Поводом ослобађајуће хашке пресуде хрватским генералима Готовини и Маркачу

Вероватно ће сада неко, након дана препуног извештајима из Хага, очекивати још један текст критички настројен према хашком трибуналу. Можда ће ти исти, такође, очекивати да ишчита редове пуне срџбе ка западу, позивања на небеску правду, и сличним редовима које се понављају из једне прилике у другу, када запад Србији одалами још једну, ко зна коју по реду шамарчину, и када је подсети које је и какво место за њу резервисано. Но, овога пута тога неће бити, већ ће се наредни редови позабавити више нама самима.  

Неспорно је да писац ових редова према хашком казамату осећа сваку могућу врсту презира, и то је чињеница коју након свих ових година и није потребно нешто нарочито подвлачити. Хашки казамат је створен да би гонио Србе, и можда још понеког не-Србина несрећинка који би чинио ону статистичку грешку несрпских осуђеника, осуђених само да би наивчинама мазали очи. И шта је неком ту сада ново, и шта неком до данас у вези хашког казамата још није јасно? Јел се неко можда изненадио што је Хрватима Европа опростила ко зна више који по реду злочин над Србима? Па господо, ако вас таквих има, дошло је крајње време да отворите очи.

Не требају се Срби ни секунда љутити на Хрвате, или на Хаг, или на Брисел. Срби се требају љутити на саме себе. Српска је држава почетком 21-ог века учинила једну од највећих срамота у целој историји нашег народа – већину својих војно-политичких вођа предала је самовољно, на милост и немилост туђинцима. Такође, српска је држава све те људе редом, директно или индиректно, по медијима развлачила, и окарактерисала као злочинце. Дакле, људе који су овај народ бранили, српска држава је продала, издала и оставила. Након ове бруке, мени никако не иде у главу једна ствар – када опет буде требало, ко ће то стати у ровове и опет узети пушку да брани народ?  Зашто би то чинио, јел зато да би га неки нови престонички полтрончићи и политикантске гњиде шиканирали и продали за шаку сребрњака првом приликом? Зар није једноставније просто ставити главу на пањ и пустити усташког, арнаутског или ког било другог злотвора да само одради свој посао, и још притом, не цвилећи много, да се случајно нека господа са бечлијског двора не би побунила?

Шта год мислио ја о мизерности хрватског поимања национализма, завидим им на једној ствари – када је у питању непријатељ (Срби, јел`те), они су јединствени до фанатичности. У том тренутку код њих све поделе престају, и они раде као један да би остварили свој циљ. Хрвати никада нису имали „НВО“ сектор који би радио на начин на који то чини у Србији. Хрвати никада нису имали ни медије са националном фреквенцом који би промовисали анти-хрватску политику, за разлику од Србије која је таквих медија препуна. У Хрватској је потпуно законски легално, а и државно пожељно, бити домољуб. А шта раде Срби? Да ли Срби и даље верују страним експозитурама које им тумаче историју ратова деведесетих? Јел се Срби уопште сећају Ратка Младића, Стојана Жупљанина, Здравка Толимира, Војислава Шешеља, Радована Караџића, пробоја коридора, сарајевског егзодуса српског живља, убиства ЈНА војника у Словенији, свих знаих и незнаних Срба чије кости и даље леже неоткопане и необележене широм бивше СФРЈ? 

Српски народ мора коначно начинити један избор – да ли ће надаље поштовати сам себе, или ће и даље газити по себи, верујући европским лажима и бајкама. Ко сам себе не поштује, други ће га поштовати још мање. Најаве да ће се прекинути „сарадња“ с Хагом, љутња београдских политичара, критике свих политичких партија, данас су потпуно бескорисне. Ова држава је издала све што је могло да се изда, а сва љутња у овом смислу, јалова је. Лично, не очекујем да ће се хашки казамат понети имало другачије када за пар недеља на дневном реду буде одлучивао о судбини Рамуша Харадинаја. Овом народу више одлуке Хага не требају бити битне, нити његова политика и његови тричави извештаји нама требају значити нешто. Оно што ми морамо урадити јесте да ставимо прст у чело, и коначно решимо да ли желимо да и даље будемо Срби у Србији, или патетични „европљани“, продавци магле, тикве без корена и јалово семе које плода нема. Трула лешина српске државности лак је плен било којој белосветској врани да је кљуца како јој је воља. Уколико овај народ жели да му се ове ситуације више не дешавају, мораће добро да се потруди надаље, и пред Богом, а и пред самим собом. 

Дејан Алексовски,

Повереништво Двери Пирота