су успели да преживе многе турске геноциде и остану своји на своме. Просто је и невероватна сличност њиховог фолклора и њихове народне ношње са нашим средњевековним.
Хвала Дому културе на овом величанственом догађају. Хвала садашњем директору али и свим пређашњим зато што су уинат проклетом србијанском правилу "не могу ништа да саградим док затечено не порушим " овај Фестивал одражали читаву једну деценију, и не само одржали већ из године у годину изграђивали и улепшавали, остављајућу на њему лични печат своје бриге и своје љубави. Хвала водитељу Слободану Пејчићу на дивним уводима и поучним најавама које је увек зачињавамо својим врцавим хумором. Хвала и свим радницима Дома културе на беспрекорној организацији и приступачним улазницама (које деца и сиромашни нису плаћали). На крају, хвала вам свима на исказаном родољубљу, светосавском и свечовечанском, којим сте оплеменили и свој град и своје суграђане и све госте из ратзних земаља који су долазили у наш град са великим подозрењем и предрасудама а одлазили увек широког осмеха и пуног срца.
Жељко Перовић
Напомена: овај текст биће објављен у септембарском броју локалних новина повереништва Двери Српских у Пироту.
No comments:
Post a Comment