КОСОВО ИЛИ ЕУ?!

„Што смо ми више презирали свој народ, да би смо њима угодили, то су нас они више презирали. Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје европске погледе и убеђења, а они нас, са висине нису слушали, или су с учтивим осмехом, желећи да нас се што пре отарасе, додавали – да их нисмо добро разумели“

Ф.М.Достојевски

    У животу и мисли српског народа, засигурно нема нити једног питања које на суштинскији начин одређује мисао и дух нашег народа, његову прошлост, садашњост, а и будућност, него што то чини косовско питање. Шта данас за српски народ представља Косово? Да ли је Косово препрека ка бољем животу грађана Србије или је и даље остало света српска земља? Српски народ као да нема више колективни став по том питању као ни о томе шта му је даље чинити. Неки следбеници про-европских политичких фракција засигурно сматрају да нам је Косово и Метохија камен спотицања на путу ка „срећној породици европских народа“ док је некима Косовски Завет стуб даљег очувања националног и било каквог другог идентитета српског народа. Иако међу одређеним делом грађана влада мишљење да је Косово изгубљено и да треба кренути даље у „обећану земљу“ звану ЕУ, где се надају да ће јести 'леба без мотике и олако решити питање личне егзистенције, постоји и добар део српског народа који је спреман да крене на неко своје ходочашће обилазећи манастире и света места наше јужне покрајине, да пружи хуманитарну помоћ када је то потребно, или да на било који други начин стане у одбрану отаџбинских интереса.

    Део српског народа је заслепљен причама о бољем животу, већем стандарду, економском и било каквом другом просперитету, о рају који нас чека кад нас Европа узме у своје окриље. Политичарима су пуна уста вредности ЕУ, док су неки толико смели да изјаве и да на путу интеграција морамо с Немачком да идемо „руку под руку“. Земља која нас је у прошлом веку три пута нападала, која је међу првима признала Косово као независну државу и која данас ултиматумом захтева од нас да и ми признамо Косово, неким чудом се нашла на листи најпожељнијих стратешких партнера. Такве изјаве могу да дају само политичари који илузионистички глорификују ЕУ а намерно заменарују сепаратизам да делу српске територије.

    Ако признамо Косово, даћемо право да отцепљење затраже и Војводина и Рашка област, па би нас сигурно тај „пут“ довео не до Европе већ до Београдског Пашалука. Можда ће неко са правом да пита: „Да ли ћемо повратити Косово ако кажемо не ЕУ?“ Нећемо! Али одрекнемо ли се Косова значиће да смо изгубили право да икада више покренемо питање надлежности Србије над својом  земљом и у неком будућем тренутку када се расположење Међународне Заједнице према Србији поправи.

    Данас је Србија у пат позицији и недвосмислено мора да се одлучи да ли ће да се одрекне дела своје територије, својих светиња, својих рудних богатстава на тој територији, да ли ће свој народ који још увек живи „тамо доле“ оставити на милост и немилост шиптарских екстремиста, само зарад приступања „гробници малих народа“. Дотле нас је довела политика названа „и ЕУ и Косово“. Сада је и тоталним политичким лаицима јасно да смо у ћорсокаку управо због такве политике.

    А зашто је таква политика од самог старта била погубна? Предходна влада је успела да четири године лажира ову политичку платформу а да се закулисним радњама одриче једног по једног прерогатива Србије на Косову. Пре свега, пристали смо на дијалог са терористичким режимом Хашима Тачија, правили уступке, и пристајали на све што се тражило од нас. Са друге стране  смо такође пристајали на све уцене западних сила, похапсили све Србе са хашких оптужница, донели резолуцију о Сребреници сваљујући колективну кривицу за непостојећи геноцид на целокупни српски народ који је највише страдао током деведесетих година, чинили све да се додворимо западним газдама, а кад се сагледа комплетна ситуација нисмо ни корак ближе Европи – на другој страни пак, увелико смо се удаљили од решавања косовског питања које би ишло нашј држави и народу у прилог. Већи део становништва није ни упућен какве је документе потписивала предходна власт. Прошла власт је дозволила су успостављање административних прелаза, коришћење косовских таблица на аутомобилима, дала је легитимитет одређеним установама Косова, а тек нам следи и увођење позивног броја за нелегитимну републику Косово и, веровали или не, отварање канцеларије Приштине у Београду. Коначно, да ли је прошла  власт успела да сачува целовитост Србије или је, корак по корак, признала Косово као независну државу?

    Нова власт, уместо да извуче поуке из грешака својих предходника и постави другачије приоритете у спољној политици, наставила је да иде истом трасом настојећи да по било коју цену одведу Србију у Европу. Низом својих поступака као да желе да припреме грађане за тај дан када ће Србија рећи ДА независности Косова.

    На Косовском завету је заснована целокупна српска етика и поимање морала. Шта је царство небеско и шта за српски народ данас значи Лазарев одабир ка царству небеском? Иако је Србија изгубила Косово под најездом Османлија, Косово је остало као духовни завет нашег народа, бастион етике о који се обијају сва искушења кроз која наш народ пролази. Косово, према томе, није само територија, већ идеја, систем вредности, духовност, уопште, завет Срба с' Богом. Као такво, Косово је управо етички лакмус папир који ће одређивати да ли је Србија на правом путу или не. Да ли се Лазарева дилема и данас поставља пред српски народ – да ли одабрати живот лагодности у материјалном добитку или пак тежити ка другим вредностима? Знајући то и знајући речи кнежеве клетве, питање је шта ће Срби данас одабрати.  

    Да ли имамо политичара коме ће припасти та „част“ да буде први српски владар у историји који ће окренути леђа Косову и кренути у заједништво са доказаним душманима Србије?

    Одрицање од Косова значиће окретање леђа српском становништву у енклавама јужне покрајине који живе у најгорој беди, окретање леђа свима онима који су дали животе за част и понос српскога народа, одрицање од витезова Косовског боја, заборављање на Лазареву клетву, непризнавање страдања српског народа на Косову, непризнавање постојања логора, страдања српске нејачи и силовања српских жена, непризнавање постојања „жуте куће“, „милосрдног анђела“, занемаривање посејаних поља касетних бомби и осиромашеног уранијума, заборав за српске јунаке са Кошара и Горожупа, за малу Милицу, за нестала лица са подручја Косова и Метохије, ЗАБОРАВ НА ОТЕТУ СРПСКУ ЗЕМЉУ!

    Корак ближе ка ЕУ, значиће да смо и корак ближе самоуништењу. Нема „обећане земље“ и благодети које се обећавају народу задњих дванаест година. Европа нас неће прихватити док се не одрекнемо свих националног културно-историјског наслеђа и традиционалних вредности Српства. Европа нас жели „безличне“, као тикве без корена, јер ће на тај начин лакше манипулисати нама.

    Пред Србијом и српским народом су два пута. Српски народ треба да одлучи, да ли му је и даље стало до своје историје, и до свега онога што га чини таквим какав јесте, или му то више није битно и жели да постане неким другим народом. Српски народ мора да направи избор – да ли ће се, не по први пут верујући бајкама и шареним лажима, оглушити о вапај изречен болним јецајем великог Кнеза Лазара  који и након 600 година свом снагом прожима ум нашег народа, и поћи магловитим путем са којег излаза нема, или ће и даље пити воду са народног врела знајући да је управо то једино на целом свету што има. Дан је сада, а час је близу. Одлука је пред нама.

Повереништво Двери Пирота